Филм Мела Гибсона "Страдање Христово" десет година после.
Наравно, пре свега – не заборавимо став Свете Цркве о питањима глумљења библијских садржаја. Њега је најбоље исказао архимандрит Рафаил Карелин у свом огледу „Експерименти с Еванђељем:
“Позоришна глума претпоставља два ступња:
1. Глумац се припрема за своју улогу, уживљава се у лик свога јунака и брижљиво га копира, а при том се критички односи према себи и као да себе посматра са стране. Уз помоћ режисера он увежбава технику игре, на пробама поставља одређене задатке и трага за њиховим могућим и ефектним решењем. На овој етапи уметник као да спаја у себи два лица. Он се осећа као онај ко глуми, а у исто време анализира своју игру и настоји да отклони техничке грешке и неслагања, то јест да створи целовити лик.
2. Затим наступа завршна етапа рада. Глумац треба да се у души уживи у сценски лик и да се раствори у њему и нестане као посебна личност. Он треба да створи утисак веродостојности, да имитира истину и да својом игром изазове код гледаоца осећање реалности која се дешава на сцени. Овде се укључује, као унутрашњи покретач, снага и способност сликовите уметничке уобразиље, умеће да се живописно фантазира по задатој схеми и да се глума остварује упадљивим призорима, уз помоћ сопствене фантазије и медитације, које пре свега за њега самог треба да замене реалност. Он треба да створи онај психолошки емоционални фон, који би у себе укључио гледаоце и приморао их да усвајају оно што се догађа у театру као живу стварност, шта више, као квинтесенцију самог живота.
Позоришна уметност је разрадила низ система за развијање уобразиље. На крају крајева, глумац треба да уме да се, као у одежду свога јунака, одева у његова осећања, жеље, стремљења, у његову психолошку структуру и садржај, да се труди да се у души поистовети са њим, да мисли његовим разумом, да љуби његовом љубављу, да мрзи његовом мржњом, то јест да живи у другом човеку да би натерао гледаоца да заборави да је пред њим само имитација, само игра.
Познато је да је сликовито мишљење тесно повезано са облашћу сугестије и аутосугестије. О томе сведоче окултни системи, на пример, Раџа-јога и Хата-јога, у којима се медитацији и сликовитом мишљењу додељује изузетно место.
Ако размотримо најпопуларније системе сценског тренинга и упоредимо их са вежбама јоге, запазићемо много додирних тачака.
То је један од разлога што су древни хришћани порицали позориште. Они су у позоришним представама осећали дух магијских обреда и мистерија. То је разлог, ако можемо тако да се изразимо, религиозно-мистичког карактера. Други разлог је морални. Сликовити начин мишљења тесно је повезан са облашћу наших чула и страсти. Страсти се појављују у нашој свести под плаштом чулних слика. Душа не може да прихвати страст као идеју. Језик страсти је језик сањарења, маштања и фантазије. Истински духовни доживљаји не могу да буду изражени миметички. То су чисти и нежни цветови, који се затварају да би се заштитили од сваког спољашњег додира, као што чини мимоза са својим латицама.
Најталентованија глума овде је немоћна. Сликовити начин мишљења изазива наша душевно-страсна и афективна осећања, те су зато Свети Оци из првих векова хришћанства говорили о позоришту као о школи страсти, имајући у виду не само садржај позоришних комада, него и сам метод представљања и саму атмосферу театра.Може ли глумац да створи лик Христа и да Га на сцени прикаже гледаоцу? Да створи, како је рекао један режисер, "живе иконе". Могу ли на пробама да се увежбавају глас, покрети и понашање Христа?
Можемо ли посредством позоришне шминке, перике, налепљених бокова и браде да претворимо своје лице у лице Христа.
Али то није најстрашније. Да би глумио Хрисга, глумац треба иа се у души поистовети са Христом и да поверује да је способан да љуби као Христос, да мисли као Христос, да страда као Христос, то јест глумац треба да поверује да је Бог.
Некада је сатана рекао: "Изједначићу се са Свевишњим" (пророк Исаија) и у дубину пакла се сврже: "паде са неба као муња". Та једна горда помисао претворила је светлоносног анђела у злодуха таме и пакла, у заувек изгубљено, несрећно богоодбачено створење. "Бићете као богови" рекао је ђаво праоцима. А у људима као да се поновио пад сатане, земља је за њих постала место изгнанства, а смрт - њихов удео. Али сада глумац, који игра Христа, треба да каже у својој беседи: "Могу да се оваплотим у Христа, могу да Га низведем са Небеског престола на сцену театра, могу да прикажем Богочовека у својој личности".
У античка времена често су пагански богови постајали сценска лица трагедије. Чак постоји и израз: "Бог из машине". Али, прво, богови Грчке и Рима су богови антропоморфног пантеизма, а не апсолутни, вечни, бескрајни, свемогући, свезнајући, свесвети, благи Дух хришћанског монотеизма, не Саздатељ, Творац, и Промислитељ света. Паганска божанства јесу оличење стихија. У самој античкој митологији богови искрсавају из земље. Друго, трагедија уз учешће богова на сцени појавила се у доба религиозног назадовања и распадања самог паганства.
Платон је осуђивао песнике (Хомера и друге), који су боговима приписивали страсти и ускраћивао им је право грађанства у својој утопистичкој држави. Из историје знамо да су у доба Јулијана Одступника и раније улични глумци пантомимичари забављали и увесељавали незнабожачку гомилу, представљајући Јеванђеље као комедију.
Сличне, али још рафинираније фарсе и циркуске лакрдије служиле су у 20-тим годинама нашег столећа као делатно средство антирелигиозне пропаганде од стране таквих лакрдијаша, бунтовника и подстрекача на паљење цркви који су били на високим положајима, као што су Јарославски-Губељман и његова дружина из савета (совјета) борбених безбожника.
Извор: Борба за веру
 |
| Кадар из филма "Страдање Исусово". |
Уводна напомена:
Овај текст је настао од 2004, када је филм Мела Гибсона „Страдање Христово“приказиван у свету, до 2006, када се појавио „Да Винчијев код“ Рона Хауарда. Објављујем га десет година после премијере Гибсоновог филма, сматрајући да није згорег подсетити се какви се ратови у култури воде кад је у питању модерна кинематографија. После овог филма, Мел Гибсон је снимио „Апокалипто“, филм о дегенерацији мајанске цивилизације ритуалног канибализма пре доласка конквистадора (који нису представљени као симпатични), и наставио да живи животом карактеристичним за глумце и режисере који себе нису истицали као хришћане.
Наравно, пре свега – не заборавимо став Свете Цркве о питањима глумљења библијских садржаја. Њега је најбоље исказао архимандрит Рафаил Карелин у свом огледу „Експерименти с Еванђељем:
“Позоришна глума претпоставља два ступња:
1. Глумац се припрема за своју улогу, уживљава се у лик свога јунака и брижљиво га копира, а при том се критички односи према себи и као да себе посматра са стране. Уз помоћ режисера он увежбава технику игре, на пробама поставља одређене задатке и трага за њиховим могућим и ефектним решењем. На овој етапи уметник као да спаја у себи два лица. Он се осећа као онај ко глуми, а у исто време анализира своју игру и настоји да отклони техничке грешке и неслагања, то јест да створи целовити лик.
 |
| Распеће Христово, манастир Грачаница |
Позоришна уметност је разрадила низ система за развијање уобразиље. На крају крајева, глумац треба да уме да се, као у одежду свога јунака, одева у његова осећања, жеље, стремљења, у његову психолошку структуру и садржај, да се труди да се у души поистовети са њим, да мисли његовим разумом, да љуби његовом љубављу, да мрзи његовом мржњом, то јест да живи у другом човеку да би натерао гледаоца да заборави да је пред њим само имитација, само игра.
 |
| Глума - поистовећење. |
Познато је да је сликовито мишљење тесно повезано са облашћу сугестије и аутосугестије. О томе сведоче окултни системи, на пример, Раџа-јога и Хата-јога, у којима се медитацији и сликовитом мишљењу додељује изузетно место.
Ако размотримо најпопуларније системе сценског тренинга и упоредимо их са вежбама јоге, запазићемо много додирних тачака.
То је један од разлога што су древни хришћани порицали позориште. Они су у позоришним представама осећали дух магијских обреда и мистерија. То је разлог, ако можемо тако да се изразимо, религиозно-мистичког карактера. Други разлог је морални. Сликовити начин мишљења тесно је повезан са облашћу наших чула и страсти. Страсти се појављују у нашој свести под плаштом чулних слика. Душа не може да прихвати страст као идеју. Језик страсти је језик сањарења, маштања и фантазије. Истински духовни доживљаји не могу да буду изражени миметички. То су чисти и нежни цветови, који се затварају да би се заштитили од сваког спољашњег додира, као што чини мимоза са својим латицама.
Најталентованија глума овде је немоћна. Сликовити начин мишљења изазива наша душевно-страсна и афективна осећања, те су зато Свети Оци из првих векова хришћанства говорили о позоришту као о школи страсти, имајући у виду не само садржај позоришних комада, него и сам метод представљања и саму атмосферу театра.Може ли глумац да створи лик Христа и да Га на сцени прикаже гледаоцу? Да створи, како је рекао један режисер, "живе иконе". Могу ли на пробама да се увежбавају глас, покрети и понашање Христа?
Можемо ли посредством позоришне шминке, перике, налепљених бокова и браде да претворимо своје лице у лице Христа.
Али то није најстрашније. Да би глумио Хрисга, глумац треба иа се у души поистовети са Христом и да поверује да је способан да љуби као Христос, да мисли као Христос, да страда као Христос, то јест глумац треба да поверује да је Бог.Некада је сатана рекао: "Изједначићу се са Свевишњим" (пророк Исаија) и у дубину пакла се сврже: "паде са неба као муња". Та једна горда помисао претворила је светлоносног анђела у злодуха таме и пакла, у заувек изгубљено, несрећно богоодбачено створење. "Бићете као богови" рекао је ђаво праоцима. А у људима као да се поновио пад сатане, земља је за њих постала место изгнанства, а смрт - њихов удео. Али сада глумац, који игра Христа, треба да каже у својој беседи: "Могу да се оваплотим у Христа, могу да Га низведем са Небеског престола на сцену театра, могу да прикажем Богочовека у својој личности".
У античка времена често су пагански богови постајали сценска лица трагедије. Чак постоји и израз: "Бог из машине". Али, прво, богови Грчке и Рима су богови антропоморфног пантеизма, а не апсолутни, вечни, бескрајни, свемогући, свезнајући, свесвети, благи Дух хришћанског монотеизма, не Саздатељ, Творац, и Промислитељ света. Паганска божанства јесу оличење стихија. У самој античкој митологији богови искрсавају из земље. Друго, трагедија уз учешће богова на сцени појавила се у доба религиозног назадовања и распадања самог паганства.
Платон је осуђивао песнике (Хомера и друге), који су боговима приписивали страсти и ускраћивао им је право грађанства у својој утопистичкој држави. Из историје знамо да су у доба Јулијана Одступника и раније улични глумци пантомимичари забављали и увесељавали незнабожачку гомилу, представљајући Јеванђеље као комедију.
Сличне, али још рафинираније фарсе и циркуске лакрдије служиле су у 20-тим годинама нашег столећа као делатно средство антирелигиозне пропаганде од стране таквих лакрдијаша, бунтовника и подстрекача на паљење цркви који су били на високим положајима, као што су Јарославски-Губељман и његова дружина из савета (совјета) борбених безбожника.
Наставиће се...
Извор: Борба за веру
Припремиле: КМ Новине
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.