Да се све објасни политичарем, можда је ово сад најпогоднији тренутак, јер смо толико обамрли, што би црмничка буквица рекла: утулили смо га, као народ.
Пише:
У протеклих стотињак година, често дижемо велелепне споменике, баш онима, који су умјесто јабуке, увалили камен. „Увалити“ је постао синоним наше свакодневнице, то је најчешћа наша мисао, иако доста пута несвјесни, што би „комјутерска улица рекла“: по дифолту, чинимо најгнусније ствари.
Но, та гнусоба је распрострањена кроз сами ваздух. Земља је премрежена, а ми ухваћени.
Ето, какав може бити политичар из нашег сокака?
Српски политичар маде ин либресе, опијен пењањем на друштвеној љествици, убијежден свакога дана да је мудрији и паметнији, и да непогрешиво води своју активност, увијек, ил' да кажемо редовно испостави народу рачун: нокаут и пад!
Извршили смо ми Срби подоста харакирија, признајем, помагали су нам и наши околни непријатељи нештедимице. Али има једна стара пјесма, од Слоба Ковачевића чини ми се: „Сами себи ми смо криви“.
Хајдемо мало у историју.
Краљевина Србија је хитала у навечерје прве свјетске војне да потпише конкордат са Ватиканом, што би краљ Милан Обреновић рекао за бискупа Штросмајера, како би се „курталисала“ утицаја Аустроугарске. Ватикан је био изненађен на шта је све Србија пристајала, под диригентском палицом Николе Пашића. Било је доста противних гласова у Србији, али се новинска пажња, (мада је боље рећи, цијело мњење) полако, али сигурно, везивала за ову тезу о „курталисању“. Глас Православне Цркве све се мање чуо. Гушила га је држава, тачније „homo politicus“.
Тадашње српске владе пуних тридесет година нису, осим општих уставних одредби, донијеле закон којим би се заштитила Црква Православна и материјално и духовно (симфонија земаљске и духовне власти), те порадиле на њеном напретку. Црква Србинова је извојевала побједу и ослобођење од Турака. Она је била брана и штит српскога народа. „Кад смо с Богом јаки, ко ће против нас“?
Министар просвете и црквених дјела је образовао 1913. комисију која би испитала и проучила, те на крају, из политических разлога, порадила на склапању Конкордата, и она је то сјајно учинила у правцу који је хтјела званична српска влада. Издвојено мишљење протојереја Стевана Веселиновића се није узимало у обзир.
Српски политичари се нијесу хтјели освртати иза себе, јер кад би се осврнули чули би исповједнички глас митрополита Михајла, па макар само ону једну реченицу да „без Српске Цркве и њене сагласности држава не може и не смије потписати Конкордат“. Српска Православна Црква није имала ништа против да се нека конвенција или уговор потпише са Ватиканом, али никако на штету већинског православног народа.
Србија је дала и више него што је Ватикан тражио, о томе сликовито говори примјер мјешаних бракова. Раније, на предлоге бискупа Штросмајера да се васпитање дјеце у таквим браковима препусти слободној вољи супружника (а то није по католичким правилима) Србија је одговарала негативно, док је у новопеченом Конкордату ту улогу препустила католичком супружнику.
Занемарио се и став надбискупа барског Николе Добречића, великог српског патриоте, да јурисдикцију над католицима у Србији преузме надбискупија барска. Такав предлог је давао и Весник Српске Цркве 1897. године, образлажући, између осталог, да би се тако Србија заштитила и од Аустроугарске и од прозелитске политике Ватикана.
О историјском праву барске надбискупије је писао и Никодим Милаш, чувени каноничар, поводом афере око Светојеронимског института у Риму (када је Ватикан све јужнословенске католике прогласио Хрватима).
Можемо нагласити и то да је Србија ратификовала, у лицу регента Александра, конкордат у јеку рата 1914, док је Ватикан то учинио тек 1915. године, и то под притиском Италије и Енглеске.
Рат је дао одговор на питања да ли је требало прихватити Конкордат и до чега он доводи. Историја нам лијепо казује, да су Турци заузели Цариград убрзо по паду тадашње Православне Цркве у унију са Ватиканом (унија у којој се Ватикан није вратио вјери апостола и светих отаца). Заједнички се саслуживало у храму Свете Софије.
То је био духовни компромис, да би се заштитило земаљско Византијско Царство нечасним средствима, издајом своје вјере, издајом онога што су нам оставили оци и предање.
У виду неизбјежног страдања стигла је казна, који је у виду нокаута, или „флеша“ - што би рекла данашња улица, попио народ.
Аустроугарска монархија је била заштитница католичких интереса, дубоко је Папа, у том периоду, био у сагласју са Царем у Бечу. Из пијетета према Папи, Цар никада није хтио посјетити револуционарну Италију. Али да би дошао у Ватикан, мора доћи у Рим, тако да аустроугарски суверен није предузимао никакве посјете.
Ватикан је и раније позивао Аустроугарску да казни Србију (поводом балканских ратова; историјска је чињеница да се католички клир молио прво за побједу турског оружја, а касније и бугарског, јер су Папи Бугари били мили због „стремљења унији са Ватиканом“), а сада је, због атентата у Сарајеву, био изричит да се то уради.
Док је аустроугарска војска звјерски убијала, силовала, палила, жарила по Мачви, Пашић је слао депеше у Рим, да наш посланик изричито нађе католике - југословене, да придобију Папу за јужнословенску идеју.
Побједа Србије претпоставља слом Аустроугарске монархије, и како је Папа могао бити за ту идеју? Он се, заиста, прилагодио стању послије првог свјетског рата, и роварио, изнутра рушио, не Југославију, већ сваку срећу и напредак српскога народа. То је мржња која се таложила вјековима, и њихови ударци, од 1054. до дана данашњег, нису престајали.
Пашић је имао информације из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Славоније, а и сама га је политичка историја његових претходника могла научити „одакле нама зли вјетар дува“.
Казаћемо и то да су Србију гледали као Пијемонт, као ослободитељку свих јужнословенских народа. Чак је и владика црногорски П.П.Његош био „заражен“ идејама југословенства бискупа Штросмајера, али је, ипак, био при ставу да „се прво Срби ослободе и уједине“ па потом све остало.
Поставља се логично питање (а историја нам је дала одговор) да ли би католички народи били сретнији у једној доминантно православној држави или у католичкој, и то у земљи заштитници католичанства Аустроугарској?
Не одричемо да је, поготово у Далмацији, доста Срба католика било за безусловно уједињење са Србијом, али остали католици нису стајали на трагу католичког проповједника из Цавтата Људевита Вулићевића (језуити су га два пута, срећом безуспјешно, покушали убити) који је у сјајном писму бискупу Штросмајеру објаснио праву природу ватиканске политике према Југословенима.
Вратимо се, за час, у старину; па и самим Хрватима, вољом Ватикана и њихове тадашње несретне властеле на Спљетском сабору, наметнут је латински језик у цркви, а народни је избачен из употребе.
Политика Николе Пашића и осталих тадашњих српских политичара се показала као изузетно погубна, што се дало видјети у данима који долазе. Трећину свог становништва Србија је дала за ослобођење. Ниједног Хрвата, Словенца, муслимана, Шиптара није процесуирала због стравичних ратних злочина, већ је све загрлила и пружила опроштај. Захвалност околних народа и сама њихова љубав се персонификовала у личности хрватског посланика који је у сред Београда, у скупштини, пљунуо и понизио српске жртве.
За некога је Никола Пашић био далековид и мудар. Но, резултати његове политике говоре довољно, дубоко су поразни за наш народ (да не би набрајали шта смо све добили уједињењем, споменућемо само Јасеновац).
Чини ми се да је занимање „политичар“ изузетно погубно за српски народ у цјелини, навластито јер су се сви, листом одрекли Бога и Његовог промисла. Магијски опијени српски политичари, у протеклих сто и више година, директно су радили на штету и пропаст српског народа.
Ми, као народ, увијек ћемо падати на истом испиту, све док га не савладамо.
| Војислав Мистовић |
У протеклих стотињак година, често дижемо велелепне споменике, баш онима, који су умјесто јабуке, увалили камен. „Увалити“ је постао синоним наше свакодневнице, то је најчешћа наша мисао, иако доста пута несвјесни, што би „комјутерска улица рекла“: по дифолту, чинимо најгнусније ствари.
Но, та гнусоба је распрострањена кроз сами ваздух. Земља је премрежена, а ми ухваћени.
Ето, какав може бити политичар из нашег сокака?
Српски политичар маде ин либресе, опијен пењањем на друштвеној љествици, убијежден свакога дана да је мудрији и паметнији, и да непогрешиво води своју активност, увијек, ил' да кажемо редовно испостави народу рачун: нокаут и пад!
Извршили смо ми Срби подоста харакирија, признајем, помагали су нам и наши околни непријатељи нештедимице. Али има једна стара пјесма, од Слоба Ковачевића чини ми се: „Сами себи ми смо криви“.
Хајдемо мало у историју.
Краљевина Србија је хитала у навечерје прве свјетске војне да потпише конкордат са Ватиканом, што би краљ Милан Обреновић рекао за бискупа Штросмајера, како би се „курталисала“ утицаја Аустроугарске. Ватикан је био изненађен на шта је све Србија пристајала, под диригентском палицом Николе Пашића. Било је доста противних гласова у Србији, али се новинска пажња, (мада је боље рећи, цијело мњење) полако, али сигурно, везивала за ову тезу о „курталисању“. Глас Православне Цркве све се мање чуо. Гушила га је држава, тачније „homo politicus“.
Тадашње српске владе пуних тридесет година нису, осим општих уставних одредби, донијеле закон којим би се заштитила Црква Православна и материјално и духовно (симфонија земаљске и духовне власти), те порадиле на њеном напретку. Црква Србинова је извојевала побједу и ослобођење од Турака. Она је била брана и штит српскога народа. „Кад смо с Богом јаки, ко ће против нас“?
Министар просвете и црквених дјела је образовао 1913. комисију која би испитала и проучила, те на крају, из политических разлога, порадила на склапању Конкордата, и она је то сјајно учинила у правцу који је хтјела званична српска влада. Издвојено мишљење протојереја Стевана Веселиновића се није узимало у обзир.
Српски политичари се нијесу хтјели освртати иза себе, јер кад би се осврнули чули би исповједнички глас митрополита Михајла, па макар само ону једну реченицу да „без Српске Цркве и њене сагласности држава не може и не смије потписати Конкордат“. Српска Православна Црква није имала ништа против да се нека конвенција или уговор потпише са Ватиканом, али никако на штету већинског православног народа.
Србија је дала и више него што је Ватикан тражио, о томе сликовито говори примјер мјешаних бракова. Раније, на предлоге бискупа Штросмајера да се васпитање дјеце у таквим браковима препусти слободној вољи супружника (а то није по католичким правилима) Србија је одговарала негативно, док је у новопеченом Конкордату ту улогу препустила католичком супружнику.
Занемарио се и став надбискупа барског Николе Добречића, великог српског патриоте, да јурисдикцију над католицима у Србији преузме надбискупија барска. Такав предлог је давао и Весник Српске Цркве 1897. године, образлажући, између осталог, да би се тако Србија заштитила и од Аустроугарске и од прозелитске политике Ватикана.
О историјском праву барске надбискупије је писао и Никодим Милаш, чувени каноничар, поводом афере око Светојеронимског института у Риму (када је Ватикан све јужнословенске католике прогласио Хрватима).
Можемо нагласити и то да је Србија ратификовала, у лицу регента Александра, конкордат у јеку рата 1914, док је Ватикан то учинио тек 1915. године, и то под притиском Италије и Енглеске.
Рат је дао одговор на питања да ли је требало прихватити Конкордат и до чега он доводи. Историја нам лијепо казује, да су Турци заузели Цариград убрзо по паду тадашње Православне Цркве у унију са Ватиканом (унија у којој се Ватикан није вратио вјери апостола и светих отаца). Заједнички се саслуживало у храму Свете Софије.
То је био духовни компромис, да би се заштитило земаљско Византијско Царство нечасним средствима, издајом своје вјере, издајом онога што су нам оставили оци и предање.
У виду неизбјежног страдања стигла је казна, који је у виду нокаута, или „флеша“ - што би рекла данашња улица, попио народ.
Аустроугарска монархија је била заштитница католичких интереса, дубоко је Папа, у том периоду, био у сагласју са Царем у Бечу. Из пијетета према Папи, Цар никада није хтио посјетити револуционарну Италију. Али да би дошао у Ватикан, мора доћи у Рим, тако да аустроугарски суверен није предузимао никакве посјете.
Ватикан је и раније позивао Аустроугарску да казни Србију (поводом балканских ратова; историјска је чињеница да се католички клир молио прво за побједу турског оружја, а касније и бугарског, јер су Папи Бугари били мили због „стремљења унији са Ватиканом“), а сада је, због атентата у Сарајеву, био изричит да се то уради.
Док је аустроугарска војска звјерски убијала, силовала, палила, жарила по Мачви, Пашић је слао депеше у Рим, да наш посланик изричито нађе католике - југословене, да придобију Папу за јужнословенску идеју.
Побједа Србије претпоставља слом Аустроугарске монархије, и како је Папа могао бити за ту идеју? Он се, заиста, прилагодио стању послије првог свјетског рата, и роварио, изнутра рушио, не Југославију, већ сваку срећу и напредак српскога народа. То је мржња која се таложила вјековима, и њихови ударци, од 1054. до дана данашњег, нису престајали.
Пашић је имао информације из Босне и Херцеговине, Хрватске, Далмације, Славоније, а и сама га је политичка историја његових претходника могла научити „одакле нама зли вјетар дува“.
Казаћемо и то да су Србију гледали као Пијемонт, као ослободитељку свих јужнословенских народа. Чак је и владика црногорски П.П.Његош био „заражен“ идејама југословенства бискупа Штросмајера, али је, ипак, био при ставу да „се прво Срби ослободе и уједине“ па потом све остало.
Поставља се логично питање (а историја нам је дала одговор) да ли би католички народи били сретнији у једној доминантно православној држави или у католичкој, и то у земљи заштитници католичанства Аустроугарској?
Не одричемо да је, поготово у Далмацији, доста Срба католика било за безусловно уједињење са Србијом, али остали католици нису стајали на трагу католичког проповједника из Цавтата Људевита Вулићевића (језуити су га два пута, срећом безуспјешно, покушали убити) који је у сјајном писму бискупу Штросмајеру објаснио праву природу ватиканске политике према Југословенима.
Вратимо се, за час, у старину; па и самим Хрватима, вољом Ватикана и њихове тадашње несретне властеле на Спљетском сабору, наметнут је латински језик у цркви, а народни је избачен из употребе.
Политика Николе Пашића и осталих тадашњих српских политичара се показала као изузетно погубна, што се дало видјети у данима који долазе. Трећину свог становништва Србија је дала за ослобођење. Ниједног Хрвата, Словенца, муслимана, Шиптара није процесуирала због стравичних ратних злочина, већ је све загрлила и пружила опроштај. Захвалност околних народа и сама њихова љубав се персонификовала у личности хрватског посланика који је у сред Београда, у скупштини, пљунуо и понизио српске жртве.
За некога је Никола Пашић био далековид и мудар. Но, резултати његове политике говоре довољно, дубоко су поразни за наш народ (да не би набрајали шта смо све добили уједињењем, споменућемо само Јасеновац).
Чини ми се да је занимање „политичар“ изузетно погубно за српски народ у цјелини, навластито јер су се сви, листом одрекли Бога и Његовог промисла. Магијски опијени српски политичари, у протеклих сто и више година, директно су радили на штету и пропаст српског народа.
Ми, као народ, увијек ћемо падати на истом испиту, све док га не савладамо.
Припремиле: КМ Новине
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.