Вук мења длаку, змија кожу, али суштина остаје иста. Док раскрсницом шибају ветрови: промена, жеља, нада, живот се троши, а људи остају у месту или у покушају.
Поставком фотографија Францускиња, која је у пет година привремено адресу мењала за Косовску Митровицу, Приштину и Београд, своје виђење Косова испричала је фотоапаратом и изложбом фотографија у исто тако хладним, али уједно загонетним просторијама Инекс филма.
Баш као и теме о животу на Косову, тако је и уметнички концепт Лор Може завршио на ободу, далеко од урбаних галерија, за очи оних с највећим жаром, душа ослобођених предрасуда спремних да посматрају.
Лор је до Митровице дошла случајно. Исто тако спонтано су настали и њени први косовски пејзажи у које је уткана симболика која се чита у читавом свету - митарење.
- Реч је о пресвлачењу. Као кад змија у пролеће мења кожу, а исто тако то означава један временски период, тако ове слике показују раздобље пре њиховог проглашења независности Косова. Поента је да ће Косово, без обзира чије било и ко га својатао, увек остати Косово. Исто као што ће змија остати змија, без обзира на то колико пута променила кожу. Косово ће остати раскрсница. Раскрсница веровања, раскрсница религија, раскрсница за пролазак људи, објеката, робе - започиње своју причу Лор.
Пејзажи и натписи
Слика говори више од речи: Фотографије Лор Може
Њени радови немају рамове. Баш као и симболика Косова, оне су ванвременске и неограничене. Излаже их на слојевима новинских страница.
"Политика", "Монд" и други штампани медији подлога су призора које је ухватила објективом.
- Овде сам живела једно време, али моје гледиште је гледиште једне особе из Европе. А ми смо били изманипулисани новинарством, које нам је говорило да морате да мислите да су Срби ово, Албанци оно, то је био политички рат преко медија. Управо је и то један од разлога мог доласка.
Била сам у својим 20-им годинама и желела сам да упознам боље, да стекнем нова пријатељства. Друга симболика јесте да су новине јефтине. Не желим да кажем да је Косово јефтино, већ да у економском смислу није богато. На Косову нема нафте или злата, али оно је веома важно за православце и за све остале. Тако и моје слике које лепком лепим по зиду изгледају јефтино, али кад их ставите на зид, више то нису - објашњава Лор.
Она додаје да је један део "пресвлачења" Косова чине и људи из Кфора, УН и других мисија, који су својим присуством утицали и донели неке промене.
Око њеног објектива хватало је људе, пејзаже, зидове градова у којима је живела и кроз које је пролазила.
- Зидови су тело града и на неки начин огледало срца грађана. Овај мој приступ је направљен са циљем да погледате шта је изгубљено, шта ће бити изгубљено, шта ће проћи или је у лошем стању, а било је и налази се и данас на капијама Европе. На једином од тих зидова које сам усликала је натпис "Унмик", а фотографија отвара многа питања - има ли интереса од те мисије на Косову, да она помаже или не? На овој другој је продавница са натписом "Клинтон мермер", која такође голица својом симболиком.
Француска уметница каже да је намера изложбе да људи боље разумеју Косово и додаје да су српски уметници били веома изненађени оним што им је недавно донела у престоницу.
- Међу њима има оних који нису пуно марили за Косово, али сам осетила да су на овим сликама видели нешто што их дира у срца. Коментарисали су да им, иако сам Францускиња, овом изложбом не одређујем мишљење и не кажем шта треба да мисле онако као то Европљани, али и из САД обично чине.
Живот у Косовској Митровици
Лор је у кратку посету Београду дошла са четворогодишњом ћеркицом. Сећа се како је у Митровицу дошла 2005. године и како је изгледао њен први сусрет са Балканом.
- У Митровици сам нашла посао као директор Француског културног центра и то је за мене било савршено. Тамо сам се први пут упознала Србе. Имам диплому из антропологије и самим тим сам особа која све што је научила и сазнала стави са стране, и онда посматрам и слушам. Све што сам видела и чула је било дефинитивно много другачије од оног што сам прочитала. И било је сјајно јер, да није, отишла бих, као што је учинила особа која је радила пре мене. Она је једноставно престала да ради и отишла назад у Француску након три месеца - прича наша саговорница.
Из Митровице је отишла за Београд.
- Добила сам неке понуде да радим за УН и Оебс у Приштини, али нисам желела и отишла сам. Радила сам као професор француског испред Француског културног центра и предавала новинарима у Удружењу новинара Србије. Радила сам као новинар и фотограф, откривала град и ширила знања.
На питање да се људи које је срела у Београду и Приштини чине другачијим, Лор каже да разлику не види.
- Не. Ви само живите у престоници. Никада нисам заузимала страну. Радила сам са Србима, делила спрат у стану у коме сам живела са Албанцима, радила са Паскал Делпеш, последњом супругом Данила Киша и од ње сам много пуно научила. Радила сам фотографије за Кишове књигу "Мансарда". Овде сам дошла да градим свој дух и стекла дивне пријатеље - испричала је Лор Може, заљубљеник у планине, која је сваки слободан тренутак користила да "скочи" до Дивчибара.
Последња адреса њеног авантуристичког духа је Шамони Мон Блан, место првих зимских олимпијских игара.
Аутор: Јелена Петковић,
Вести онлајн
Поставком фотографија Францускиња, која је у пет година привремено адресу мењала за Косовску Митровицу, Приштину и Београд, своје виђење Косова испричала је фотоапаратом и изложбом фотографија у исто тако хладним, али уједно загонетним просторијама Инекс филма.
Баш као и теме о животу на Косову, тако је и уметнички концепт Лор Може завршио на ободу, далеко од урбаних галерија, за очи оних с највећим жаром, душа ослобођених предрасуда спремних да посматрају.
Лор је до Митровице дошла случајно. Исто тако спонтано су настали и њени први косовски пејзажи у које је уткана симболика која се чита у читавом свету - митарење.
- Реч је о пресвлачењу. Као кад змија у пролеће мења кожу, а исто тако то означава један временски период, тако ове слике показују раздобље пре њиховог проглашења независности Косова. Поента је да ће Косово, без обзира чије било и ко га својатао, увек остати Косово. Исто као што ће змија остати змија, без обзира на то колико пута променила кожу. Косово ће остати раскрсница. Раскрсница веровања, раскрсница религија, раскрсница за пролазак људи, објеката, робе - започиње своју причу Лор.
Слика говори више од речи: Фотографије Лор Може
Њени радови немају рамове. Баш као и симболика Косова, оне су ванвременске и неограничене. Излаже их на слојевима новинских страница.
"Политика", "Монд" и други штампани медији подлога су призора које је ухватила објективом.
- Овде сам живела једно време, али моје гледиште је гледиште једне особе из Европе. А ми смо били изманипулисани новинарством, које нам је говорило да морате да мислите да су Срби ово, Албанци оно, то је био политички рат преко медија. Управо је и то један од разлога мог доласка.
Била сам у својим 20-им годинама и желела сам да упознам боље, да стекнем нова пријатељства. Друга симболика јесте да су новине јефтине. Не желим да кажем да је Косово јефтино, већ да у економском смислу није богато. На Косову нема нафте или злата, али оно је веома важно за православце и за све остале. Тако и моје слике које лепком лепим по зиду изгледају јефтино, али кад их ставите на зид, више то нису - објашњава Лор.
Она додаје да је један део "пресвлачења" Косова чине и људи из Кфора, УН и других мисија, који су својим присуством утицали и донели неке промене.
Око њеног објектива хватало је људе, пејзаже, зидове градова у којима је живела и кроз које је пролазила.
- Зидови су тело града и на неки начин огледало срца грађана. Овај мој приступ је направљен са циљем да погледате шта је изгубљено, шта ће бити изгубљено, шта ће проћи или је у лошем стању, а било је и налази се и данас на капијама Европе. На једином од тих зидова које сам усликала је натпис "Унмик", а фотографија отвара многа питања - има ли интереса од те мисије на Косову, да она помаже или не? На овој другој је продавница са натписом "Клинтон мермер", која такође голица својом симболиком.
Француска уметница каже да је намера изложбе да људи боље разумеју Косово и додаје да су српски уметници били веома изненађени оним што им је недавно донела у престоницу.
- Међу њима има оних који нису пуно марили за Косово, али сам осетила да су на овим сликама видели нешто што их дира у срца. Коментарисали су да им, иако сам Францускиња, овом изложбом не одређујем мишљење и не кажем шта треба да мисле онако као то Европљани, али и из САД обично чине.
Живот у Косовској Митровици
Лор је у кратку посету Београду дошла са четворогодишњом ћеркицом. Сећа се како је у Митровицу дошла 2005. године и како је изгледао њен први сусрет са Балканом.
Месо и цигарете
- Једино што ме је можда фасцинирало када сам дошла у Србију јесте што људи једу превише меса и што је било тада могуће да се свуда запали цигарета. У историји Србије и Француске јесте да се држе заједно, и ја сам се овде заиста сјајно осећала - каже Лор Може.
- У Митровици сам нашла посао као директор Француског културног центра и то је за мене било савршено. Тамо сам се први пут упознала Србе. Имам диплому из антропологије и самим тим сам особа која све што је научила и сазнала стави са стране, и онда посматрам и слушам. Све што сам видела и чула је било дефинитивно много другачије од оног што сам прочитала. И било је сјајно јер, да није, отишла бих, као што је учинила особа која је радила пре мене. Она је једноставно престала да ради и отишла назад у Француску након три месеца - прича наша саговорница.
Из Митровице је отишла за Београд.
- Добила сам неке понуде да радим за УН и Оебс у Приштини, али нисам желела и отишла сам. Радила сам као професор француског испред Француског културног центра и предавала новинарима у Удружењу новинара Србије. Радила сам као новинар и фотограф, откривала град и ширила знања.
На питање да се људи које је срела у Београду и Приштини чине другачијим, Лор каже да разлику не види.
- Не. Ви само живите у престоници. Никада нисам заузимала страну. Радила сам са Србима, делила спрат у стану у коме сам живела са Албанцима, радила са Паскал Делпеш, последњом супругом Данила Киша и од ње сам много пуно научила. Радила сам фотографије за Кишове књигу "Мансарда". Овде сам дошла да градим свој дух и стекла дивне пријатеље - испричала је Лор Може, заљубљеник у планине, која је сваки слободан тренутак користила да "скочи" до Дивчибара.
Последња адреса њеног авантуристичког духа је Шамони Мон Блан, место првих зимских олимпијских игара.
Европа као судија
- Ми у Европи смо 1992. године бирали Мастрихтски уговор, а то је тачно када је почео рат. Ми смо поделили територију на Косову на начин на који је то урађено у Немачкој након Другог светског рата. То смо поново урадили, и за мене је и то био веома јак мотив да дођем овде - испричала је наша саговорница.
Својеврсни подсетник
Лор истиче да су слојеви новина које је сакупљала од 1999. године су својеврстан подсетник јер "данас у Европи нико не прича о Косову":
- Данас је тема Сирија. Шта се дешава на Балкану, то су углавном сви заборавили. Уосталом, знате како људски мозак функционише.
Аутор: Јелена Петковић,
Вести онлајн
Припремиле: КМ Новине
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.