Вести:

Monday, February 2, 2015

Како су Арнаути огњем и мачем истребили српски народ…

Monday, February 2, 2015 | КМ новине 0

(Одломци из поглавља „Српски сељак“, из књиге „Од господина до сељака“ Адама Прибићевића )*

 

Нисам никад био шовиниста, па ни сад, када кажем да је српски сељак, крај свих својих недостатака, драгоценост, изузетне вредности, човек с којим се мало сељака може испоредити.

Кроз неколике стотине година, српски сељак био је носилац народне и државне мисли, њен стегоноша. Јединствен пример у историји света, јер су ту улогу свуда вршили виши редови.

Ми још немамо своје народне историје. Углавном, имамо само грађу за историју, па и то још непотпуну. Зато се код нас мало зна колико је наше сељаштво дизало буна и пролило крви, бранећи своју веру од насртаја моћне католичке цркве и успело у одбрани, док су многи у другим деловима Европе сличним насртајима подлегли, а да о одбрани од исламизирања и не говоримо.

Ми данас, не разумевајући, читамо како су наши сељачки главари из Херцеговине, Рашке и Црне Горе водили преговоре са представницима Запада о ослобођењу Балкана, са краја XВИ и почетком XВИИ века, када је Турска царевина још била у великој снази, допирући до близу Беча. Њихов духовни обзор и њихова смелост доиста задивљују. Где су још у Европи бавили се сељаци с таквим пословима. Где су имали сељаци тако широк видик око себе и тако далек поглед у будућност?

Изузевши Швајцарску, ово је једини пример у историји Европе да сељаци стварају државу, а једини уопште, да јој дају за прва два владара сељаке, од којих су обојица били још и неписмени…


Правда и слобода беху идеал свију народа. Разлика је међу њима у том с колико су се снаге и енергије за тај идеал залагали, колико су динамике за остварење тога идеала уносили и колико су га широко постављали, само за се или и за друге. И у том је српски сељак био испред свију око себе, јер се никад није огрешио о правду и слободу према другима, колико су ти други према њему. Кад је био на врхунцу среће, није изгубио равнотеже ни светио старе неправде. Истакнућемо само два-три примера.

Како су Арнаути огњем и мачем потребили српски народ из језгра српских земаља по Метохији, Дреници и Косову, где Арнаута није било ни за лек, требећи га све до 1912. године, познато нам је. У једном запису забележио је српски летописац још 1574. год. ове речи:

„Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмуд Беговића у Пећи, у Скадар од Иванбеговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синанпашића Ротуловића, у Ђаково од Еласупашића; 2000 христијане около ови вароши исјекоше…“

Тако се то низало кроз векове и у целим крајевима угасила се српска свећа. Јесу ли Срби то вратили?

У Хрватској српски народ био је кињен кроз векове, насртано му на веру, тако да се некад у Турску враћао, иако је и за себе и за Хрватску на граници стално крв лио и скупо плаћао земљу на коју се населио. Колико је само блата, увреда на српски народ од почетка старчевићанског покрета па до јуче, сручено: Сврбеж, Клатеж, Цигани, Власи, Мартолози, Византинци, итд. Ниједан културан човек не би десети део таквих простота избљувао на последњу животињу, а ово су чинили српском народу људи који су се гордили својом хиљадугодишњом културом према српској некултури. Кад су Срби иједан народ на свету, и онај који их је на коље натицао, оволиким блатом засули? Испоредите с овим лепу, пуну витештва, благородства, песму краља Николе: Турчину.

Па какве су Срби неправде у Хрватској трпели? У Загребу није смело бити ни једне фирме ћирилицом. 1914. год. кад је била на власти још Хрватско-српска коалиција, било је уз Земаљску владу чиновника: банских саветника, одсечних саветника, владиних тајника и перовођа 74, а од тога само 4 Србина, и то на нижем положају, место 24.

1908 – 1910. год. од 54 Србина, оптужена у велеиздајничкој парници, беху само 2 криви и њих је теретио само Ђорђе Настић. А 600 Хрвата сведока сведочили су под заклетвом против 52 невина Србина лажи, због којих су их могли попети на вешала. А после ослобођења ни једном од ових злочинаца није пала влас са главе. Чак су и судије, који су свесно осудили невине људе, вукли у миру своје пензије.

Каква су злочинства вршили за I светског рата муслимански шуцкори изнео је у бечком Парламенту хрватски посланик Анте Тресић Павичић. Ко је од њих изгубио главу?

Зверства Маџара и Хрвата војника у Мачви 1914. надмашена су само усташким зверствима у овом рату. Кога су Срби убили, а где тек мучили 1918. у Хрватској, у Војводини?


У својој срећи, српски сељак је заборављао на све неправде и злочинства. А то је баш одлика истинског благородства и витештва духа. Баш ово унутрашње проживљавање среће, кад у срећном човеку занеми свако ружно осећање, када на све заборавља и све опрашта. А како су се одужили хиљадугодишњи културтрегери Маџари и Хрвати од 1941. на даље?



До ревизије вредности нашега села и сељака, његове улоге у нашем животу мора доћи што пре, већ због одржања голог опстанка нашега народа.


Место које је наш народ покрио на земаљској кругљи, на великом путу који веже Европу са Азијом, на сударишту западне и источне уљуђености излаже нас огромним опасностима. Тај положај био је узрок свима нашим трагедијама у прошлости…

Да успешно бранимо то место, ми бисмо морали бити далеко бројнији, но што смо…

Очајнички је лакоумно веровати да танак ред горњег слоја може сам решити задатке које нам намеће наш положај у свету, уз потпуно стајање у страни широких и дубоких редова нашега сељаштва. А да се то сељаштво уведе у сарадњу на вођству и уређивању савремене државе, зато треба вредног и смишљенога рада целога народног паса, који долази. Сврши ли га он успешно, наша прошла народна трагедија биће и последња. Наше изванредно сељаштво, просвећено, материјално унапређено и морално оснажено, големо ће појачати и нашу стваралачку снагу на свим подручјима народног живота и снагу која тековине тога стваралачког рада треба да брани. Та сврха достојна је највећег покољења.
 
*(Аутор, иначе из чувене међуратне породице Прибићевића, са Баније, описује у овој књизи свој добровољни живот на Косову и Метохији између два светска рата, а дотиче се и многих других питања и проблема српског народа. Књигу, чији је први рукопис пропао у априлу 1941, Адам Прибићевић је поново написао, у Београду, у јесен исте године, објавило је Српско културно друштво „Просвјета“ Загреб, 1996. Прво издање појавило се у Канади, 1953. године.)

Post a Comment

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.