...
Размишљај и расуђуј брате, о томе колика је тежина оних сагрешења која ти називаш опростивим и малим, то јест оних која нису смртна, а поготово размисли о томе да их ти не чиниш из непажње и несвесно, као ни због немарности и слабости воље, него намерно и свесно, са пуним знањем и смишљено, од све воље и жеље. А пре свега сам у себи расуди о тежини таквих сагрешења, јер премда се за неко опростиво сагрешење каже да је лако и мало, оно ипак у ствари није лако и мало када се о њему размишља издвојено и посебно, него само у поређењу са смртним грехом. Као што се, на пример, за неко језеро каже да је мао кад се пореди са морем, али када га посматрамо само по себи, онда није мало јер садржи много воде, тако исто и опростиви грех пред смртним изгледа мали, али је он сам по себи зло тако велико да од њега нема већег зла сем смртног греха. Будући да су и мали и велики грех једнако преступи божанског закона, а сагласно Јовановим речима : Сваки који чини грех и безакоње чини; а грех јесте безакоње (1 Јн 3,4), као и речима брата Господњег Јакова, онај који се држи целог закона, а погреши само у једном, крши цео закон: Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јк 2,10). Како је, дакле, могуће, драги мој брате, да заиста верујеш и сматраш да су лагана и мала твоја уобичајена сагрешења? Да ли заиста мислиш да је ситница то што говориш лажи и огрешујеш се о неког другог? Да ли мислиш да су ситнице то што се често љутиш, то што без побожности стојиш у цркви, то што завидиш и тугујеш због добра свог ближњега, то што празнословиш, што се играш, што се смејеш, што задиркујеш неког да би се други смејали, што се преједаш, што се китиш и тако даље? Како можеш све то да називаш ситницама, када би, ако мало боље размислиш о њиховом злу, умро од страха? Ако пак кажеш да све то не изгледа зло пред Богом и да ни на који начин није у супротности са вољом Божијом и да не удаљује од тебе божанску благодат и славу која је на небесима, која је крајњи циљ и смисао целокупне творевине, нити да ти умањује ону врлину и савршенство које Бог захтева од Својих словесних створења, ако, кажем, тако мислиш, онда си брате у прелести и веома је смешна та твоја помисао, јер, како можеш да кажеш да опростиви грех празнословља не изгледа зло пред Богом, када ће Он сам да суди свакој празној речи као и ономе који је изговори?
А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт 12, 36-37).
Како можеш да кажеш да нису против воље Божије смејање, преузношење и поруге, када те је Господ Својим примером поучио да Му је све то мрско? Јер, откако је постао човек, Он се никада, целог Свог живота није насмејао, али је много пута заплакао, а како Својим примером, та ко те је и речју Својом поучио, јер је изговорио тешке речи против оних који се смеју: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк 6, 25). Како можеш да кажеш да гозбе и лагање нису против Бога, када Он сам вели да ће судити свим лажовима, без обзира на који начин лажу: Погубићеш све који говоре лаж (Пс 5,6) и када проклиње све који су сити: Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладнети (Лк 6,25). Уопште речено, како можеш да кажеш, брате, да та опростива и такозвана „лака“ сагрешења од тебе не одузимају од врлине, божанске благодати и сваршенства, када Свети Дух кроз проповедника каже: Од мртвих мува усмрди се и поквари уље апотекарско, тако да од мало лудости цена мудрости и славе (Проп 10,1), што ће рећи, по мишљењу појединих учитеља, као што муве, када брзо прођу преко неког ароматичног уља и не заустављају се на њему не кваре његов мирис, али када остану у њему и цркну, потпуно га покваре и оно губи своје мирисно дејство, тако и опростиви греси, када не остају дуго у једној врлинској и благочестивој души, не узрокују јој велику штету, али када остану дуго времена и душа им постаје својом вољом склона, онда се, наравно, умањују, или још боље речено, потпуно нестају из душе чистота врлине и миомирис божанске благодати, па је тако спречавају и у усавршавању. Ма шта говорим? Кад би могао ад да испразниш од свих душа које се тамо муче, или кад би једним сасвим малим делом, које није угодно Господу, могао да задржиш све небеске блажене да не падну у бездан, ни тада не би требало то да чиниш. Јер и највеће зло почињено свим створењима, безмерно је мање од најмањег зла почињеног Створитељу. Згрози се, брате, над својом невероватном дрскошћу, јер уопште ниси ни помишљао да су та сагрешењатако мрска очима Божијим. Посрами се што си до сада без икаквог противљења примао у своје срце оно што није угодно савршеном добру, а требало би да ти је прече оно што је угодно Богу него благостање свих створења. Нека ти се хиљаду пута смуче сви твоји пропусти у служењу Богу и одмах одлучи да од сада и убудуће не само да нећеш чинити опростива сагрешења, него да ћеш ишчпати из свог срца наклоност и љубав које си стекао према њима. Јер то што њих желиш исто је као да хоћеш да жалостиш свог преблагог Творца и наводиш Га на гнев против себе. Али ако ти се икад деси, из тренутне расејаности ума или због слабости или попустљивости твоје воље и нарави, да паднеш и починиш таква сагрешења, немој да ти прирасту срцу и не гаји љубав према њима, него их брзо омрзни, па их исповеди и покај се пред Богом, молећи Га да те укрепи благодаћу Својом да више не би пао, говорећи заједно са Павлом: потрудих (се)… али не ја, него благодат Божија која је са мном (1. Кор 15,10). Преузето из књиге „Духовне вежбе„, Св. Никодим Светогорац
Погледајте такође: „Какву штету спасењу проузрокује млака и раслабљена вера“
Припремила екипа ФБ странице „Православље живот вечни“
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.