Протектори дугих прстију: Како амерички амбасадори управљају Србијом и корумпираним политичким коалицијама

---

Амерички амбасадори у Србији већ годинама се под овим небом осећају као да су код куће, и много боље од тога!

Раде шта год им је воља, шурују са надземљем и подземљем, именују министре, постављају владе и премијере, корумпирају, смењују, прете, опомињу…Као дипломатски представници једне велесиле, истина склоне паду, газе све пред собом, јер се у Србији још увек није појавио стабилан, одрешит и способан политички лидер, попут Виктора Орбана у Мађарској, који би свакој птици-грабљивици показао где јој је место. Уместо тога, Србију су понижавали, пљачкали и растурали сви амерички амбасадори, почевши од мафијашке појаве Вилијама Монтгомерија за време владе Зорана Ђинђића и после ње, па све до новог амбасадора-полиглоте, Кајла Скота, који са мафијом и руча и вечера, водећи „интелектуалне“ разговоре о незаконитим, али увек профитабилним пословима.

Већ четврт века, од како је, након пада социјализма, наново уведено вишестраначје, у Србији се међу политичарима на власти смењују најоданије слуге сваке владе Сједињених Америчких Држава и њених савезника. Истовремено, смењују се и амбасадори ове посрнуле велесиле, који, долазећи на службу у Србију и Београд, наступају по правилу самоуверено, охоло и дрско, тачније речено, знатно дрскије и охолије него што то иначе раде широм света. Ноторна је истина да је свако од њих, током свога мандата, пресудно утицао на званичну спољну и унутрашњу политику Србије, одбрану, безбедност, економију и на све друго што чини државну стратегију једне земље.

Амерички амбасадори дресирани су као економске убице, као обавештајци који увек имају у приправности багаж „прљавог веша“ локалних политичара, као милозвучне сирене које знају да запевају и засвирају на тананим жицама корупције, али и као прави мафијашки босови, „кумови“ код којих банда провинцијских кловнова долази да им љуби и руке и скуте.

Србија је, као ретко која земља на свету, одавно постала најпослушнија америчка колонија, упркос томе што је антиамеричко расположење у народу видљиво и голим оком. Одговор на питање како је овај парадокс могућ, лежи у несмењивим криминално-политичким предузећима, које новцем и другом логистиком издржава управо влада САД са својим савезницима. Некада им та задовољства ускрате, али, врло кратко, само док једну клику на власти промене и доведу другу. Од 5. октобра 2.000 године и владе покојног Зорана Ђинђића, па све до данашњег дана и владавине сулудог Александра Вучића, амерички амбасадори су водили главну реч на политичкој сцени Србије. Свако од њих је, у јавном животу, негирао такво нешто, али чињенице су неумољиве и говоре супротно: амерички амбасадори у Србији су били и остали „сиве еминенције“, пред којима пузе такозвани „изабрани представници народа“. Они владају а поткупљене „пословође“ по њиховом диктату растурају и последње трагове некада суверене државе. Јер, влада Сједињених Америчких Држава није никоме пријатељ! Није чак ни властитом народу!

Вилијам Б. Монтогомери

Први амерички амбасадор у Србији, након преврата у октобру 2.000 године, Вилијам (Бил) Монтгомери, био је и пре тога познат српској јавности, јер је претходно службовао у Бугарској и Хрватској, а међу колегама из дипломатских служби на Западу, био је познат и као „рушитељ већ срушених режима“ у овим некада комунистичким државама. Но, своје право лице, Монтгомери је показао крајем деведесетих година, кад је, по налогу обавештајних служби своје земље, „оперисао“ од Будимпеште до Беча, и одатле финансирао рад тадашње српске опозиције, невладиних организација, али и политичког олоша које је касније ступило на медијско-политичку сцену Србије. Тај олош је данас окупљен уз скуте Александра Вучића, а бивши амбасадор Монтгомери, који се није вратио у САД (нити то више икада намерава да учини), шета Београдом и обилази своје некадашње „абоненте“, којима је давао новац и саветовао их како да сруше већ урушени режим Слободана Милошевића.

Улога Вилијама Била Монтгомерија, као првог „постоктобарског“ амбасадора САД у Србији, од највеће је важности за упознавање америчких метода поробљавања. Реч је о човеку који је практично кумовао стварању Српске напредне странке и довођењу на власт Томислава Николића и Александра Вучића, као и читавог пратећег батаљона поражених снага из деведесетих, због којих је, гле чуда, влада САД бомбардовала Србију!

Трагови наклоности америчког дипломате према радикалском „ренегату“, Томиславу Николићу, видљиви су били још 2007. године, када је, након парламентарних избора и усред кризе око формирања владе, Николић провео неколико дана на функцији председника Скупштине Србије. Наиме, Монтгомери је у мају 2007., у својој колумни „Поглед из Цавтата“ у дневном листу „Данас“, написао: „…У свакој прилици Николић се понашао у складу са демократским принципима – приликом свог избора и онда када је поднео оставку на ту функцију, и није вршио опструкцију у парламенту приликом формирања сада владајуће коалиције…“

Тако је „бачена удица“, на коју се Николић одмах упецао. Остало је било ствар технологије. Наиме, Војислав Шешељ је био у Хагу, а прилика идеална. Уприличен је састанак, уговорена је сума, пале су и прве „транше“ долара.

У међувремену, док је припремао радикалске вође за невероватни преокрет, Монтгомери је позван од стране суда у Клагенфурту (Аустрија), где је био испитан у вези суђења због малверзација против бившег менаџера Хипо Алпе Адриа банке. Доста од тог прљавог новца завршило је у Николићевим (а касније и у Вучићевим) џеповима. Између осталог, била је реч о за гаранцији за куповину извесне некретнине на Јадрану, преко вишемилионског кредита, који је одобрила Хипо банка. А, Монтгомери, посредовао лажним гаранцијама! Ипак, бранио се на суду, прилично безуспешно, јер је на другој страни имао (са)учесника у том послу, некадашњег аутомобилског аса, Горана Штрока, који је изнео доказе да су један посредник и једна фирма за обезбеђење (власништво Вилијама Монтгомерија и његове жене Лин) добили хонорар у износу од 400.000 евра. Али, био је то само један од мноштва разних мутних послова у којима је бивши амбасадор Монтгомери учествовао током и након мандата.

Кад је коначно донета одлука у САД да се у мртвачки ковчег српске политике закуца последњи, зарђали ексер, Монтгомери је подржао и тек створену прву владу Александра Вучића и изразио „стрепње“ за новог Вођу, па је рекао: „…Пре неких шест месеци подсетио сам га како сам се некада бојао да ће га смакнути, а да се сада плашим да не убије самог себе. Толико пуно енергије! Не стаје. Морао би мало да успори!“

Бивши амбасадор Монтгомери са својим прљавим пословима у Србији и шире на Балкану, заслужује свакако једну дебелу књигу, али чак ни у њој не би стало све што је овај десперадос успео да уради на штету ове државе и њених грађана. Упркос томе, он није напустио Србију, него до данашњег дана служи као нека врста неформалног консултанта свим америчким амбасадорима који се овде појаве.

Након Монтогомерија, у Србију је стигао Мајкл Полт, који је 13. маја 2004. године постављен за амбасадора Сједињених Америчких Држава у Србији и Црној Гори (после осамостаљења Црне Горе Полт остаје амбасадор САД у Републици Србији).

Мотивациони говор Мајкла Полта као америчког амбасадора.

Овај амерички дипломата са тридесетогодишњим стажом (службовао у Берлину, Берну, Естонији…) направио је већ 2006. године, невиђени скандал кад је покушао је да „креира јавно мнење у Србији“, тако што је позвао код себе све главне уреднике такозваних великих медија у Београду, нудећи им многа добра у знак захвалности, ако убеде јавност у Србији да је албанска независност на Косову и Метохији неминовна!

У пресретнутој дипломатској депеши послатој из америчке амбасаде у Београду под ознаком „07 Белграде1733“, а коју поседује сајт „Викиликс“, а у вези са акцијом Мајкла Полта, пише да су америчке дипломате у затвореним разговорима са председником Србије Борисом Тадићем изразиле очекивање да ће он заједно с њима управљати процесима после проглашења албанске независности на Косову и Метохији!

У бесомучној кампањи за независно албанско Косово, коју је Полт водио током мандата, није се уздржавао ни од директне пропаганде међу малолетницима, па је тако 2007. године одржао скандалозан политички говор ученицима Треће београдске гимназије, у којем је пропагирао независност Косова! Том приликом, Полт је ђацима ове елитне гимназије говорио у оквиру промоције пројекта „Сводови дипломатије“, објашњавајући им зашто јужна српска покрајина треба да добије самосталност и изразио разочарање због антиамеричких изјава „појединих“ српских политичара?!

Мајкл Полт се одушевљава лешевима.

И бивши министар војни, Првослав Давинић, из чијих руку је негде „испарило“ 300 милиона евра, позивао се на америчког амбасадора Мајкла Полта и његову заштиту, рачунајући ваљда да му је дао довољно провизије и да може да рачуна на њега. Током Полтовог службовања у Србији, све случајеве његовог коруптивног деловања пратио је и Магазин Таблоид, што је довело до још једног, у историји дипломатије вероватно незабележеног скандала.

Наиме, Полт је захтевао да се главном и одговорном уреднику Магазина Таблоид, Миловану Бркићу, забрани бављење новинарском професијом! Да брука буде већа, Полта су подржали (и очито инструирали у тој намери, „независни“ новинари „независног“ удружења новинара).

Убрзо, за то је сазнала и тадашња државна секретарка САД Кондолиза Рајс, али и конгресмени и друге јавне личности, након писма које им је упутила редакција Магазина Таблоид, те је судски процес главном уреднику овог двонедељника окончан пре него је и започео. Ипак, остала је врло ружна слика српског политичког и правосудног подаништва пред бахатошћу и самовољом амбасадора САД.

Мајкл Полт је од стране своје владе убрзо удаљен из Србије, али је одмах након њега у Србију стигао нови амбасадор, Камерон Мантер, који је остао упамћен међу запосленима у амбасади САД у Београду, као „звер нежних манира“.

Камерон Мантер

Да би било јасније о каквој се „звери“ радило, треба подсетити да је Мантер, истовремено док се бавио дипломатијом, био и „…сениор саветник борда директора СББ-Телемах групе“. Формално, није био члан управљачког борда, али је био „сива еминенција“ и без њега нису почињале седнице управљачког борда. „Телемах група“ је пословала и послује и даље, осим у Србији, и на терену Босне и Херцеговине и Словеније. СББ као највећи кабловски оператер, чије су техничке могућности застрашујуће (јер, ко је власник оптичких каблова, може да завири у свачији живот!), савршено су одговарале обавештајним апетитима Камерона Мантера. Служба у седишту ЦИА-е у Ленглију (САД) и „Телемах група“ знали су од првог момента шта је у овој фирми била његова мисија. Али, то ондашњу дружину на власти, опседнутој пљачком није ни занимало.

Ко је и шта је био Мантер, показало се тек кад је отишао из Србије. Наиме, Мантер је по завршетку мисије у Београду 2009. године, добио екстремно плаћен посао у Ираку (на месту заменика амбасадора), а после тога у Пакистану (као амбасадор САД). Посао је, кажу упућени, обавио савршено. Мантер „пуца само једном“. Његова влада му „негује имиџ“. Наручила је дезинформацију која каже „…да се није слагао са америчком политиком у земљама где је службовао“. Чак је и у Београду положио венце на гроб жртава НАТО агресије, како би заиста изгледало тако…

Али, незванично, Камерон Мантер је из Београда отеран у Ирак, након што је откривена његова љубавна веза са Милицом Делевић, бившом женом Драгана Ђиласа. У својим мемоарима, Мантер је написао да се лично осветио тадашњем премијеру Коштуници, због паљења америчке амбасаде, и да је натерао Ивицу Дачића да подржи Демократску странку! Није написао само то колико је његова влада дала новца за тај „пројекат“.

Можда је на први поглед најмање важну улогу од свих „постоктобарских“ америчких амбасадора САД у Србији имала Мери Брус Ворлик, која је својим доласком у јануару 2010. године, дошла у Србију, на први поглед оставила утисак скоро наивне и не превише ангажоване дипломаткиње. Али, ствари ни издалека нису биле такве.

Мери Ворлик са Вучићем

Да је у питању жена са посебним задатком, видело се тек кад су се на последњој прослави Дана независности САД, који је организовала као амбасадорка, појавили неки невероватни гости, све имена са црних америчких листа, људи који својевремено нису смели ни да помисле на улазак у зграду амбасаде САД! „Опрости грехова“ исплаћивани су преко Тадићевог режима. Добар пример за то био је власник Пинк корпорације Жељко Митровић, који је био међу „ожалошћенима“ кад је амбасадорка Ворлик испраћена из Београда. Ипак, током двоипогодишњег боравка у Београду Мери Брус Ворлик се бавила уобичајеним амбасадорским активностима, не покушавајући (за разлику од својих колега) да се превише уклопи у овдашње дневно-политичко-естрадне приче. Стоји једна чињеница: њен најважнији посао током мандата био је заузимање некадашње зграде Маршалата и изградња највећег резиденцијалног објекта свих америчких дипломатских служби на Балкану, са припадајућим прислушно-обавештајним центром какав у региону не постоји.

Кад је Ворликова добила задатак да „добије на времену док радови трају“, сетила се идеје да организује састанак Групе пријатељства Србије и САД са циљем обележавања 130. година од успостављања билатералних односа две земље. Двадесетак радикалских посланика носили су транспаренте на којима је писало „Блади Мери“ (Крвава Мери), блокирали улаз у салу у којој је требало да се одржи састанак и певали родољубиве песме. Није јој требало два пута рећи. Повукла се тихо, а спекулисало се да ће уместо ње доћи на место амбасадорке Џенифер Браш, доказани „јастреб“ америчке империјалне политике.

Џенифер Браш у средини.

Уместо тога, Брашова је отишла у службу УНМИК-а на Косову и Метохији, као заменик специјалног представника. Кратко време је и била заменик амбасадора у Београду. И то кратко време је искористила да Србији напакости и направи што више дипломатске штете.

После Мери Ворлик, влада САД као амбасадора у Србију шаље Мајкла Кирбија, који је већ на аеродрому рекао: „…Долазим као пријатељ Србије!“, што је била чиста бесмислица, јер је познато да влада САД нема пријатеља нити их искрено изграђује, а то важи и за дипломатију ове земље. Постоје само интереси, и то једнострани интереси САД. Свако ко покаже друкчије амбиције или види мало својих интереса у односима са њима, бива покопан.

Пензионерска појава Мајкла Кирбија, свакога може да завара. А, реч је о старом, овејаном преваранту, дипломати који је прошао кроз све обуке и сва доказивања, човек који је уваљао у блато многе који су сарађивали са њим. А, ни корупција му није страна.

Врхунац цинизма показао је изјавом “…да је премијер Александар Вучић човек коме је дубоко стало до будућности земље и који добро познаје и политику и људе. Вучић се труди да вас води напред ка Европској унији, али Срби су помало шизофренични. Срце их вуче ка Истоку, док истовремено, глава их усмерава ка Западу…“

И, уместо да му Влада Србије моментално ускрати боравак у Србији и прогласи га персоном нон грата, поданички наступ Александра Вучића „на све четири стране света“, дао му је прилику да пред крај свог мандата заради добре паре, доводећи поједине америчке компаније које су добиле бесплатно оно што нигде у свету не могу добити, чак ни код банту-црнаца: радну снагу, инфраструктуру, комуникације, тржиште…

И на крају Скот, Кајл Скот.

На његово место, стигао је почетком године човек који говори пет светских језика, Кајл Скот. О њему у овом броју Магазина Таблоид, на задњој страни… Јер су стигла задња времена у Србији, којом владају амерички амбасадори и амбасадори „савезничких земаља“.


Као конзули у Андрићевој „Травничкој хроници“, за време отоманске Босне. Мало раја удари на њих, мало они на рају. И тако пола миленијума. Тако и данас. Све док нам не промене генетику, али, то је већ тежи посао…

аутор: Никола Влаховић

---

Извор: Таблоид    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

---