Село Кузмин - моје село. Одатле ми мајка... Као малог нису могли да ме одвоје било да се летњи распуст завршио, било да је почињала школа или обданиште, сад кад се сетим колицки сам био.
Највише су се томе радовала моја браћа, јер сам био добровољац да чувам краве на испашу - моју Шару и Цвету. Моја браћа су онда могла да раде нешто друго, марљиво цео дан, много теже од тога и никад избегавали посао, да ли на њиви или у башти а увече са главама зароњеним у књиге.
Ово им је падало тешко, седети негде сатима и не радити скоро ништа а за мене је била чаролија пећи ''коломбоћ'' на исушеном крављем ''измету'' и играти клиско на великим, као стадиону, пољанама. Или чувени ''кррррр'' са пушкама направљеним од стабла сунцокрета свађајући се који ће да буду Немци а који Партизани.
Времена су се променила. Село које је некада имало највећи број директора је сада остављено на милост и немилост свима а, некада пољане пуне деце, су опустеле. Једино кад треба да се гласа обилазе старе и остављене и питају их уз пут како им је, наравно ако се сете у оној фами обећања о пословима којих нема и бољим животима којих неће бити. Они који обећавају више нису само из Београда па да их не видимо, ту су близу и око нас из наших комшијских кућа.
То су џукеле у ''уреду премијера'' то је заменик премијера и три посланичке битанге из Добротина, Лапљег Села и Грачанице и остале свиње, Мангулице, вепрови, мајмуни и разно разне домаће животиње. Они који су причали о бољим животима у замену за гласове очајних, уплашених и остављених мислећи да је бољи живот дошао онда када је њима постало боље.
Овима који се тресу уз две сеоске уличне лампе док чекају то мало основаца из сеоске учионице помешаних разреда или док обрађују њиве далеко од свих, возећи тракторе као глинени голубови су већ навикли на то. Само да се ја још навикнем да будем индиферентан док знам да се џукци праве велможе на рачун тих људи, да су заборавили шта је њихова обавеза и да се више и не осврћу на страдање, патњу и бол народа који им је указао поверење. Или се и осврну али их ''заболи'' да простите.
Село Кузмин је ''прототип'' свих српских села на Косову а ''џукеле, мангулице и битанге'' такође прототипи Срба у осталим Кузминима целог Косова у Поморављу, Штрпцу, Гњилану, Пећи, Истоку,...
 |
| Кузмин, панорама. / Фото: КМ Новине |
Највише су се томе радовала моја браћа, јер сам био добровољац да чувам краве на испашу - моју Шару и Цвету. Моја браћа су онда могла да раде нешто друго, марљиво цео дан, много теже од тога и никад избегавали посао, да ли на њиви или у башти а увече са главама зароњеним у књиге.
Ово им је падало тешко, седети негде сатима и не радити скоро ништа а за мене је била чаролија пећи ''коломбоћ'' на исушеном крављем ''измету'' и играти клиско на великим, као стадиону, пољанама. Или чувени ''кррррр'' са пушкама направљеним од стабла сунцокрета свађајући се који ће да буду Немци а који Партизани.
Времена су се променила. Село које је некада имало највећи број директора је сада остављено на милост и немилост свима а, некада пољане пуне деце, су опустеле. Једино кад треба да се гласа обилазе старе и остављене и питају их уз пут како им је, наравно ако се сете у оној фами обећања о пословима којих нема и бољим животима којих неће бити. Они који обећавају више нису само из Београда па да их не видимо, ту су близу и око нас из наших комшијских кућа.
То су џукеле у ''уреду премијера'' то је заменик премијера и три посланичке битанге из Добротина, Лапљег Села и Грачанице и остале свиње, Мангулице, вепрови, мајмуни и разно разне домаће животиње. Они који су причали о бољим животима у замену за гласове очајних, уплашених и остављених мислећи да је бољи живот дошао онда када је њима постало боље.
Овима који се тресу уз две сеоске уличне лампе док чекају то мало основаца из сеоске учионице помешаних разреда или док обрађују њиве далеко од свих, возећи тракторе као глинени голубови су већ навикли на то. Само да се ја још навикнем да будем индиферентан док знам да се џукци праве велможе на рачун тих људи, да су заборавили шта је њихова обавеза и да се више и не осврћу на страдање, патњу и бол народа који им је указао поверење. Или се и осврну али их ''заболи'' да простите.
Село Кузмин је ''прототип'' свих српских села на Косову а ''џукеле, мангулице и битанге'' такође прототипи Срба у осталим Кузминима целог Косова у Поморављу, Штрпцу, Гњилану, Пећи, Истоку,...
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.