Да, баш тако пише на позиву који је добио сваки будући војник Војске
Југославије. И они су се одазвали том позиву када то, по многима, у
Србији и није било „паметно“.
Они нису мислили тако и те 1998. године
одазивали су се позиву ондашње Војске Југославије. Прихватали су
одговорност према Србији са вером да је и Србија уз њих.
Прихватали су
наредбе војне команде и без поговора одлазили на положаје и то најчешће
са мање од три месеца, после убрзане скраћене обуке. Читаве јединице са
локација ван Приштинског корпуса, после скраћене и убрзане обуке по
наредби ондашњег начелника Генералштаба, упућиване су на Косово и
Метохији.
Тако је и извиђачко – диверзантска јединица ВП 1410/3 Нишког корпуса, са локације у Нишу, 28. септембра 1998. године упућена у рејон Карауле „Кошаре“. У саставу те јединице били су и регрути јунске класе 1998. године, војници, деветнаестогодишњаци са једва три месеца војног стажа. Војници су постали 23. јуна 1998. године.
Нису стигли ни да се одморе од дугог пута од Ниша до Карауле „Кошаре“ а већ су морали у патролу. Да обиђу границу, да их старешина обучи са оним делом обуке, који нису стигли да обаве, због скраћења редовне обуке, за тај род.
Њихов час обуке је кратко трајао. Док су ишли ка задатом циљу, у заседи је чекао „чувени“ Агим Рамадани са својим терористима. Има човек две домовине па може да из једне напада у другу. Може себи да дозволи такав луксуз и да све то забележи камером пре него се повуче у Албанију.
Лако је њему, има где да побегне по
извршеном задатку. На месту остају пет убијених војника. Тројица тек што
су постали војници.
Нису преживели своје прво „Ватрено крштење“:
Гобељић Милуна Миладин, Павловић Живојина Илија, Радоичић Момчила Владимир.
Да на тај „пут без повратка“ не оду сами, млади и неискусни, са њима
су, баш као и из Ниша, „пошли“ искусни: Јоцић Младена Мирослав и
Павловић Славка Милош.
На велику жалост нису они једине жртве на
југословенско-албанској граници, упадом терориста директно из Албаније.
Из времена пре НАТО бомбардовања на положају југословенско-албанске
границе убијени су, у рејону Карауле „Кошаре“, још:
Димов Стојана Далибор, Душанић Димитрија Драган,
Остојић Велимира Горан, Станчетић Живка Срђан, Стојановић Христивоја Јордан, Церовић Драгоја Радош.
Остојић Велимира Горан, Станчетић Живка Срђан, Стојановић Христивоја Јордан, Церовић Драгоја Радош.
У рејону Карауле „МОРИНА“ убијени су:
Бундало Јована Милан и Тасић Војислава Душан
Бундало Јована Милан и Тасић Војислава Душан
У рејону Карауле „ГОРОЖУП“ и у рејону Карауле „ЂЕРАВИЦА“ убијени су:
Симоновић Живојина Срђан, Дражета Лазара Александар.
У рејону Карауле „БОГИЋЕВИЦА“ и рејону села „ЈУНИК“ убијени су :
Ђула Јована Дорин и Њагул Лазара Александар.
Сви овде споменути не разликују се од осталих убијених на Косову и
Метохији ни по чему, што краси сваког часног српског војника, који је на
крају двадесетог века прихватио позив своје земље и пошао, како су им
рекли, да је брани.
Једина разлика је у месту страдања. Сви они убијени су на југословенско-албанској граници, директним упадом терориста из Албаније. Убијено је, до почетка НАТО бомбардовања, 17 припадника Војске Југославије, од тога 7 војника на редовном одслужењу војног рока. Двојица су имали по 19 година, пет војника по 20 година и један, најстарији 21 годину.
Такорећи деца, тек изашли из школских клупа. Имали су мало година живота али су много научили. Од својих родитеља научили су да воле Србију, земљу у којој су рођени. Од својих предака како се брани своја земља.
Мого пута поистовећивали су се са јунацима, гледајући америчке филмове посвећене, онима који су „за своју земљу“ гинули широм света.
Само нису рачунали на једно. Они су били амерички војници. Америка је у сваком тренутку уз сваког свог војника. Наши убијени синови су „само српски војници“. Војници уз које, данашња Србија и они који су на њеном челу, не стоје. За њих наши синови никада нису ни постојали.
Свако убиство српских војника на југословенско-албанској граници је акт тероризма изведен из друге државе а терористи идентификовани. Неки од њих су и данас на командним функцијама. Влада Србије то не признаје. Ни ова, ни оне пре ње.
Убиство ових војника убијених у терористичком нападу не може да процесуира Тужилаштво за криминал и тероризам, које Влада Србије није прогласила недлежним и за убиства на Косову и Метохији ни за 1998. годину.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.