Свет у боји ратне заставе!

---

Оно што се јуче десило у Француској, у Сирији траје већ пет година! Пет година сваки дан!



Исто то се дешава и у Ираку, Израелу, Ирану, Авганистану, на целом Блиском истоку, деценијама уназад. На стотине људи, жена, деце свакодневно гине, али не на футбалској утакмици, и не на концерту већ у својим домовима у крајње нехуманим животним условима. Већина њих који страдају бар половину живота провели су у ратовима, друга половина у рату је рођена. У Ратовима које нису ни изазвали, ни прижељкивали већ који су им послати и наметнути баш управо од земаља као што је Француска и чију ће трагедију наредних неколико дана цео свет да оплакује.

Ти људи са Блиског истока који немају где ни да оду на утакмицу, јер су им „демократски савезници“ одавно уништили улице, инфраструктуру, стадионе, дворане, нису ништа мање вредни од једног Француза, Британца или Американца. Јадни су само зато јер им је управо та Западна Европа која је и сама окупирана од Америке, одузела све шансе за будућност, а која их сада када су ту на прагу „савременог света“ одбацује.

Исти у очима те Европе смо и ми Срби. Једина разлика између људи са Блиског истока и нас је географски положај, али оне који у себи немају човечанства, већ само похлепност и крв, не занима више ни сопствени народ.

Пре неколико дана пао је руски авион и страдало је преко двеста путника, сем лицемерног саучешћа нашег премијера никаквих даљих исказа жалости није било. Испред Руске амбасаде у Београду самоиницијативно скупило се неколико стотина људи. Они су искрено дошли да одају почаст својој православној браћи. На том скупу није био ниједан државни службеник, ниједна зграда није била обојена у боју руске заставе, није било минута ћутања у скупштини, школама и цела та трагедија је прећутана.

Ипак, то нашем премијеру није сметало да у дане жалости нуди „српског“ Фићу као да је једини производ проистекао из Србије, нити да у сред Москве индиректно прозива Русију као индикатор непријатељских односа српске јавнсти према ЕУ и НАТО, нити је целу Владу било иоле срам да победу у УНЕСКУ представљају као свој дипломатски подухват, а такође ни да се само неколико дана након свега жале јавности како десетку од Европске уније нису добили само због сарадње и превише присних односа са Русијом. Од Европске уније, исте оне која је сложно гласала за цепање Србије.

Данас су Мост на Ади и Палата Албанија у бојама француске заставе, уста премијера и министара, односно свих који се дочепају каквог новинара пуна жалости и саучешћа према француском народу. Горан Весић и Александар Вучић позивају народ да изразе саучешће паљењем свећа на Калемегдану код споменика захвалности и још једном потврдимо натпис: Волимо Француску, као што она воли нас.

У чему да будемо захвални Француској: Због подршке шиптарским терористима, због цепања Србије, због бомбардовања 1999. , због исмевања србских жртава, због садашњег стања у ком је извесно да ће Србија постати сабирни центар и азиланата и џихадиста али без права поговора, због поштовања људских права, истих оних које та Француска не поштује али намеће?!

Слична ситуација била је и када су у режираном нападу од стране француских служби побијени новинари „Шарли едбо“-а. Кнез Михаилова улице била је малтене блокирана од стране НВО, бораца за људска права, државних службеника и сличних увлакача. Цела друга Србија постала је Шарли едбо, жалећи за тим „дивним“ људима који су врло сликовито описивали смрт српског народа за време бомбардовања од стране исте те Француске као саставног дела НАТО алијансе ни најмање не жалећи ни за једним јединим Србином.

Зашто Вучић овако није позвао Србе да одају почаст страдалим Русима? У паду руског авиона погинуло је преко двеста људи, па и да су само бројке у питању то је дупло више. А Русији имамо безброј разлога да будемо захвални! Није, јер није смео од исте те Француске нама врло непријатељске земље.

И ко су онда прави терористи? Они који стално нападају или они који морају нападом да се бране?

Данас Србија има разлога да жали, али не за страдалим Французима, већ за сопственом судбином. Будући да је Француска још синоћ у току талачке кризе одлучила да су нападачи муслимани и повезани са азилантима и тако нашла савршено оправдање за затварање граница. Истим путим поћи ће и остале земље западне Европе и Балкана, све сем Србије.

Самим тим што од нападача још нико није био ухваћен, нити се знала и боја коже поменутих, у свет је одјекнула медијска западна пропаганда како исламисти славе смрт Француза и да су већ и без суда и без доказа означени као кривци. Поверница за равноправност и наш премијер нису се побунили на медијске натписе режимских новинара који су у овом случају и само допринели да се слика азиланата претвори у нацистичку пропаганду и поприми размере опште хистерије и мржње према избеглицама, разлог за то саопштио нам је већ јутрос Александар Вулин.

Он је казао како Србија није Француска, да су азиланти задовољни у Србији, да ми дајемо све од себе да им помогнемо и да се нећемо окренути од њих, као што се одрићу од сопственог српског народа:

„Након напада у неким земљама биће подигнут степен безбедности према мигрантима, али то неће бити случај са Србијом.“

У Србији, чак и у случају терористичког напада неће бити затварања граница. И не треба пуно мозгати зашто… Јер јасно је да смо у очима сопствене Владе ми српски народ исти као и у очима Запада, само бројке непотребне за жаљење, недостојне живљења. Невидљиве тачкице из птичје перспективе на које се немилосрдно бацају бомбе.

Медији јављају да је цео свет обојен у боје француске заставе, ипак није цео свет. Нису обојени народи свесни злочиначких подухвата Француске према другим народима, ништа мање вредним од Француза, Американаца, Британаца,… Рођених са правом на живот које им немилосрдно одузимају један Кушнер који се смеје српској трагедији на Космету, Блер који је тражио бомбардовање цивилних објеката у Србији или Обама који се за убиство цивила извињава као да није у питању ратни злочин већ најобичнија грешка.

Француска не престаје да гори, у данима жалости суспендована су људска права и саосећајност према азилантима којима ево већ по други пут исти ти Французи не дају мира, ни на прагу „савременог света“ оивиченог жицом. Зар је кога и брига? Када су им у домовини ти Французи ускратили основна људска права, зашто би им то исто дозволили у Француској?

Питам се само да ли ће у следећем броју Шарли Едбо-а летети француске главе, као руске при паду авиона…

Весна Веизовић

---

Извор: Васељенска    :: © 2014 - 2015 ::    Молимо за навођење извора

---