Пише: Весна Веизовић / Васељенска.ком
Пропаст друштва, пропаст морала, пропаст економије, пропаст привреде, пропаст правде, пропаст душе, пропаст народа, пропаст историје – пропаст Србије. Пропаст иде а Срби за њом каскају, и сви веле – па шта ћемо, куд сви туд и ја.
Прођох пре неколико дана покрај Палате правде, начиних неколико фотографија зграде, споменика који је својеврсан апсурд места на ком се налази или пре људи који свакодневно пролазе покрај њега, продужих даље Савском. Цео тај део града личи као да је рат прошетао и оставио по обичају пустош за собом.
Помислих како би без икакве дораде терена не само та улица већ многе у Београду биле савршене за снимање неке „зомби апокалипсе“. Додуше, не само терен, већ све набројано што каска за пропашћу. Зомбирано, измењене свести – баш по вољи великог вође.
Старији син с времена на време ми исприча неку своју идеју шта би урадио у случају да се заиста догоди „зомби апокалипса“, која је у његовој глави фикција холивудских филмова где живи мртваци нападају преживеле, већина тих његових идеја је логична и прихватива, само што су филм и стварност велика разлика.
Нећемо погрешити ако кажемо да је у Србији на снази зомби апокалипса, чак и физички видљива, још увек не једемо једни друге али да ли смо заиста живи? Да ли је могуће да свестан човек овако живи?
Пре три године Александар Вучић обећавао је Западу да ће дати све од себе да измени свест народа. Као и сва остала обећања која је дао онима који су га довели на власт и ово обећање је испунио. Наравно, нико није способан за само три године успе да толико деформише милионе индивидуа, али после деценија очекивања нечег што Срби називају „боље сутра“, уморни и напаћени народ се просто препустио таласу безнађа. Свако обећање је истрошено, нада ишчезла, боље сутра које је некад било „морално, економски, духовно и национално јака Србија“ свело се на „само да не повећају опет цене и да имам да платим рачуне“.
Данас је Александар Вучић успео да да чак три изјаве за медије које би народ са иоле достојанства дигао на ноге, али зомбији се нису потресли. Ми смо навикли да нас понижавају.
Зомбијима не смета то што премијер плаче над терористима браћом Битићи и што ће дати све од себе да ухапси неког Србина, ни што га је брига за србску децу страдалу у Гораждевцу чије убиство нико не истражује. Ми знамо да су Вучићу исте жртве та деца, и стотине друге србске деце, војника, полицајаца, стараца и оних који су страдали док су убијали те Србе.
Пандан овом Вучићевом суманутом плану о заједничком Дану сећања је, када би Јевреји предложили Немцима да заједно обележавају дан жртава Другог светског рата.
Израелском премијеру, наравно не би било ни на крај памети да изјави како га баш брига о неким аферама које су потресле Израел а за које су одговорни људи које је он лично поставио на та места, нити би свом народу смео да каже да се не интересује за несрећу у којој су на сумњив начин изгубили животе припадници војске од којих су појединци били истински хероји.
Али ми нисмо Јевреји, а богами ни Маџари чији председник срчано брани своју земљу и нацију од мултикултуризма, али и од економске катастрофе коју са собом носе азиланти. У нашој земљи одбрана националних интереса сматра се изазивањем расне, верске и националне мржње и нетрпељивости, али зато пацифизам цвета к`о Тиса у јулу…
У прилог пропасти морала, сем досадашњих педерских недеља, имаћемо и један пикантан дан приде – транскескуалну параду. ЛГБТ заједница проширује поље својих делатности са парадом наказа, све под покровитељством Владе Србије.
Извесни чика Аца једном приликом је савршено описао стање нашег друштва и то у виду питања. На неки фб-пост, као одговор на наслов неко је написао: Спрем`те се, спрем`те четници; А чика Аца је питао: Који од 400 четничких организација?
У холивудским филмовима сви они зомбији имају само један циљ, угристи живог, посисати му мало крви и преобратити га. Зомбији немају жеље, наду, мисли, осећања, немају свест о свом постојању води их само животињски нагон за продужетком сопственог безличног постојања.
У стварности нема уједа, али нема више ни разлике. Квалитет живота мери се материјалним богатством и у томе ужива свега неколико одсто становништва, док остатак лута обезглављен и без циља, често у страху од губитка нечега што већ одавно нема – живота.
Ако бисмо кренули о лицемерју не огледа ли се то у нашем шоку јер су Американци подигли огроман споменик у част сатане, а ми читаву свиту демона гајимо, хранимо, пуштамо их да нас воде где они хоће. Онда пак прочитамо ово и насмејемо се глупости, јер је најбољи трик ђавола вазда био да убеди човека да он и не постоји…“Постоји само нека негативна енергија, неки безлични шаптачи који уносе немир, али ђаво..Ма `ајте молим вас, па да не постоје и виле … Ђаво је умишљај верских фанатика, фикција, глупост“, већина ће рећи и порећи јер опет „није сам са собом“ кад чује да је група америчких психолога је закључила да је религија психичка болест. Исти они што не верују у ђавола оспу паљбу, претње, псовке и неизоставне клетве.
До Ваљевске Грачанице је ипак тешко отићи, лакше је бацити коју анатему по водећим сатанистима и надати се да ће их некад у дубокој старости све стићи…Шта је Бог за данашњег човека? Није више ни утеха за најгора времена. Јер нема горег, то је то, све остало су нијансе на које се полако адаптирамо. Као цена струје, да пензионери не доживе шок због поскупљења од 30 одсто одједном, струја ће поскупљивати на етапе…
Завршићу са тиме да су ми пре неколико вечери у посети била двојица припадника органа реда, овај пут не са налогом за претрес, већ за привођење. Морам признати да су били прилично љубазни и увиђајни, те одох сама у Прекршајни суд да видим за шта ми се суди, без пратње полиције.
Епилог правдослуђености је да сам окривљена јер ме је извесни људ, дупло виши и дупло шири од мене ударио у главу и то у полицијској станици, где су и поднели прекршајне пријаве против мене и њега због ремећења јавног реда и мира.
Кад је већ измена свести у пуној снази и чудимо се понеким исправним појавама, попут вести да је полицајац некоме спасио живот, лекар није хтео да прими мито, свештеник крстио дете а није хтео да наплати крштење, човек и жена тридесет година у браку а још се нису развели – како сад да одударам од света и платим или не платим „казну“ зато што ме живчани стокилаш ударио у сред јавне установе док стајах да обавим административне послове?
И то у сред кампање коју воде режимски медији и ова псеудодржава: Стоп насиљу над женама.
Извор: Васељенска :: © 2014 - 2015 :: Молимо за навођење извора
Post a Comment
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.