Вести:

Sunday, March 22, 2015

Митроп. Јеротеј Влахос: Преводи богослужбених текстова

Sunday, March 22, 2015 | КМ новине 0

Текст поднет Светом Синоду поводом полемике о превођењу богослужбених текстова у Грчкој Цркви.


У последње време јача тежња која је примећивана и раније, тј. преовладава ентузијазам1 превођења богослужбених текстова – и то пре свега молитава Свете Литургије2  – са непредвидивим последицама3 .

Једна од последица – најкарактеристичнија – је да се стварају нове молитве Божанствене Литургије коришћењем хомерских речи. тј. док поједини кругови поједностављују молитве са богослужбеног језика [превођењем], други их „обогаћују“ хомерским речима, што Оци Цркве нису чинили, иако су веома добро знали Хомера.

Сматрам да Свети Синод треба да реагује на овакав став, јер злоупотребе треба да престану. У наше време предузима се оно што није бивало ни у доба Турског ропства, иако је тада образовни ниво био веома низак, док је данас висок.
Постоје многи аргументи изнети од стране многих против превода богослужбених молитава, још тада кад је блажени Архиепископ Христодул покушао да уведе паралелно читање библијских текстова4 и на говорном језику, и као што је познато, сам је увидео штету која је наношена јединству Цркве, и зато је вратио ствари на своје место5 . Колико ће тек више штете поузроковати нова тенденција да се мењају текстови Божанствене Литургије, Светих Тајни и других богослужбених текстова, увођењем говорног језика, и то не паралелно са изворним текстом, него искључиво на њему. Постоји опасност да видимо и расколе у Телу наше Цркве.

Остављајући по страни многе аргументе против увођења говорног језика у богослужење, који су већ навођени [у јавној дискусији], ограничићу се само на то да нагласим како такав подухват представља недостатак истинске православне теологије, да се не изразим грубље. Показује да не постоји елементарна православна теологија, или вероватно да се таквим деловањем изражава површна православна теологија, која се базира на практичној користи. Тај начин мишљења полази од једне пастирске потребе, међутим бира се најлакше решење. Сматрам да се ради о утицају западне схоластике.
У суштини овај став везује се за „последње искушење“ Христово, које је срео на Крсту, од стране оних који су се ту нашли: „спаси самога себе и сиђи са крста!… Христос цар Израиљев, нека сиђе сада са крста да видимо, па ћемо му веровати“ (Мк. 15, 30–32).

Као што су се савременици Христови Јудеји, и то пре свега Књижевници и Архијереји, тражећи да Христос сиђе са Крста како би поверовали да је Он Син Божији, у суштини ругали Христу, тако и данас праксом превођења литургијских текстова, на неки начин, траже да се поимање божанствене Литургије сведе на ниво разума, а не да остане на нивоу живљења тајне Крста. Свети Игњатије Брјанчанинов говорио је: „Крст је престо православне теологије“.

Међутим, као што Христос није задовољио ово тражење и остао је на Крсту, спасавајући тако људе од смрти, исто и овде, по аналогији, божанствена Литургија и Свете Тајне треба да остану на висини православне теологије, која је искуство Крста и Васкрсења, а не да се спусте на ниво интелектуализма, рационализма.

Жао ми је што наводим ово, али ћу у наставку покушати да то објасним.

Језик символа

У самом богослужењу осим говорног језика постоји и језик символа, којим постаје разумљиво и оно што се не може схватити језичким изражавањем, које само по себи није довољно за потпуно разумевање изговаранога и вршенога.
Језика символа проживљава се паљањем свеће, целивањем светих икона, кандилима која осветљавају својом тихом светлошћу, свештеним сасудима и свим што се у свештеном Храму налази и врши, начином на који бива Мали и Велики Вход, правилима Типика за богослужбене чинове, свештеничким кретањима и благосиљањем, итд.
Важно је навести да Свештеник приликом изговарања апостолских благослова6 или возгласа Мир всем, истовремено и руком благосиља присутне, тако да се језик речи допуњава језиком символа. Постоје наравно и случајеви када неко може да види Благодат благосиљања, као што се десило са једним Турчином, Ахметом, који није знао грчки језик, али је видео Патријарха да благосиља, и у тренутку благосиљања видео је зраке божанске Благодати како излазе из његове руке која благосиља и управљају се на главе свих присутних Хришћана – осим његове – што је учинило да поверује у Христа, да се крсти и да затим мученички пострада.

На божанственој Литургији довољан је и само језик символа да би приобшчник и учесник било и мало дете, глувонеми, али и ми када учествујемо на божанственој Литургији на страном језику, који не поимамо разумом. Поистовећивање нашег учешћа у божанственој Литургији и на богослужењу само са говорним језиком, превиђајући значење језика символа, у суштини тврди да многе категорије Хришћана не учествују у божанственој Литургији.

Према томе, потцењивање језика символа и прецењивање улоге разума у учешћу на богослужењу, представља озбиљан теолошки проблем.

Рационалистичко схватање богослужења

Превођење молитава са циљем да божанствена Литургија буде разумљива, неизбежно води ка ставу да се разум [интелект] схвата као центар црквеног и тајинског живота, што представља интелектуализам и рационализам.
Износећи то, знам да је једно здрав разум који је неопходан за разумевање међу људима, за уређивање и артикулацију мисли у логичне облике, у реченице, и за коришћење речи, а друго је рационализам који сматра да је центар свих ствари рацио [разум], и њиме тумачи чак и ствари које имају везе са Богом и са човеком.

Сагласно Оцима Цркве душа човекова нема само словесну (разумну, рационалну)7 енергију, него има и друге енергије, као што је умна (ноетичка )8 енергија, машта, чула итд. Осим тога, рацио није извор знања чак ни у људским стварима. Због тога је и у науци развијен појам такозване „емоционалне интелигенције“, која тврди да у човеку постоје „два мозга“, тј. интелект и осећање, и сматра инвалидитетом да неко апсолутизује само интелект. То се потврђује и изображавањем мозга.

Такође, у наше време развијена је и тзв. егзинстецијалистичка философија и психологија, које сматрају да осим интелекта у људској личности постоје и друге функције. Ту се налази и заблуда просветитељства, као што је то касније касније потврдио други правац, романтизам, а касније и постмодернизам, који је срушио ауторитет интелекта.
Ако то важи у људским стварима, утолико пре важи у православној теологији. Познато је да је став – како је центар познања Бога рацио и обрада коју он врши – створио схоластицизам и сав тај схоластичко-рационалистички систем, који срећемо код Томе Аквинског, а пре свега у његовом делу Summa Theologica.

И Варлаам је напојен западним схоластицизмом доспео до агностицизма, и осим тога је потцењивао Откровења Божија, те је због тога сматрао античке грчке философе изнад Пророка и Апостола. Сматрајући да је разум најплеменитији део човека који му је дат од Бога, поставио је у подређен положај виђења Пророка, која је сматрао „незнатнијим од нашег сазнања“.
Свети Григорије Палама буквално је развејао у прах ово место, јер, као што је учио, виђења Пророка, и нетварна Светлост коју су видели Ученици на Гори Тавору, велика су откровења и јављања Бога човеку. Тако су се нешколовани Ученици показали узвишенијим од философа који су имали изузетан интелект.

Навео је наравно мноштво цитата Светог Писма и Светих Отаца, као и оно задивљујуће место светог Григорија Богослова, да православни богословствују „рибарски (управо као нешколовани Апостоли који су били рибари) а не аристотеловски“. Класична је иначе изрека истог Светитеља: „Бога је описати немогуће, а појмити још немогућније“. Не може нико разумом појмити Бога. Бог се открива срцу човековом, а затим разум изражава, колико је то могуће, то Откровење.

Задивљујући спис светог Григорија Паламе „У одбрану свештених исихаста“, тзв. „Три тријаде“, анализира детаљно ову тему и у суштини је потврђен саборски.
Став да се захтева рационално, разумско разумевање богослужбених текстова како бисмо учествовали у богослужењу и стекли знање о Богу, искључује нешколоване из богослужења и богопознања, лишава малу децу, младенце [бебе] и децу богослужења и божанског Причешћа.
Западни схоластицизам је заправо тај који је довео до праксе одвајања Свете Тајне Крштења од Свете Тајне Миропомазања и следствено томе од Свете Тајне божанског Причешћа, до пубертета. Основа ове праксе је схватање да дете – како би примило Миропомазање и добило божанско Причешће – треба да разуме својим разумом то што се врши.

Ми помазујемо младенце и причешћујемо их Телом и Крвљу Христовом, јер знамо из нашег богословља да и младенци примају Благодат Божију, и пре него што се развије мозак и интелект, јер у њима и тада делује умна енергија. Чак и ембрион [фетус] може да прими Светог Духа, као што је било са Светим Претечом, који када је био ембрион од шест месеци постао је Пророк, и учинио је и своју Мајку Пророчицом, сагласно светом Григорију Палами.

Видим да се преводима богослужбених текстова настоји увођење у Православну Цркву схоластичког начина мишљења – тј. да је потребно да текстове појмимо разумом да бисмо учествовали – што оповргава темељно богословско начело о двострукој методологији познања 9, сагласно којем на један начин спознајемо истину о твари, а на други начин спознајемо истину о нетварном, о Богу, и бивамо причасници Његови. Другим речима, не постоји једна јединствена истина о Богу и свету, и не постоји један јединствени метод познања Бога и света, као што је заступао у пракси западни схоластицизам.
Према томе, рационалистичко схватање богослужења уводи10 једну врсту схоластицизма у православну теологију.

Словесна и умна служба

Резултат претходног је да се богослужење Цркве дели на словесну (λογική)11 и умну (νοερά) службу, и човек који заиста живи у Цркви може да бива причасник паралелно у обе. То је основа православног исихазма, православног живота у трезвењу (трезвоумног живота-νηπτική ζωή)12 . По учењу светих Отаца Цркве душа човекова је словесна (λογική) и умна (νοερά)13. Следствено томе постоји словесна и умна служба.
Из Предања Цркве знамо да мала деца имају умну енергију, којом могу да гледају ангеле и светитеље, иако се још није развила интелектуална функција мозга, која ће се усавршити касније, растом детета.

Тако да за божанствену Литургију није довољно само развијање интелектуалне [словесне] функције, него пре свега развијање умне функције. Другим речима, превођење апостолског благослова на говорни језик, као у случају „Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама“ 14, неће моћи да пружи човеку да разуме интелектуално шта је Благодат Христова, љубав Бога Оца и заједница [причастие] Светога Духа, шта је Тројични Бог и како можемо да будемо причасници Његове Благодати.


То знање је питање умно-срдачног опита. Апостол Павле говори о залогу који се даје срцу: „А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, Који нас и запечати и даде залог Духа у срца наша“ (2. Кор. 1, 21–22).
Уосталом, Христос је у Блаженствима нагласио да је неопходна претпоставка за виђење Бога чисто срце, а не јачање интелекта: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8). Исто срећемо и у посланицама Апостола, где се говори о срцу као претпоставци и темељу боговиђења.

Познато је такође да је Христос када се јавио својим Ученицима „отворио им ум да разумеју Писма“ (Лк. 24, 45). Познање тајне која се изражава речима, дешава се у уму човековом путем Откровења Божијег. То јасно видимо у молитви пред Еванђеље: „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди… Јер си ти просветљење душа и тела наших…“ 15
Основни циљ човека није да рационално појми речи, него да уђе у дубину тајне, да проживи и да буде причасник кенозе [истошчанија] Сина и Слова Божијег, кроз откровење Бога у своме чистом срцу. Због тога апофатичка теологија и јесте „Голгота људског разума“.

То значи да се божанствена Литургија, која је словесна служба, повезује чврсто са умном службом. Уосталом, Царство Божије, о коме говоре многи савремени тумачи и академски професори, које је јављање и причастие нетварне Благодати Божије, није ствар интелектуалне обраде, него ствар чистога ума и чистога срца.

Младенци, мала деца и Светитељи када учествују на божанственој Литургији, вршећи умну службу могу да виде небеске хорове, о којима говоре Светитељи, могу да виде ангеле – док они који се ослањају на интелектуално [рационално, разумско] разумевање речи, налазе се потпуно неупућени у познање Тајне.

У житију светог свештеника Николаја Планаса16 читамо да је једно дете, које је имало развијену умну енергију, видело служашчег светитеља о. Николаја како је уздигнут изнад земље, и то је са усхићењем узвикнуло својој мајци. Сматрам да је ово мало дете учествовало у божанској Литургији истински, чак и ако није разумевало речи, док други који су разумом пазили, само су пратили Литургију. Или, да се изразим на други начин – не могу да искључим ово детенце причастиа богослужења, пошто није могло да разуме речи. Сматрам чак да је учествовало у божанственој Литургији потпуније од осталих, моћних филолога, који добро знају и етимологију и значење речи.
Апостол Павле пише: „наша је способност од Бога, који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завета, не слова него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује“ (2. Кор. 3, 5–6).

Према томе, запостављање умне службе представља мањкавост православне теологије.

Начелно говорећи, сви који поједностављују [преводе] речи богослужења, чак и оне које имају „узвишени, појмовни, фигуративни, символични и опитни ниво“, како би постале схватљиве разумом, са једне стране уништавају наше културно благо, а са друге не познају православну теологију у њеном пуном изразу. Православна теологија није схоластичка, рационалистичка, него је откривена тајна. А тајна се не може појмити само рационално.

На тај начин, од слова напредујемо ка духу уз помоћ целокупног аскетског предања Цркве. То значи да они који слушају тумачења свега што се на божанственој Литургији дешава и врши – у томе је уосталом и значај проповеди – или они који редовно учествују у божанственој Литургији, могу лако да разумеју и слово, али пре свега могу да продру у дух, имајући чисто срце и познавајући символички језик Цркве.
Филокалијски Оци 18. века, иако су вршили преводе разних светоотачких текстова, нису се усудили да преводе молитве божанствене Литургије и Светих Тајни, иако је теоријско-образовни ниво народа био веома низак.

Тако да сви који остају на нивоу интелектуалног [рационалног] разумевања богослужбених текстова, показују да не познају православну теологију, те због тога сагласно Василију Великом „вешто слове а не богослове“. Оно што је потребно, није просто рационално разумевање текстова или њихов превод, него посвећивање у живот Цркве и у тајну кенозе [истошчанија] Христове и обожења човека.

Сматрам да поједини савременици имају мањак [знања] православног богословља, те да изражавају једну теологију која је потпала под утицај папистичког схоластицизма и протестантског морализма, због тога и импровизују произвољно у оквиру Цркве.


1.   Треба знати да стање у Грчкој Цркви по овом питању није ни приближно стању које је превладало у Српској Цркви. Постоје поједини покушаји, од стране неких (малобројних) архијереја, који међутим не успевају да заживе, и који наилазе на велики отпор и протесте верника. Ова борба по питању превода богослужбених текстова у Грчкој Цркви се више води на теоријском тј. полемичком нивоу, него што успева примена у пракси. Отпори су огромни и веома снажни. Како од стране клира, тако – ако не и више – и од стране народа. Носиоци отпора и теоријског оспоравања ове новаторске и безаконе праксе налазе се како међу свештенством, тако и међу монасима. Слично је стање и у Руској Цркви. Наравно да за њима не заостају ни језикословци, филолози. Све то спутава јачање овога покрета. Стање у Српској Цркви је међутим толико трагично и узнапредовало, да свест о томе проблему скоро и не постоји, иако превођење богослужбених текстова представља један од главних подухвата новаторских кругова, један од стожера модернистичких настојања, и чини заправо канал којим затим надиру и хрле мноштво других новачења и модернизама. Сведоци смо тога. – Прим. прев. [назад]

2.   Реч је свакако о превођењу Свете Литургије, превасходно молитава које свештеник чита, док су јектеније које свештеник изговара и одговарања певнице сасвим у другом плану, тј. о томе скоро не може бити ни говора. Слично је и са читањем Еванђелских и Апостолских одломака, који се читају на старом, изворном језику. Шта тек рећи о превођењу осталих богослужбено-молитвених текстова. То је заиста далеко од остварења. Практична примена таквих превода скоро је незамислива у Грчкој Цркви. У Српској Цркви, међутим, преводи Молитвеника, Требника (Евхологиона), Служебника… су толико заживели, да су данас у скоро искључивој употреби. Тешко би се данас, и међу монасима, могао наћи неко да користи Молитвеник на словенском језику, или Псалтир за личну молитву, или да чита Акатист на старом језику. Прелазак на говорни језик сматра се чак напретком, и путем за јачање и развијање духовности! (sic). – Прим. прев. [назад]


3.   Те последице у Српској Цркви су и те како видне и осетне. И болне. – Прим. прев. [назад]


4.   Делови Старог Завета на Вечерњу (Паримеји), одломци Новог Завета на Светој Литургији (Апостол и Еванђеље) – Прим. прев. [назад]


5.   Увођење од стране Архиепископа Христодула читања и на говорном језику библијских текстова на богослужењу, изазвало је праву буру у Грчкој Цркви. Протести су кренули са свих страна, зато је и Архиепископ Христодул – коме се не може одрећи моћ, харизма и способност да своје науме спроведе у дело без одступања (најбољи доказ томе свакако је довођење Папе у Атину 2001, што представља невероватан преседан, јер је Папа први пут након раскола и коначног пада Римске Цркве у јерес 1054. године дошао у званичну посету Грчкој Цркви – што је такође било праћено мноштвом разноврсних протеста и правом буром која се била дигла у Грчкој Цркви) – након кратког времена одустао од своје намере. Карактеристични су били протести и отпори верника у атинским храмовима, где је служио и Архиепископ Христодул. Зато и помиње Митрополит Јеротеј да је постојала опасност да видимо расколе на телу Грчке Цркве.

 
Слично је стање и у Руској Цркви, где због великог отпора црквене плироме и њене привржености Предању, не наилазе на плодно тле, не напредују и не успевају литургијске реформе, пре свега онај део који се односи на превођење богослужбених текстова. Руска Црква се у том смислу налази на потпуно истом становишту и правцу као и Грчка Црква. Трагична ситуација, по том питању, у Српској Цркви само показује недораслост и незрелост црквених чинилаца, и радикално реформаторство и новаторство кругова који су носиоци преводилачког покрета. – Прим. прев. [назад]
6.   Види возглас на Светој Литургији Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и причастие Светога Духа да буде са свима вама (2. Кор. 13, 13). – Прим. прев. [назад]


7.   Према учењу Отаца Цркве душа има два енергије – умну и разумску (словесну, интелектуалну, рационалну). Другим речима постоји јасна разлика између ума (νούς) и слова (λόγος, λογική = разум, интелект, ratio-рацио). То су две основне енергије душе, које се разликују међу собом и свака има своју улогу, своју мисију. Умном енергијом (умом) човек стиче знање о Богу, а словесном енергијом (словом, интелектом, разумом, рациом) налази се у општењу са творевином Божијом. Ум (νούς) је код наших Прародитеља деловао по природи, и био је отворен ка Богу, те је примао знање о Богу. Након пада ум је помрачен и помешао се, поистовећује се, са разумом, страстима и окружењем. Циљ Православља и живота у Цркви и јесте заправо исцељење, очишћење ума, враћање у његово природно стање и раздвајање од интелекта. О томе пишу светитељи Максим Исповедник (Μυσταγωγία), Григорије Палама (Κεφάλαια εκατόν πεντήκοντα), Јован Дамаскин (Έκδοσις ακριβής της Ορθοδόξου Πίστεως), Никита Ститат (Λόγος περί ψυσής) итд.
У тексту се управо у том контексту говори о нашем учешћу и разумевању Свете Литургије и богослужења уопште, и у том смислу се користе и наведени термини – ум и разум. Сходно томе и ми их преводимо односно, тј. νούς=ум и λογική=рацио, разум, интелект. – Прим. прев. [назад]


8.   „Умна енергија“ је заправо превод грчког термина νοερά ενέργεια. У српском језику среће се и термин ноетичка, уместо умна, што је заправо коришћење енглеске речи noetic (energy). Није ипак јасно зашто користити енглеску реч noetic (која је заправо само пренета грчка реч νοερά), када ми имамо словенску реч ум (= νούς) и умни (= νοερός). У енглеском је разумљиво коришћење речи nous (= ум = νούς) и noetic (= умни = νοερός), јер они немају своје термине за те појмове.
У Православном предању молитва је везана за делатност ума, отуда и термин умна молитва, што је повезано са очишћењем ума-срца, просвећењем ума и обожењем човека. Када се ум очисти он се озарује, прима просвећујућу енергију од Бога, што се пројављује у умно-срдачној молитви. Тек када ум, ослобођен тираније интелекта, уђе у срце, тада одатле усходи Богу. У схоластицизму, међутим, ум се поистовећује и меша са разумом (ratio), те је метод за познање Бога и познање творевине један и исти, и он у свом основу има разум (интелект). Отуда и настају проблеми о којима се говори у овом тексту, и који у свом основу имају рационалистичко (интелектуалистичко) схватање богослужења – Прим. прев. [назад]


9.   Реч је о двострукој методологији познања која карактерише богословље трезвења (трезвоумно богословље), и о којој говори свети Григорије Палама. Док је схоластицизам заступао једну и јединствену методологију познања, како твари тако и Творца, у чијем је центру интелект, исихастичко-трезвоумно богословље примењује две одвојене методологије – познање Бога уз помоћ ума, и познање твари уз помоћ интелекта. Основа тога налази се свакако у Светом Писму, в. нпр. 1. Кор. гл. 1–2. – Прим. прев. [назад]


10.   Овде се може навести једно занимљиво мишљење о месту, улози и мотивима покрета превођења богослужбених текстова: „Питању превођења богослужбених текстова приступамо као једном самосталном покрету. Али није у питању самостални покрет. Подухват и намера превођења богослужбених текстова дешава се упоредо са подухватом да се Свети Оци одбаце као превазиђени, да се унесе преокрет у нашу Православну Веру, да се договоримо са јеретицима, да прихватимо да Православна Црква није Једна Црква, него само једна од многих. Питање превода уклопљено је у оквир и трасу Екуменизма, и подржава се од оних који промовишу Екуменизам“. Другим речима, покрет који подржава, промовише и спроводи идеологију превођења богослужбених текстова, уклапа се природном законитошћу у оквир мета-патристичког богословља, његов је саставни и неодвојиви део. – Прим. прев. [назад]


11.   Доследна примена речи словесни (λογικός) у преводима на богослужбени словенски језик, у смислу како је то наведено у  фусноти бр. 9, може се пратити и на другим местима, као нпр. у Синаксару посвећеном светитељу Солунском Григорију Палами, где се каже да је светитељ за кратко време, до своје двадесете године, овладао „свом словесном науком - всјакују словеснују хитрост получи (παντοίαν λογικήν επιστήμην συνείληφεν)“, тј. световном науком, којом се методолошки овладава уз помоћ интелекта. – Прим. прев. [назад]


12.   Реч је о животу у непрекидном бдењу, стражењу над собом, над својим мислима, осећањима, покретима. То и чини основу исихастичког, подвижничког живота, другим речима основу Православља. Отуда је и устаљен назив Оци трезвењаци, или трезвоумни Оци (νηπτικοί Πατέρες), као што су рецимо Оци Филокалије. – Прим. прев. [назад]


13.   Свети Андреј Критски, који је био причасник исихастичког предања Цркве, у Великом Канону, који се чита током Велике Четрдесетнице, такође износи ово учење Цркве о постојању умне и словесне енергије у човековој души. Док се та истина у словенском преводу може релативно лако пратити, и учити, у постојећем преводу на говорни српски језик то је скоро немогуће разазнати.  Прим. прев. [назад]


14.   Види оригинал на словенском: Благодать Господа нашего Иисуса Христа, и любы Бога и Отца, и причастие Святаго Духа буди со всеми вами (Благодат Господа нашего Иисуса Христа, и љуби Бога и Отца, и причастие Свјатаго Духа буди со всеми вами).
Питање је заиста шта се добија и шта се више разуме преводом на савремени говорни језик. Колико боље човек разуме овај возглас свештеника на светој Литургији, уколико је он изречен на говорном језику. Види такође и несретни превод речи причастие, речју заједница (што се понавља у тексту божанствених Литургија више пута). Нажалост то није и једини такав пример из превода светих Литургија на говорни језик.
Изузетно карактеристичан и индикативан пример – колико се губи преводом на говорни језик, као и потврде колико је словенски језик близак оригиналу и веома успешно преноси смисао изворног текста – јесте и тропар Канона Малог освећења воде (Требник):
Θεοτόκε, η τεκούσα δια λόγου, υπέρ λόγον, τον Λόγον
Богородице рождшаја словом, паче слова, Слово
Свехвална Богородице, која си речју на неизрецив начин родила Бога Реч
Без улажења, овом приликом, у било какву дубљу анализу, језичку или богословску, наведеног примера, већ и самим оптичким увидом стиче се утисак колико словенски језик верно, и успешно, преноси јелински оригинал, и колико је превод на данашњи говорни језик удаљен од претходна два облика. 
Може се само додати да се и на овом примеру јасно види колико је погрешан избор превода грчке речи Логос (= друго Лице Свете Тројице), речју Реч - како се то чини у синодском преводу Новог Завета - као и паралелно увођење термина Логос у синодски превод Новог Завета, иако имамо вековно предање, и сасвим одговарајуће решење – Слово


Превод наведеног тропара, пак, на савремени говорни језик је заправо само препричавање. У светлу претходно наведеног - о две енергије душе - значење другог облика (паче слова) има смисао „надразумно“ (υπέρ λόγον). – Прим. прев.
[назад]


15.   Види на словенском: Возсияй в сердцах наших, человеколюбче Владыко, Твоего Богоразумия нетленный свет, и мысленныя наши отверзи очи [ум], во Евангельских Твоих проповеданий разумение… Ты бо еси просвещение душ и телес наших…
Реч је о молитви коју свештеник на Литургији чита тајно у олтару пред читање Еванђеља. Да ли је могуће да свештеник не би могао да разуме смисао и значење ових речи, читајући их на словенском? Да ли су оне толико далеко од нас? Али то је наш језик! Данас је, међутим, применом идеологије литургијског реформаторства стање доведено дотле да свештеници заиста имају проблем са коришћењем словенског језика. И да га осећају страним. Вукова реформа је, тако, усвојена и примењена у богослужбеном језику! Да ли је Ватикан (који је стајао иза реформе) хтео ишта више од тога? – Прим. прев. [назад]


16.   Савремени грчки светитељ (1851–1932), необразован, нешколован, али чувен по својој светости и благодатним даровима којих се удостојио. Пријатељ Александра Пападијамантиса, који је често певао на његовим Литургијама. Лику светих прибројан 1992. године. Свете мошти његове налазе се у цркви светог Јована у Атини – Прим. прев.





Извор: Епархија рашко призренска

Припремиле: КМ Новине

Post a Comment

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.