Вести:

субота, 16. август 2014.

Победа над ''величанственим'' силама зла - како је текла Церска битка

субота, 16. август 2014. | КМ новине 0

предаја пуковске заставе

Од 16. до 20. августа 1914. године вођена је, на широком простору планине Цера, знаменита церска битка, у којој је храбра српска војска извојевала против аустроугарских трупа своју прву (и савезничку) победу у Првом светском рату.

 ...

 Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914. године, окончана је тзв. церска операција.

У кратким цртама преносимо сећања, сведочења и историјске списе који показују како је изгледало ишчекивање и сам ток церске битке. С обзиром на то да се она водила 3 дана и да је учествовало много војске са обе стране и да је долазило до сукоба како на широком фронту тако и умањим групама, ово је тек једна цртица која ће вас инспирисати да прочитате више о овом историјском тренутку. Ми смо издвојили делове књиге Др Слободана Ристановића - "Церска битка".

~*~

ПОЧЕТАК ОПЕРАЦИЈА АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ

Август 1914. године. Врели летњи дани. Сељаци пожњели и оврли пшеницу. Кукурузи, после другог окопавања, израсли, на неким потесима, до у врх коњаника, прекривају велика пространства плодне долине Дрине, затварајући поглед на њено овде широко, а кривудаво корито. Реку, такође, крију високе тополе и врбе дуж њених стрмих обала.

Ретко је ових дана видети на њиви или сусрести на путу одрасле мушкарце, изузев стараца. Они су пре 10-15 дана позвани и отишли у своје јединице, распоређене дубоко у унутрашњости Србије, у Шумадији и Поморављу, или „на стражи“ на Дрини.

Утихнуле су фруле и песме девојака. Не чује се весели жагор дечака. Свуда а нарочито у селима поред Дрине, на граници, напетост и црна слутња — шта ће донети нови дан?



Аустроугарске трупе 9. дивизије прелазе Дрину код села Батара, 12. август 1914. године.

У тој недоумици, ево, изненади их грмљавина топова од Дрине и злокобна вест: „Иду Швабе!“ која се као ехо брзо пренесе од села до села.
 

ЦЕРСКА БИТКА


Степа Степановић
 Уочивши важност Цера у овим операцијама, командант 2. армије генерал Степа Степановић одлучио је да по сваку цену, и што пре, овлада гребеном ове планине: „Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети Косанин град (највиши врх Цера) - наређивао је Степа Степановић команданту Комбиноване дивизије.

„... Прашњави и ознојени војници и коњи... Све је носило на себи печат крајњег замора, исцрпљености и жеђи — записао је у свој дневник Јеврем П. Топаловић. Коњи са оклембешеним главама и тупим погледом вукли су брекћући тешка оруђа; возари их тераху равномерним, механичким покретима листова и лењим опоменама бичем и гласом. Послуга улепљена од зноја и прашине са испуцалим од жеђи уснама, са забаченим шајкачама, корачала је поред водова оним познатим, карактеристичним кораком српског сељака, којим он прелази невероватан број километара без замора, суморно-равнодушног човека свикнутога на тегобе; поред осталих одлика и у томе лежи величина нашег сељака.“

1. Први судар на Церу
У смирај дана, због велике провале облака, олује и грмљавине, смркло се већ око 19 часова.

 „Била је већ ноћ — сећао се доцније мајор Јеврем П. Топаловић;... отпоче пљусак, праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна, блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу, јак ветар отежа кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна спусти се на земљу и својим непробојним платном заогрну напаћене људе и стоку. Прст пред оком се није видео. Пут непознат, блатњав, стока преморена, пљусак...

Само дисциплина и дубоко осећање важности овога покрета сломише побеснелу природу, која као да се била заверила да испречи сваку могућу препону победнику са Куманова и Брегалнице. Осећај дужности, као да се пренео од људи и на стоку: коњи се наслањаху један на другог и сложно запињаху, и где ове благородне животиње не могаху да извуку тешки воз, ту тобџије и пешаци (стари „савезници“) сложно гураху. После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу Цера, и прва помисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање, које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише.  

Командантима VI прекобројног пука и претходнице дотрча један војник из митраљеског одељења, који задихан и усплахирен рапортира:

„Г. мајоре, ево их — Швабе"!

„Где" - упита га командант VI прекобројног пука.

„Ено их, ту, на 200 корака од вас“ - и показа руком десно.

Одмах би наређено једном воду да изврши препад и сечу. Наређење би извршено и резултат је био: да се сутрадан на јужној падини Цера а поред пута Текериш — Шабац могла видети једна пољана покривена непријатељским лешевима, разбацаним оружјем и у бојном спремом...“

У току ноћи 15/16. августа, дошло до страховитог судара тек приспеле Комбиноване дивизије и десне колоне аустроугарске 21. ландверске дивизије, која је наступала из супротног смера.

„У свануће „ура“ се чуло све даље и даље... У зору 3-ћег августа (16. августа по новом) борба се наставила свом жестином; топови су урлали; командири батерија не могаше да задовоље све захтеве пешака. Водник 8-ме батерије Моравског артиљеријског пука капетан Чеда Ковачевић, у највећој кризи, када су гранате разривале терен око топова правећи бунаре у ледини, шетао је од топа до топа храбрећи војнике и подржавајући морал у паклу од ватре, пркосећи смрти..." забележио је мајор Топаловић.


Овим сударом, који непријатељ није издржао, почела је церска битка.

За аустроугарске трупе то је, како су доцније признали њихови команданти, „био рђав почетак битке“, јер, „када је у зору, 16. августа, у борбу ступио и трећи српски пук с артиљеријом, претходница 21. стрељачке дивизије била је разбијена“.

Успеху ових операција 16. августа значајно је допринела Коњичка дивизија, која је кренула је изјутра 16. августа из реона села Пејиновића правцем село Бојић — село Слатина, а свој 3. пук упутила је према Осоју (к. 272), ради обезбеђења десног бока Комбиноване дивизије. 

"Изложена на отвореном пољу нашој убиственој ватри с фронта Осоје — Скакалиште... и нападу два ескадрона у бок, непријатељска колона држала се око пола часа, а потом прште одједном на све стране. Непријатељски војници тражили су спаса у најмањим заклонима, потом обртали леђа и спасавали се предајом или бекством, у село, одакле су многа одељења одступала без реда назад или уз Цер.

Једна батерија била је загушена руљом бегунаца; возари испрегоше топове и каре, појахаше запрегу и побегоше".

Пуковска музика која је била на челу, прошла је најгоре. Капелник је погинуо, а и већи број музиканата. Бубањ се у најжешћој ватри котрљао путем низбрдо до саме реке читавих двеста метара, што је причињавало нашим војницима усред борбе велико задовољство, смех и вику: „Одрж' Швабо“. Погинуо је и сам командант батаљона, који је јахао на белцу...

Пољана и кукурузи до села Дворишта били су препуни погинулих, а скоро у свакој кући било је рањеника које нико није скупљао.


Церски маневар био је успешнији. „Ура! Ура! Напред!“ Војници су потрчали. Ја сам ишао пред мојима, и сви су се отимали ко ће први да стигне, ко први да навали. Кад смо дотрчали на петнаестак метара, Швабе поскакаше из ровова. Није пукла ни пушка, ни бомба, ни револвер. Ми на ровове, а они на друге. Ми на друге, па на треће и отесмо им сва три реда ровова без иједног зрна. Они све оставили: и пушке, и шињеле, и митраљезе. Ми смо онда ухватили њихове митраљезе па почели да их бијемо с леђа. Нећете веровати, толико је Шваба попадало да се читав километар могло ићи с човека на човека, с леша на леш. То је било код села Текериша.

Непријатељ се с великим губицима, остављајући три топа са запрегама, повукао на железничку пругу и после краће али огорчене борбе одступио у нереду на Дрину у правцу Самуровића колибе.

„Набачени и гоњени к мостовима на Дрини, непријатељски разбијени делови јурили су у руљи и без реда као чопор волова. Заштита мостова, из бојазни да и мостобран у мешавини не падне у наше руке, дочека сопствене бегунце пред нама митраљеском ватром, не пуштајући их преко мостова натраг у Босну, због чега се маса непријатељских војника распршта по мочварним адама и високим кукурузима дуж Дрине..."

Оскар Фон Поћорек
 У таквој ситуацији као нереална остала је без икаквог одјека Поћорекова депеша - наређење: „... Издржите по сваку цену док не стигну појачања са севера и југа... Пета армија мора се, пошто-пото, одржати на линији Ново Село — Видојевица — Јадранска Лешница и на висовима источно од Зворника...“ Али, битка је изгубљена.


„... Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству — бележио је у свој дневник прашки књижевник и новинар, припадник аустроугарске војске Егон Ервин Киш... Бекство је започело и вукло нас је са собом. Једна потучена војска — не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске... пешаци, артиљерци, војници из ландвера, болничари, сапери..."

Последњи непријатељски остаци протерани су преко Дрине 22. августа 1914. године.

ГУБИЦИ ЗАРАЋЕНИХ СТРАНА

У борби на Церу и на другим положајима на овом фронту, средином августа 1914. године, непријатељ је имао огромне губитке.

„... Читави су му пукови уништени... Огранци Иверка и Цера притиснути су гомилама непријатељских лешева. Број заробљеника који се још једнако прикупља, такође је велики...“

 Из извештаја помоћника начелника штаба српске Врховне команде генерала Живојина Мишића од 11. августа (24. по новом) 1914.
Аустроугарска војска је према сопственом признању изгубила (погинуло или рањено) око 23.000, од чега заробљено је око 4.500 војника. У свом повлачењу непријатељ је српским трупама оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и хаубица, 105 муницијских кара, три пољске болнице, једну санитетску колону, доста телеграфског материјала, много пушака, алата, велики број коња, 6 вагона хране, 7 пољских кухиња, један аероплан. 
 
Шабац

Српска војска је у овим борбама изгубила 259 официра и 16.045 војника и подофицира, од којих је погинуло 54 официра и 2.053 подофицира и војника, а рањено 194 официра и 11.325 подофицира и војника; нестало је 11 официра и 2.667 војника и подофицира. Само српска 2. армија у овој бици изгубила је 150 официра и 8.318 подофицира и војника избачених из строја, а у оквиру ње Комбинована дивизија изгубила је 3.145 војника, подофицира и официра.
ову књигу, у електронском издању, можете наћи на интернет страни "Пројекат Растко - Дрина".


Припремиле: КМ Новине


Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.