Вести:

Sunday, January 15, 2023

24 године од операције „Рачак“: Пропагандни рат који још увек траје

Sunday, January 15, 2023 | Уреднички колегијум 0

24 године од операције „Рачак“: Пропагандни рат који још увек траје Бивши амбасадор ОЕБС-а на Косову Вилијам Вокер, након одлуке сепаратистичких "власти" да издвоје 70.000 евра за објављивање књиге о Рачку, рекао је да пише књигу о догађајима у том месту и да би желео да је заврши пре него што умре, преносе медији.

#Рачак #лаж #масакр #Медији #ВилијамВокер #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti



„То ће бити једна књига, описи мојих доживљаја догађаја у Рачку, тог злочина*. Биће то резиме тога“, рекао је Вокер за „Инсајдер“, настављајући своју антисрпску пропаганду започету још пре четврт века.

Александар Павић, политиколог, ову одлуку је за наш портал прокоментарисао као наставак пропагандног рата против нас, и сигурно ће бити коришћена у ту сврху. Злочиначка творевина Косово мора непрекидно да држи у животу и ”освежава” лажи на којима је утемељена, а Рачак је једна од најгнуснијих али и најважнијих лажи уграђених у темељ тог отвореног логора за Србе.

Истражни судија Даница Маринковић, која је радила на случају Рачак, више пута је изјављивала да је оцена Вокера да се у Рачку догодио масакр и ратни злочин била лаж као и да Вокер није сачекао да надлежни органи изнесу чињенице које су утврђене увиђајем, већ је одмах медијима изнео своју верзију догађаја. Нагласила је да је Хашки трибунал прихватио истину да није било масакра у Рачку.

Вилијам Вокер, бивши шеф Верификационе мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, рекао је јуче да би Београд како би унапредио преговоре са Приштином требало да призна такозвано Косово, јер у супротном, како тврди, договор неће бити постигнут ускоро.

„Вилијам Вокер је индивидуа која није у стању да изговори истину, а уз то је интересно везана за тзв. Косово, као уосталом и Весли Кларк и упокојени вампир Медлин Олбрајт“, навео је Павић раније у разговору за ИН4С, и додао, подсетимо, да је оно најопасније у свему овом то што издавање ове пропагандне крпе може да послужи делу америчке дубоке државе као оправдање за неку нову агресију на Србију јер, ето, посао започет НАТО агресијом 1999. године још није завршен, јер Србија још није признала лажну државу.

У селу Рачак, општина Штимље, у јануару 1999, у борби је убијено 40 припадника тзв. ОВК. Истрага српске полиције и тадашњег дежурног судије утврдила је да међу убијенима нема жена и деце, да је већина на себи имала вишеслојну одећу, војничке цокуле и да су користили оружје.



Вилијам Вокер, тадашњи шеф косовске верификационе мисије ОЕБС-а, извештај финске форензичарке Хелене Ранте, интерпретирао је као српски злочин* над албанским цивилима. То је тада било схваћено као повод за НАТО бомбардовање, иако им је једино исценирани мотив и био потребан, намера је свакако била присутна већ неко време. Финска форензичарка касније је сведочила да је радила под великим Вокеровим притиском.

Вокер је, према њеним речима, инсистирао да у извештају користи реч „масакр“, а умео је и да преломи оловку и да је гађа незадовољан њеним професионалним приступом.

Ранта је у својој биографији описала да јој је Вокер замерао да у извештају није користила довољно „убедљив језик“, којим би описала тај наводни злочин Срба.

Она је праве наводе са обдукције доставила Хашком трибуналу, у којима је изразила сумњу у број испаљених метака као и колико је њих заиста било смртоносно.

Осим тога, Ранта је пред камерама показала оригиналан извештај из Рачка, према коме је закључено да тела припадају борцима ОВК, а не албанским цивилима.


Рачак

Село на југозападу АП КиМ. Место које, осим његових становника, ретко ко је познавао пре 1999. године. 15. јануара кобне 1999. године, Рачак постаје средиште интересовања целог света, али и интереса Западних сила решених да одложену агресију на тада СРЈ поткрепе „доказом“ о хуманитарној катастрофи, злочину против човечности и оправдањем да без одобрења крену у агресију на СРЈ.


Одабир Рачка

У књизи „Рачак – потпуна истина“ Богољуб Јанићевић, који је у то време био задужен за операцију „Рачак“ изнео је мноштво доказа који поткрепљују чињеницу да у Рачку никада није почињен такозвани масакр.

„Разлог да се одабере баш Рачак за планирани „масакр“ је јасан. Рачак је било велико албанско село, из ког су терористи истерали скоро све становнике., сем оних који су им били неопходни. Село је удаљено око 300 метара од магистралног пута, скоро спојено са седиштем општине Штимље, у којој је била полицијска станица.

Од априла 1998. године јаче терористичке снаге УЧК биле су концентрисане на том подручју, па су се после својих напада повлачили у Рачак и околна села, где су имали залеђину Језерачке планине и после терористичких напада оне су им служиле за скривање и избегавање полицијских потера. Близина комуникација је омогућила верификаторима свакодневне обиласке терористичких јединица, састанке са њиховом комендом, договоре и пружање свих врста помоћи, од од пружања информација до довођења инструктора за обуку терориста и доношење савременог наоружања које су терористи користили у нападима на полицију и Војску Југославије. Верификатори ОЕБС-а, америчка дипломатска мисија КДОМ и све међународне организације „хуманитарног“ карактера су из терористичких база па и из Малопољца, Петрова и Рачка одвозили својим возилима на лечење рањене и болесне терористе.

Село Рачак је било скоро без цивилног становништва, када га је српска полиција опколила са намером да похапси убице-терористе и неутралише велико терористичко језгро“, наводи, између осталог, Јанићевић у својој књизи.


Петнаестог јануара 1999. године у месту које је било једно од упоришта УЧК, српске снаге безбедности извеле су оружану акцију против терориста.

Тог јутра 1999. године, када су пронађена тела убијених Албанаца, заправо је почела медијска припрема за бомбардовање СРЈ које је уследило два месеца касније. Вокер је, стојећи у јарузи поред тела убијених Албанаца, телефонирао генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту НАТО-а за Европу и драматично му пред камерама саопштио: Ово је масакр. Стојим овде. Могу да видим тела”. Све је то извео у присуству групе страних и албанских новинара које су у Рачак довели припадници ОВК-а и приказали им јаругу у којој су се на сваких 10-15 метара налазила беживотна тела у цивилној одећи, док се мало даље налазила гомила од двадесетак набацаних лешева.

Српска страна је саопштила да нису убијени цивили, већ терористи, и за то понудила доказе које је увиђајем прикупила Даница Маринковић, тада истражни судија суда у Приштини. Она је казала да је прикупила мноштво материјалних доказа који су потврђивали да је реч о оружаном сукобу, а не о масакру над цивилима. Са њом су све време била и тројица припадника ОЕБС-а, двојица Американаца и један Италијан ко„јима је било јасно о чему је ту реч”.
Четврт века оспоравања истине

Никада међународна заједница, нити било ко на Косову, неће признати да је наводни масакр у Рачку био монтиран и лажиран иако су сви светски патолози после увиђаја и обдукција научно доказали и тврдили да међу страдалима није било ниједног детета, жене и старца, већ само до зуба наоружаних терориста ОВК.

Шта се догодило јануара 1999. године у Рачку зна цео (поштени) свет. Заједно с великим бројем колега и врхунских светских и европских патолога, један од најпознатијих српских и светских стручњака патологије, дугогодишњи професор и декан Медицинског факултета Универзитета у Нишу и вишегодишњи директор нишког Завода за судску медицину, проф. др Вујадин Оташевић, који је преминуо пре четири године, разоткрио је лажни масакр над цивилима у месту Рачак 1999. године на Косову и Метохији, а што је био директан повод за агресију НАТО-а на нашу земљу.

„Средином јануара те 1999. године сви светски медији”, говорио је проф. Оташевић за Политику у годинама после потписивања Кумановског споразума, „као по команди прекинули су емитовање својих програма и из минута у минут објављивали ’да су у селу Рачак, на Косову и Метохији, српске снаге безбедности извршиле у свету незапамћени масакр над невиним и недужним цивилима албанске националности’ и да су поубијани сви житељи – невина деца, ненаоружане жене и старци и да је извршен невиђен злочин у цивилизованом свету.” „То је била лаж планетарних размера, исфабрикована неистина и толико прозирна режија светских моћника, која је по наредбама и налозима у непрекидној медијској кампањи морала да надвлада истину”, тврдио је, не одустајући до смрти да докаже шта је била истина, проф. др Вујадин Оташевић.

С колегама и најпознатијим стручњацима из Данске, Норвешке, Шведске, Белорусије, Србије и других земаља проф. Оташевић био члан специјалне комисије формиране поводом афере „Рачак”, коју је предводила Хелена Ранта, патолог из Финске. Аутентичним и директним сведочењем, већ првих месеци после завршетка агресије на СР Југославију и Србију, један мањи број патолога из ове комисије јавно и аргументовано је тврдио да је случај „Рачак” највећа медијска превара с краја 20. века. Проф. Вујадин Оташевић је, за разлику од многих других стручњака који су морали да ћуте, јавно рекао „да је цео догађај монтиран у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије ОЕБС-а”. Због тога је др Оташевић у тој својој борби за истину, целокупну и богату своју видео и фото документацију доставио Врховном суду Србије и бројним међународним организацијама.

„Утврдили смо сви из екипе форензичара који смо заједно радили на Косову и Метохији, да у Рачку нису страдали албански цивили, већ припадници такозване ОВК, али и да је Вилијам Вокер наручио аферу ’Рачак’. Знали смо да су сви налази стручњака под притиском Вокера монтирани само из једног разлога – да се те зиме 1999. године неосновано оптуже српске безбедносне снаге и касније нападне наша земља”, говорио је Оташевић.

А када је патолог из Финске Хелена Ранта, која је била на челу специјалне медицинске комисије формиране поводом збивања из јануара 1999. године, објавила књигу о догађајима на Косову, посебно о Рачку, у којој се јавно покајала и признала да 1999. није говорила истину, односно да је радила под претњама и притиском Вилијама Вокера, истичући у књизи срамну улогу тадашњег првог човека верификационе мисије ОЕБС-а, проф. Оташевић је појаснио пре пар година у разговору за „Политику”:

„Сви ми из екипе патолога још у време када смо као тим у Рачку, али и касније у Приштини, радили на обдукцији посмртних остатака пронађених у овом селу код Штимља чудили смо се да Хелена Ранта није смогла снаге и није успела да се одупре Вокеру. Цео извештај писала је под његовим надзором и диктату, али и страховитим притиском Министарства иностраних послова Финске. Била је уплашена, што није могла да сакрије, али није имала храбрости да стане на позицију налаза целокупне комисије форензичара. Сви смо знали да ће се колегиница Хелен Ранка једнога дана покајати, што се на крају и догодило.”



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2023 ::    Хвала на интересовању

Post a Comment

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине