Свети великомученик Кнез Лазар
Житије Светог великомученика Лазара, цара српског
Светосавски свенародни идеал и програм:
„Све за Христа – Христа ни за шта“, нико није у такој потпуности
остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио
определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и
са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога,
изложених у народној песми:
Земаљско је за малена царство,
А Небеско увек и довека.
Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига.
Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355. г.)
он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и
знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић. Прибац беше из града
Прилепца крај Новог Брда и имађаше троје деце, две кћери и једног сина –
овога блаженог и славног Лазара, чије житије и страдање желимо овде да
изложимо.
Лазар се родио око 1329. године[1]
у споменутом граду Прилепцу код Новог Брда. Још из детињства он беше
благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан би он од родитеља у
хришћанској вери и побожности. Чисте нарави, кроткога ума, храброг и
племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости.
Подарене му од Бога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношћу
свог подвижничког живота дивно увеличаваше. Тако даровит, он не само што
брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече
његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и
убрзо затим уведен у државне послове.
Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија
област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове:
Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и
доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима,
она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти
би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за
војводу хвостанског[2]
Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она
доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру
Дечанима.
На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар постаде убрзо веома
славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и
искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан
даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза
Вратка, од лозе Немањића.[3]
Лазар се вери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и
по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза („ставилца“). Ово би
око 1353. године. Лазар постаде и војвода у Душановој војсци, јер беше
веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски
свети Јован Владимир (празнује се 22. маја).
Лазар и Милица се веома вољаху и једно друго у честитости и
побожности подстицаху. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану (или
Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и
Добровоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица
најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога
прослављени као Његови Светитељи.[4]
Душан беше моћан владар који Српску државу прошири на многе области
грчке земље, и зато се прогласи за цара у својој новој престоници Скопљу
1346. године. Том приликом он уздиже Српску архиепископију на степен
патријаршије. Са тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси,
али не и Цариградски патријарх. Због овога касније настадоше не мале
невоље, које ће тек овај блажени и свети Лазар, када постане српски
владар, потпуно отклонити. Цар Душан беше ожењен Јеленом, сестром
бугарског цара Јована Александра (1331-1371. год.), и са њом имађаше
сина који се зваше Стефан Урош. У то време беше запретила свим
хришћанима и владарима на Балкану велика опасност од најезде иноверних
хорди Турака, који све чешће упадаху у Европу из Мале Азије. Душан крете
на њих са својом војском, али се на путу изненада разболе и напрасно
умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки цар Урош прими у наслеђе
очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не
хтедоше њему покорити него стадоше међу собом делити и цепати велику
Душанову царевину. Први се од Уроша одвоји његов стриц Симеон – Синиша и
узе под своју самосталну власт области у Грчкој Епир и Тесалију.[5]
Затим се нејаком цару Урошу поче насилно наметати моћни великаш Вукашин
Мрњавчевић, који ускоро постаде и најмоћнији човек на српском двору. У
његове руке ускоро пређе потпуна власт над једним делом царства. Јер
Вукашин се 1365. године прогласи за краља и владаше у крајевима од
Вардара са престоницом у граду Прилепу. Око тога настаде не мали метеж и
несугласице у земљи.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу мајка му Јелена узе да управља
Серском облашћу у Македонији, али тако да признаваше врховну царску
власт свога сина. Она мудро управљаше овим крајевима царства, но ускоро
се замонаши и доби име Јелисавета.[6]
Као монахиња и царица она настојаваше да помири Српску Цркву и државу
са Цариградском патријаршијом и зато с љубављу и поштовањем прими на
свој двор у Серу цариградског патријарха Калиста,[7]
који лично беше дошао у Сер ради мира и јединства, јер добро схваташе
каква велика опасност прети свим хришћанима од Агарјана. Но свети
патријарх Калист убрзо се разболе и умре ту у Серу (20. јуна 1363.
године), као што њему беше прорекао преподобни Максим Капсокаливит. Но
измирење Српске и Цариградске патријаршије остаде неизвршено. Царица
Јелена-Јелисавета ускоро узе себи за савладара деспота Јована Угљешу
Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне,
господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија.[8]
Ускоро затим царица-монахиња повуче се сасвим са власти из Сера и отиде
на двор сина свог цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот
Угљеша. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да
измири две патријаршије. То он одмах и постиже (1368. године), али се
ово измирење односило само на пределе Серске области којом је он тада
управљао. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а
особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области већ
нарочито на Светој Гори Атонској. За његово време и његовим настојањем
бише обновљени многи манастири у Светој Гори. Тако, „благочестиви деспот
Јован Угљеша“ обнови и изгради манастир Симонопетру на високој стени
југозападне обале Свете Горе, а затим и манастир Светог Павла.[9] Манастиру Ватопеду он поклони манастир Спилеотисе у области Мелника.
Посебну бригу улагаше деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на
читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче
припремати за одлучну борбу са њима.[10]
На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и
владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића.
Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код
места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где оба
ова српска великаша погибоше. Тада настаде тешко стање за све хришћане
тих крајева, које овако описује тадашњи светогорски монах Исаија:
„Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј.
српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању овог храброг
мужа деспота Угљеше просуше се Исмаилћани, полетеше по свој земљи као
птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство
одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти
остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква
не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне
које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући
ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара
пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни
наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се
испунише страхом исмаиљћанским, а срца храбра јуначких људи у најслабија
срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који
су раније умрли“.
Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним
крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355-1371. г.). Њему тада беше
тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе
по природи сувише милостив и кротак, не беше у стању да под својим
жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз
њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који
остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша,
због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и
топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше
мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на
тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против
Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.),[11]
Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари,
ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју
владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и
Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у
град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди.
Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш
Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им
причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара,
убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва
Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру
Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари
скривеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом
Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он
би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше
свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану.
Тако будући мученик Христов не пострада овога пута, јер њему би одређено
да за Христа пострада од неверника Исмаилћана (Турака). После овога
догађаја, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским
краљем Твртком I (1353-1391. г.) и победи Алтомановића. Ускоро он под
своју власт укључи и области Херцеговине и Баната, те тако постаде „у
Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју – Стефан
велики кнез Лазар“, а од свег српског народа прозван славни цар Лазар.
Честити Лазар, иако на царску власт имађаше законито право, преко своје
супруге Милице која беше од владарске лозе Немањића, ипак није се хтео
наметати, као што то беше учинио дрски краљ Вукашин, него све српске
кнезове братски поштоваше и братски их умољаваше.
У то време благочестиви супрузи Лазар и Милица чесно поудаваше своје
прве четири кћери за знамените краљеве и великаше, те и тиме утврдише
мир и јединство хришћанских владара и народа. Каква пак беше судбина
њихове најмлађе кћери Оливере о томе ћемо видети мало касније.
Најстарију своју кћер Мару они удадоше за велможу Вука Бранковића (сина
севастократора Бранка Младеновића), који владаше на Косову.[12]
Другу кћер Драгану (или Марију) удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у
Трнову. Трећа кћи Јелена би дата за Ђурђа II Стратимировића-Балшића,
господара све зетске и приморске земље.[13] Четврта, Теодора, удаде се у Угарску за Николу Гаровића, бана Мачванског (касније је постала баница хрватско-далматинска).
Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав
своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и
свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах
измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од
времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх
беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и
јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба
и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење
јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој
ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики
подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта
веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и
светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад
нису у миру и љубави. Они отидоше у Пећ патријарху Сави IV (1354-1375.
г.) и о измирењу му говорише, а он их упути у Крушевац честитоме кнезу.
На челу ових монаха беше преподобни старац Исаија, родом са Косова, који
се раније подвизаваше у манастиру светог Јоакима Осоговског, а сада
беше хиландарски монах. Он уживаше поверење Лазарево и зато, чим он
стиже, Лазар сазва велики црквено-народни сабор у Крушевцу, на који би
позвана и стара царица Јелена, монахиња Јелисавета. Сабор, са
патријархом и кнезом на челу (1375. г.), одмах реши да се у Цариград
пошаље старац Исаија да од патријарха Цариградског измоли скидање
проклетства са дотле умрлих и свих живих Срба. И чесни старац Исаија
пође са неколико монаха пратилаца у Цариград код свјатјејшег патријарха
Филотеја (1364-1376. г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар
измирења, као што то жељаше благоверни самодржац Лазар. О том важном
догађају ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ Данило II и
његов ученик (у својој књизи „Животи Краљева и Архиепископа Српских“):
„Када тадашњи патријарх царствујућег града (Цариграда) васељенски кир
Калист посла и одлучи цара (Стефана Душана) са патријархом, тада покаја
се цар и заиска разрешење за ово зло, и није га могао наћи ради
достојанства (тј. титуле царске) и ради градова. И после овога разреши
се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено.
После овога прими царство његов син Урош, и благоденствовавши дочека
велику беду од своје властеле, и мало година царствова, и престави се из
овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. Царство његово узе
један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на
краљевство, није се ништа бринуо о проклетству светога Саве. А грчке
крајеве и градове узе Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у
Македонију, и од Турака бише побијени (на реци Марици 1371. г.), и тако
скончаше. А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло,
распаљен божанственом ревношћу, дође кнезу Лазару и исприча му о тој
ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши све ово
о споменутом злу, паде у велику жалост. Он посла старца Исаију
патријарху српском Сави, и овај дошавши једва га умоли за ово разрешење.
И патријарх се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград и
затражи разрешење о овоме. Старац се покори овоме и пође, и дошавши
кнезу узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе
са собом и часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова
ученика Силвестра и Нифона, и са њима и Никодима тумача речи, и о свему
објавише целом сабору и старој царици кир Јелисавети и свој властели.
Затим дошавши на Свету Гору, и одатле укрцавши се на лађу, стиже у
царствујући град, доживевши успут страх и многе беде. А тада је
царствовао Калојован Палеолог и његов син кир Манојло, а патријарх је
био кир Филотеј, муж пун врлине и премудар. Одмах се сазнало за долазак
старца Исаије и за узрок ради кога је дошао. И прими га патријарх и цео
сабор са многом чашћу као што приличи. Затим, учинивши савет о овоме,
опростише од пређашњег запрећења и одлучења и цара и патријарха и све
живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и
саслуживање. И догоди се овде оно што је боље за ове који су дошли, а
нарочито за кир Исаију, јер беше веома возљубљен патријарху. Ради тога
дароваше да Срби немају више архиепископа него самовласног патријарха
којим нико не господари. А издадоше и једну заповест о овоме: да ако
Срби ојачају и опет заузму грчке крајеве, да у њима не мењају
митрополите и његово спомињање, тј. патријархово (на Литургијама), као
што то заповедају и саборна правила. Када је ово све учињено онда
написаше за потврду једну синђелију, и отпустише га са љубављу и чашћу.
Ради боље сигурности послаше с њима два изабрана човека између
свештеноинока, кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен, као од
лица патријархова, и ушавши у цркву служише заједно и причестише се са
светитељем (тј. српским патријархом) и са српским свештеницима који
раније беху одлучени. А у то време престави се Сава патријарх, који
пребиваше на престолу Светога Саве двадесет година и пет месеци, и
сконча месеца априла 29. дан на Антипасху (Томину недељу), у трећи час
дана. А ови дошавши из Цариграда опростише цара Стефана (Душана),
Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и
велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје
благољепије“. Толико о томе пише архиепископ Данило II и његов
настављач.
Како се у то време помирења престави у Господу свјатјејши патријарх
српски Сава IV, свети кнез Лазар окупи сабор епископа и српске господе у
Пећкој патријаршији ради избора новог патријарха. И по промислу Божјем
би изабран преподобни подвижник старац Јефрем,[14]
кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо Светога Саве
посадише. Онда сви заједно отслужише службу Божју и заједно се са
дошавшима из Цариграда причестише. Тако се утиша бура у Цркви и разреши
се свака свеза, благодаћу Божјом и старањем честитог и мирољубивог
кнеза. Од овога дивног и богоугодног дела њему веома порасте углед у
свему народу српском и хришћанском.
Љубав светог кнеза Лазара према божанској Цркви Христовој огледала се
и у љубави и усрђу које имађаше према светим храмовима и манастирима.
Он постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у
својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које
учини, после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у
славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Затим,
као што пише за њега патријарх Данило III, овај христољубиви владар
„горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта“, где се
настанише у живљаху монаси, „који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким
молитвеним тиховањем“. Ово је било после 1371. године, када су, бежећи
испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и
Свете Горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар
дао им је да се настане у његовим моравским крајевима, особито око
Крушевца и Сталаћа (где још и данас има многих цркава, црквишта и
манастиришта из тога доба). Особито су код светог кнеза долазили познати
монаси звани „Синаити“, названи тако по свом великом учитељу
преподобном Григорију Синаиту.[15]
Ови подвижници и молитвени тиховалници, на челу којих беше монах кир
Григорије Синаит, ученик оног великог Григорија, дођоше честитоме кнезу и
замолише га да им подари неко усамљеничко место, где ће моћи богоугодно
се подвизивати у миру и неузнемирености од света. Свети кнез сазида
тада у тихом и скровитом месту у браничевском Ждрелу на реци Млави цркву
Пресвете Богоматере и око ње основа манастир, а својом владарском
повељом од 1379. године утврди га и снабде имањем, па га подари овим
чесним синајским монасима и кир Григорију Синаиту. Све ово потврди и
свјатјејши патријарх српски Спиридон,[16]
заједно са црквеним сабором у Пећкој патријаршији. Овај манастир и до
данас постоји и назива се Горњак, а посвећен је Ваведењу Пресвете
Богородице. У то време допутова у Крушевац старатељ монашке болнице у
светој лаври Хиландарској монах кир Герасим (иначе брат Лазаревог зета
Вука Бранковића). Он се јави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и
стари монаси у светој обитељи Светога Саве и Симеона очекују кнежеву
утеху и помоћ. Кнез одмах издаде повељу о томе (1380. г.), у којој
заповеди „да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину
онгија (златника)“, а ради исхране и неге болесних монаха завешта још и
два села: , Јелашницу с међама и Јелашницу с црквом“, што све опет
потврди патријарх Спиридон својом патријарашком граматом. Монах кир
Герасим исприча кнезу како се многи и многи посвећују иночком образу у
Хиландару, па је црква скоро недовољна да све њих у себе смести. Тада
свети кнез, по угледу на велике задужбине Немањића, посла неимаре и све
остало што требаше, те у Хиландару, уз главну хиландарску цркву храља
Милутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на тај
начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара Немањића. Руском
пак манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори кнез повељом својом од
1381. године приложи цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне
привилегије. Истом манастиру приложише тада челник Муса и синови му
Стефан и Лазар село Уларе и цркву Св. Николе на Лабу, за спомен покојне
супруге и мајке њихове Драгиње, рођене сестре кнежеве, што кнез такође
потврди нарочитом повељом. Својом повељом он потврди и дарове војводе
црничког Црепа село Мутницу и Паракинов Брод, које овај завешта лаври
Св. Атанасија у Светој Гори.[17]
Честити кнез брињаше и о српским монасима у Светој Земљи. Јер на молбу
Јерусалимског патријарха Михаила он писаше (31. августа 1388. г.) кнезу
Дубровачке републике да се српским монасима у Јерусалиму, настањеним у
манастиру Св. Архангела Михаила, задужбини Светог Саве и краља Милутина,
исплати заостали стонски доходак. Свети кнез је слао прилоге чак и
манастиру на Синају, и манастирима у Влашкој.
Но највећа задужбина светог кнеза Лазара би његов манастир Раваница,
који би основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем
(Спасовдану). Градњу ове дивне задужбине повери свети кнез главном
неимару Раду Боровићу, који сазида величанствену цркву у најлепшем
српско-византијском стилу. Очевидац свега тога, српски патријарх Данило
III, у свом „Слову о кнезу Лазару“, овако описује кнежево украшавање
манастира Раванице: „Божанску је цркву прекрасним мраморјем украсио,
златом и сребром је божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него
је и зидове златом просветлио. Манастир је оградио високим пирговима
(кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада
нигде није било“. Исте 1381. године честити кнез издаде своју владарску
повељу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у Поморављу,
Подунављу и Посавини. Та кнежева повеља овако гласи: „Аз, ва Христа Бога
благоверни кнез Лазар, ревније иже прежде мене бившим благочестивим
царем, на ихже престол Богу ме вознесшу и царствија саном украсившу, и
славоју от многих јего дарованиј јеже на мње, мало тому васхотех
принети, јелико по силе, благовољенијем Оца, поспешенијем Сина,
савршенијем Светога Духа, воздвигох от основанија монастир в славу
Светаго Вазнесенија, мње же в ктиторију, јегоже по сиље мојеј украсив,
иже в њем житељство в саједињеније братијем изволих, јакоже Апостоли
уставише и правили Светих Отец утврдише. Приложих же к потребам вса
изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у Црепа и
Југа… И саставих општежитије, да се држи у манастиру… И вса јелика
приложих, не узех ничију баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом
и с заменоју, јакоже кто хотеше“. За првог игумана новосабраној братији
у Раваници кнез постави кир Арсенија, „мужа обдарена врлинама, украшена
разумом, који имађаше дар Светога Духа да учи многе“. У то време у
Раваници се подвизавао и свети Ромило Раванички, који се ту и упокоји и
би погребен с јужне стране припрате раваничког храма.[18] После мученичке кончине светога кнеза и његове ће свете мошти бити пренете у свету обитељ Раваничку, као што ће се даље видети.
Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало
само у томе што је окупљао у својој земљи монахе подвижнике и исихасте
(= молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и
у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за
христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и
болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је
при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога
народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили
његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов
царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и
златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред
најезде злих Исмаилћана. О томе бекству хришћана испред Турака овако
говори мудри Константин Философ у свом опису живота кнеза Лазара и сина
му деспота Стефана. „Када свети кнез, вели он, утврди оно прво добро
(тј. измирење Цркава), он одмах пређе на друге ствари: где год је видео
ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочестивих, где су
(од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и
реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у
ред доводио и успокојавао. Јер одавно већ грчка држава опадаше, а
Исмаилћани се умножаваху; и разлише се чак и узападне крајеве…
Исмаилћански род се све више изливаше као неки скакавци: једнс су од
хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као
огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху;
ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан
је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не
обраћамо Јединоме који мења све“.
Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер
„он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још
Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид
њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом“.[19]
Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем
крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали
чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све
хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико
година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун,[20]
а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске
беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском
Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село
Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара.[21]
Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете
храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града
Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата
да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и
његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску
прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет
појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина
српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са
молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме,
одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и
одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: „Ко не дош’о на бој на
Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела“… Но и
поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани
своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру,
на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и
слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града
Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се
на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук
Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше
кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу
у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим
и бан Иваниш Хорват из Хрватске.
Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве,
где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је
свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити
чашу страдања Христових, „за крст часни и слободу златну“.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и
војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских
емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између
града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан,[22]
у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса,
свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли
Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све
лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. „Када се Мурат, вели
патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи
безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се
земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи
наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи
призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште
крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје
извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А
Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у
срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог,
једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим
посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале.
Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се
сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о
другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и
мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом
даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и
свега што је људима потребно – не лиши нас; него, штавише, Он нам и
умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо
недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или
хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за
благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи
стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи
плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се
дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на
небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како
бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од
Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови
посредују за починак. – Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на
подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни,
које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре
Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми,
господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо,
Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и
као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми
заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света,
весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо,
да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе,
знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да
свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда
привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви
своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима
будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих
противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили,
нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа
од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима
као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт
живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника
који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна
природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и
једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила
светла едемска (рајска) насеља“.[23]
Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и
мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић,
успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори
ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи
завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово
убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева
војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже
Троношки летописац, „имађаше на себи шеснаест рана када је усео на
трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена“. Но промисао Божји беше
кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог
српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт
турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби
честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин
Философ, кога смо већ напред споменули: „Када кнез устаде и крете на
Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви
људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син
турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је
Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају
венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако
што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да
буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године
1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт“.
По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред
ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети
царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се
најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се
приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а
Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски
свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим
христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је
врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом,
мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру
Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио
слободу „по сваку цену“, тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у
Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов,
молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане
грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам
пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или
боље рећи не мој него Твој народ, Господе.[24]
Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од
тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и
душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе
мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости,
него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства.
Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај
хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело
Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у
Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету
свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти
светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које
испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из
тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви
доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости
његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини
његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу,
задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на
Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица.
Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило
III: „Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два
сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши
моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је
била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна,
вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто
оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај
ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и
младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И
сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих
изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и
љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим
оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и
крви ових. Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене
добропобедних мужева, рођаци љубазних својих… И сви остали ово слушаху, и
вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво
људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање
неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе
раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа
заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“.
Толико о томе патријарх Данило. А о тој свеопштој и свенародној тузи и
болу за светим кнезом, пише и споменути Константин Философ: „А тада не
беше места у целој земљи тој где се није чуо тужни глас ридања, и вапај
који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух
испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да
се утеши, не само због побијене деце своје, него и због богоизбраног
господина Лазара, јер ни њега ни њих више нема на земљи“.
Свето тело Светог новомученика и великомученика Лазара би свечано
пренето у његову задужбину Раваницу код Ћуприје (1391. године) и
положено у цркви Св. Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства
чињаше све до године 1690, када, при општој сеоби Срба под патријархом
Арсенијем III Чарнојевићем, и раванички монаси напустише свој манастир
испред турске освете, и са телом светог Кнеза пређоше најпре у
Сент-Андреју повише Будима, а затим (1697. г.) одатле у Фрушку Гору у
Срему, где обновише манастир Врдник и назваше га новом Раваницом. У овој
новој Раваници тело светог великомученика цара Лазара почивало је све
до II Светског рата, када га је (14. априла 1942. г.) испред усташког
пустошења фрушкогорских манастира пренео у Саборну цркву у Београд прота
Радослав Грујић, где оно и данас почива на утеху, помоћ и духовно
руководство православног народа Лазаревог и свих православних хришћана, а
на славу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Благоверна пак супруга Лазарева Милица с муком управљаше тешко
пораженом српском земљом, јер њен син Стефан беше дете од тек напуњених
дванаест година. У стварима овога света, „у којима је се тешко снаћи“, и
у разбијеном и поробљеном царству, она је мушки храбро и мудро
руководила народним и државним пословима. Њој у Крушевац стиже
Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом – да
кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити
од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и
српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити
као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру
своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала. Са
својом рођаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахињом
Ефимијом, Милица је мудро водила свој народ, док није 1393. године
предала власт своме сину Стефану, а сама се повукла у свој новоподигнути
манастир Љубостињу и замонашила се са именом Евгенија.[25] А благоверни и христољубиви деспот Стефан мудро управљаше земљом оца свога Лазара, у свему се угледајући на њега.[26]
Колико он уважаваше свога светог оца и њему свако своје добро
приписиваше, види се најбоље из ових његових речи, написаних у повељи
манастиру Хиландару 1405. године:
„Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у старању
све на корист мени чинио, у многа злољута и неподношљива искушења,
штавише и смртна допуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небесне
стихије и скоро сва васељена, и од свих избави ме Господ, а и још ме
избавља. А у овоме што имађаше бити и што имах пострадати, да се рече, у
тамним овим облацима ја ка сунчаним најсветлијим зрацима, врлином кажем
оца мога и господина светог ми Кнеза, једва и с муком упирах очи, ја и
они који су у власти мојој. И ако што и ревновасмо бити налик њему, то с
муком и изван благости и таштине, јер Бог љуби тихог даваоца, као што
рече божански Апостол (2 Кор. 9, 7). А сада скровишта велика благости
Божје отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни
разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с Апостолом: Ово је време
благопријатно, ово је данас дан спасења (2 Кор. 6, 2). И обновише се
острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији (Ис. 65, 17). И ја сам
благодаран Богу, и бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа која ми
потпомаже. Јер самодржац и владар очевом наслеђу и ширинама српске земље
од Бога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнујући устројих се…“
Владајући тако земљом свога оца Стефан дође једном (године 1403. или
4.) на славно и тужно поље Косово. И у спомен на свога оца и погибију
Срба Мученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на
коме бише написане следеће дирљиве и поучне речи: „Човече који ступиш на
српску земљу, био придошлица или си овдашњи, ма ко да си и ма шта да
си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и видиш да је сво пуно
костију мртвих, а са њима и камену природу, мене (тј. камен) у облику и
са знаком Крста кад видиш поред њих како усправно стојим, да не прођеш,
да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приђи и
приближи се мени, о љубљени, и размотри речи које ти преносим, и из тога
ћеш разумети због кога узрока и како и зашто стојим ја овде; јер истину
ти говорим, не мање од живога у коме је душа, да хоћу да вас у суштини
известим о свему ономе што се збило.
Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који
се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина
богопознања и мудрости дубина, пламени ум, туђинима заштитник, хранитељ
гладних и сиромашних заштита, невољним милосрђе и утешитељ. Све љубећи
колико Христос хоће, дошао је овамо по својој вољи сам он, и са свим
својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Били су то
мужеви добри, мужеви храбри, људи заиста у речи и делу, који су се
блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и
камењем драгим украшени. Било је много коња изабраних и са златним
седлима, сви дивни и красни јахачи њихови. Као неки добри пастир и
заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи јагањце разумне
да у Христу добро скончају и венац страдања добију, и учесници вишње
славе буду. И тако сложно много и безбројно мноштво заједно са добрим и
великим господином, с храбром душом и вером најтврђом, као на ложницу
красну и на многомирисно јело, на непријатеља се устремише, и сушту
змију згазише, и умртвише звера дивљега, и великога противника, и
неситога ада прождрљивца, то јест Амурата и сина његова, аспидин и гујин
пород, штене лавово и василисково, а с њима и не мало других. О чудеса
Божјих судбо! ухваћен би племенити страдалац рукама безаконим
агарјанским, и крај страдању добро прими, и мученик Христов постаде
велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука убице
тога, сина Амуратова (Бајазита).
И све ово што је речено сврши се године 6897. (тј. 1389.), индикта
12, месеца јуна 15. дан, у дан уторак, а час је био или шести или седми,
не знам – Бог зна“.
Овакве и сличне похвале честитоме кнезу, Светом Великомученику
Лазару, написа не само син његов деспот Стефан, него и многи други
тадашњи и каснији Срби, клирици и световњаци. Јер сав народ сматраше
цара Лазара за светитеља и великомученика Христовог. Дивну похвалу
написа светом кнезу и захвална монахиња Ефимија, извезавши исту златним и
сребреним концима на свиленом покривачу Великомучениковог кивота. Та
Похвала гласи овако:
„Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови
Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и
славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства
свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим
срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и
на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети
да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани. Ако пак ово
не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаљског
господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара
Небескога. И тако две жеље постигао јеси: и змију си убио и примио си од
Бога венац мучеништва. И сада не заборави возљубљена твоја чеда која си
пресељењем својим оставио сирота. Јер када си отишао у вечна насеља
небеска многе туге и боли обузеше возљубљена ти чеда, и она у многим
жалостима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и сви потребују
твоју помоћ. Зато се молимо, моли се општем Господару за возљубљена чеда
твоја и за све оне који им с љубављу и вером служе. Јер су многим
жалостима спутана возљубљена ти чеда, јер они који једоше хлеб њихов
подигоше на њих буну велику, и твоја добра бацише у заборав, о!
Мучениче. Но ако и јеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда
твојих, и као Мученик имаш слободу пред Господом, преклони колена пред
Владиком Који те је увенчао, моли да возљубљена ти чеда богоугодно
проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера
пребива неповређена у твоме отачаству, моли се да Бог Победник даде
победу возљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и
невидљивим непријатељима. Јер ако помоћ примимо од Бога, одаћемо ти
похвалу и благодарење. Сабери збор твојих сабеседника, светих Мученика, и
са овима се помоли Богу Који те је прославио: јави Георгију, покрени
Димитрија, убеди Теодоре, узми са собом Меркурија и Прокопија, и не
остави Четрдесет Севастијских Мученика, у чијем месту мучеништва војују
сада возљубљена ти чеда кнезови Стефан и Вук[27]
моли да им се даде од Бога помоћ. Дођи, дакле, нама у помоћ, ма где да
си. Погледај на ове моје мале приносе и урачунај их у многе; јер ти не
принесох достојне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекујем
мале награде. Но ти, о! мили мој господине и свети Мучениче, ниси био
тако малоподатљив у пропадљивим и пролазним стварима, колико си сада
далеко више у непролазним и великим које си примио од Бога. Јер си
телесно мене странкињу обилно исхрањивао у туђини. А сада те обострано
молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија
усрдно приноси теби ово, Светитељу“.
Косовски плач кнез Лазареве супруге и сина, монахиње Ефимије и
осталих Срба и Српкиња, па чак и Грка и осталих православних, није
остајао без наде и утехе. Јер се силом и благодаћу Божјом тај плач одмах
претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоје светом
Великомученику и његовом Подвигоположнику Христу Богочовеку, Победитељу
смрти и Васкрситељу живота. Тако су за патријархом српским Данилом III
три равничка монаха написали Похвале и Службу светоме Мученику и кнезу
Лазару, у којима се заувек слави у Цркви Божјој његов богугодни подвиг
мученичког страдања за Христа и за свој христоименити народ. А
православни народ српски, целокупни подвиг и дело Светог цара и Мученика
Лазара и осталих: Косовских Мученика, изразио је у овим кратким и
надахнутим речима: „Све је свето и честито било, и миломе Богу
приступачно“, Којему слава у све векове. Амин.
Преузето из књиге “Житија светих за јун“ преподобног Јустина Ћелијског
Инфо служба
———————————————————————————————————————–
[1] Пуно име св. Лазара било је: Стефан Лазар Хребељановић – по тадашњем краљу Стефану Дечанском и по Лазаревом оцу.
[2] Српска област Хвосно простирала се око Пећи и Дечана.
[3] Војвода топлички и полимски Вратко, иначе познат као стари Југ-Богдан, беше пореклом од Вукана, најстаријег Немањиног сина.
[4]
Св. Царица Милица, у монаштву преподобна мати Евгенија-Ефросинија
празнује се 19. јула, заједно са својим сином Св. Стефаном деспотом
Српским.
[5]
Од овога Синише роди се благочестиви царевић Јован Урош, у монаштву
преподобни Јоасаф, који се слави 20. априла. Тамо видети његово опширно
житије.
[6]
Царица-монахиња Јелена-Јелисавета подиже манастир Матејић као своју
задужбину. Упокојила се 7. новембра 1376. године и спомиње се као
блажена.
[7]
Св. патријарх Калист (1350-4 г.) и 1355-63 г.) празнује се 20. јуна. О
овоме његовом путу у Српску земљу видети и у Житију преп. Максима
Капсокаливита (под 13. јануаром) и код историчара Јована Кантакузена.
[8]
Њихово једино дете мали Угљеша умре у младости и би погребен у
манастиру Хиландару. После погибије деспота Јована Угљеше „његова
супруга Јелена се замонаши и као монахиња Ефимија живљаше најпре на
двору цара Лазара у Крушевцу, а после Косовске погибије заједно са
царицом Милицом у манастиру Љубостињи. Ефимија и Милица биле су сроднице
и по крви.
[9]
На обнови манастира Св. Павла и Симонопетре у Светој Гори (после 1360.
г.) заједно са деспотом Угљешом радили су још два српска великаша:
Никола Радохна (или Радоња), зет Угљешин и Вукашинов а брат Вука
Бранковића, и Арсеније Пагаси. Они откупе од монаха манастира
Ксиропотама опустели манастир Св. Павла и са Угљешом га обнове и
изграде. Радохна и Арсеније постали су светогорски монаси, са именима:
Герасим и Антоније. Герасим је затим био монах и старатељ болнице у
манастиру Хиландару, и као такав долазио код кнеза Лазара у Крушевац
(где је Лазар дао Хиландару један метох) и од њега добијао помоћ за
болницу хиландарску.
[10] Турци већ беху заузели на Балкану градове: Димотику (1361. г.), Једрене (1362. г.) и Пловдив (1363. г.)
[11] Урош је оставио овај свет имајући једва око 35 година. Његов свети спомен празнује се 2. децембра.
[12]
Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Ђурђа, Гргура и Лазара.
Најстарији син Ђурађ Бранковић беше последњи деспот српски као наследник
свог ујака деспота Стефана Лазаревића.
[13] Са њим је имала сина Балшу. По смрти мужа преудала се за босанског војводу Сандаља Хранића.
[14]
Живот и подвиге Св. патријарха Јефрема (1375-80. и 1389-92. г.) видети
под данашњим датумом, јер се и његов спомен празнује данас 15. јуна.
[15] Св. Григорије Синаит празнује се 6. априла, где видети његово опширно житије.
[16] О Св. патријарху Спиридону видети даље под данашњим датумом.
[17]
Исто тако, Свети кнез Лазар и патријарх Спиридон, својим повељама од
1382. године, дозволише монаху Доротеју и његовом сину Данилу (потоњем
српском патријарху Данилу III, 1392-98. г.) подизање манастира Св.
Ваведења у Дренчи код Александровца крушевачког.
[18] Преподобни Ромило Раванички празнује се 16. јануара, где видети његово опширно житије.
[19] Овако о кнежевој одлуци за борбу са незнабожним Турцима пише Константин Философ у Житију деспота Стефана.
[20] Град Сер је пао под Турке 19. септембра 1383, Софија 1385, а Солун 1387. године.
[21]
О томе говоре стари српски летописи. Види Љ. Стојановић, Стари српски
родослови и летописи, Београд – Сремски Карловци 1927, стр. 215.
[22]
Дан 15. јуна назива се Видовдан по Св. мученику Виту (Витовдан), који
се овога дана слави. Свети Вит пострада за Христа у време Диоклецијана;
његов живот и страдање видети под данашњим датумом.
[23]
Говор кнеза Лазара својим војницима пред Косовски бој доноси и
историчар Мавро Орбина (поч. 17. века), али нешто измењен (в. Краљевство
Словена, изд. СКЗ Београд 1968, стр. 98-100).
[24] Види: Епископ жички Николај, Царев завет, 1933, стр. 27.
[25]
Преподобна мати Евгенија (царица Милица) празнује се 19. јула заједно
са својим сином Св. Стефаном Високим. Пред смрт је примила и велику
схиму са именом Ефросинија.
[26] Свети Стефан деспот празнује се 19. јула, где видети опширније о њему.
[27]
У време кад је монахиња Ефимија везла ову похвалу Св. великомученику
кнезу Лазару, синови његови Стефан и Вук учествовали су, као вазали
султана Бајазита, у битци код Ангоре у Малој Азији (28. јула 1402. г.), а
баш у малоазијском граду Севастији пострадали су Св. Четрдесет Мученика
(празнују се 9. марта).
* * *
Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
Извор: ЕРП у егзилу :: © 2014 - 2022 :: Хвала на интересовању
