Вести:
Приказивање постова са ознаком Сабор. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Сабор. Прикажи све постове

уторак, 24. април 2018.

Беседа владике Артемија на монашењу у Барајеву уочи Мироносица

Недеља Мироносица донела је Епархији рашко-призренској у егзилу обиље духовних дарова. Први дар Светих Мироносица био је новопострижени монах из братства светојустиновске обитељи у Барајеву.

Владика Аремије са хорепископом Наумом и новопостриженим монахом Методијем.







Наиме, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије је, на Великом вечерњу, уочи Недеље Мироносица, 8/21. априла, у чин мале схиме замонашио искушеника поменуте обитељи, Миљана (Ђурђевића) давши му монашко име Методије (по Светом равноапостолном просветитељу словенском Методију, брату Светог Кирила Словенског).

Након монашења Владика Артемије се присутном народу обратиo пригодном беседом:

„Христос Воскресе! браћо и сестре. Ево Васкрсење Христово доноси радост свакој души која поверује у Господа Христа. Ево Недеље Мироносица, које се удостојиле прве да виде Васкрслог Господа и да објаве људима, пре свега апостолима, а онда и другим људима. Ево сила Васкрсења Христовога делује у Цркви Његовој већ две хиљаде и више година. Ево примера нашег новога оца Методија који је такође сведок Васкрсења Христовога, јер да није светлост Васкрсења обасјала његову душу, шта би га могло покренути на овај монашки пут, колико узвишен толико и тежак, него чувши реч Христову: „Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“ Он као и многи пре њега хиљаде и стотине хиљада преподобних отаца одазвали су се на речи Христове, кренули за њим и стигли где? У Царство небеско, тамо где је циљ свакога од нас, Господ је ради тога дошао на земљу, ради тога је постао човек – да људима дарује живот вечни, да их учини житељима Царства небескога. Монашки пут рекох, колико узвишен, јер води узвишеноме циљу, толико је и тежак. Чули сте какве је завете дао отац Методије вечерас. Чули сте шта је све обећао Господу Христу, то човек својим силама не може да испуни и да одржи. Он је то знао, зато је и смирено одговарао: „Да, али с Божјом помоћи. Знам да сам не могу чинити ништа добро, али уз помоћ Божију и труд мој, трудим се да буде тако“. Зато отац Методије, који је вечерас постао слуга овога манастира, постао молитвеник не само за себе и своју братију, него и за све нас овде сабране и за цео наш Православни хришћански народ. Јер чули смо да се род демонски, тј. грех и страсти једино изгоне молитвом и постом. А исто тако отац Методије има потребе да и ви њему помогнете да носи свој крст који је примио на своја плећа. А како ћемо му помоћи? Молити се за њега. Сви ми дужни смо да га унесемо у своје молитве. Да се молимо Богу да га Бог укрепи, да га оснажи, да му дарује снаге и благодат Светога Духа да може да испуни све своје монашке завете. Само тако, браћо и сестре, узајамна молитва њега за нас и нас за њега везује нас са Васкрслим Господом и отвара нам пут за Царство небеско да тамо заједно са свима светима и ми славимо Васкрслога Господа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.“

Након монашења приређена је трпеза љубави за све присутне.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



  ФОТО ГАЛЕРИЈА:



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

четвртак, 08. март 2018.

Орденом Светог Саве против светосавских врлина

Да ће додела ордена Светог Саве, највишег признања које СПЦ додељује, постати синоним награде за издају Косова и Метохије, то баш нико није могао да претпостави.


















Пише: Иван Максимовић, Анфор.орг



За представнике патријаршије у Београду то је пак постала уобичајена ствар, срамна рутина (овде је погрешно  рећи „СПЦ“ јер је патријаршија већ поодавно у рукама неколицине људи који фрапантно крше не само предање већ и све законе и каноне због чега се не би смели назвати представницима Српске православне Цркве).

Последњи добитник овог одликовања јесте државни мобилни оператер „Телеком“ које је „господин Иринеј уручио генералном директору, Предрагу Ћулибрку, у знак захвалности за континуирано учешће те компаније у активностима Српске православне Цркве“1 наводи се у саопштењу.

Да ли је довољан разлог то што Телеком наводно чини за Цркву а истовремено на најтежи начин учествује и врши издају свете српске земље, Косова и Метохије? Наравно да не може да буде јер превише је тога до сада учињено на том пољу.

Наиме, Телеком је, потписавши уговоре о начину пословања по законима шиптарских сепаратиста, а потпуно игноришући српско законодавство, и то као званична државна институција прихватио окупацију дела своје територије.

Тачније, Бриселским споразумом о телекомуникацијама угашени су сигнали српских оператера јер  су их шиптарски сепаратисти сматрали – илегалним! Једини изузетак, поред две приватизоване компаније ВИП и Теленор које су у потпуности изгубиле лиценцу за рад на тлу окупиране српске покрајине, остао је Телеком Србије али под потпуно посебним и новим условима – у пуној сагласности са законима такозване „републике Косово“.

Поводом обележавања 20. година рада ове компаније јуна 2017., генерални директор „Телекома Србија“ Предраг Ћулибрк, коме је патријарх Иринеј уручио орден, између осталог „појаснио“ је и како тај оператор сада функционише на терену:

– Бриселским споразумом омогућено нам је да „Телеком Србија“ на подручју КиМ легално послује, уместо на 22 локације, на око 30, док ће број базних станица са 26 порасти на 79. Тако ће и тамошњем становништву у наредних неколико недеља бити доступан 4Г сигнал мобилне МТС телефоније. На тај начин ће наши људи добити квалитетан сервис и у јужној српској покрајини. Такође, јужно од Ибра, где су биле прекинуте све фиксне мреже „Телекома“, сада је први пут после седам-осам година и ова инфраструктура повезана и наши људи без проблема могу да се путем фиксних телефона чују са фамилијом и пријатељима у остатку Србије.3

Све што је Ћулибрк навео су лажи и обмана. Тиме је још једном доказао да је свестан сопственог непочинства те да то скрива од сазнања јавности чијом обманом продужава легитимитет за наставак тог нечасног посла.

Бриселски споразум је оператеру, који је у овом делу Републике Србије функционисао легално од свог оснивања, укинуо тај статус и условио регистровањем нове фирме под окриљем „законским“ шиптарских сепаратиста, одсецајући од остатка државне компаније. Прост је закључак да је на тај начин од легалне ова фирма постала илегална.

Наведени број базних станица се можда повећао али су услуге драматично ограничене. Број мобилних претплатника сведен је на цифру од 60 хиљада док је ранији број корисника износио 100 хиљада. Јужно од Ибра услуга није успостваљена сада јер функционише годинама уназад, али јесте проширена и таква далеко од тога да је квалитетна. По једном српском селу капацитет је тек десетак линија истовремено за фиксну телефонију што у многим срединама представља огроман проблем и честе блокаде ових услуга услед преоптерећења. 


Уопште, пословање Телекома на КиМ увијено је у непознаницу и сваки корак гашења одређених услуга представља нагло и трауматично искуство за овдашње Србе. Тако се десило и новембра прошле године када је без најаве укинута могућност допуне кредита у динарима.

„Јутрос сам човеку допунила кредит, ништа, нормално као и сваки пут. Али видим нешто се ови из поште мувају ту около, долази један од њих и каже ми – више ти овај апарат не треба“ изјавила је изненађења радница у киоску у главној улици у Косовској Митровици којој је радник поште без образложења одузео апарат за допуну кредита.4

Међу првим корацима у овом процесу Срби на Косову и Метохији били су принуђени да обнове већ постојеће уговоре са овом компанијом. Потписивање нових уговора изискивало је поседовање личних докумената тзв „републике Косово“ што је не мали број Срба подстакло да посегну за њима. Тиме је издаја вишеструко увећана и Србима наметнута као начин живота.

Устав Републике Србије, у члану 306, такав потез препознаје као тешко кривично дело издаје: Грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела, казниће се затвором најмање десет година.

Лична примања, по новим прописима, радници ове фирме остварују у еврима а не у динарима, корисници своје рачуне могу да измире такође искључиво у еврима или у динарској противредности али не у износу цене услуга прописане у еврима. Дакле, везани су за страну валуту, динар је у потпуности укинут. Сва набавку ћерка – фирма обавља по законима који апсолутно искључују сваку назнаку надлежности Републике Србије. Радници који су до сада осигурани здравствено у оквиру РФЗО Србије сада бивају принуђени да плаћају здравствене услуге у медицинским установама такозване „републике Косово“. 5

Због оваквих потеза Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ најавио је подношење кривичних пријаве због издајничког и антиуставног понашања против директора Телекома ДОО Предрага Ћулибрка и председника Управног одбора Телекома Миленка Џелетовића.6

Упркос тако крупном чину издаје ћерка фирма Телекома, Телеком д.о.о. добија тек привремену дозволу за рад на две године. Након истека тог периода биће расписани нови тендери у оквиру система косовских сепаратиста тако да је рад овог оператера по привременом решењу у потпуности неизвестан, тачније очекује се његово потпуно гашење. Ово је додуше већ и најављено. Пре око годину дана из шиптарског регулационог тела „АКЕРП“ потврђено да је намера да „ова фирма ради око две године када се очекује долазак новог оператора“7. Тај период истиче наредне године.

Бриселски споразум такође врло децидно налаже да сви оператери на КиМ морају да користе „позивни број за Косово“ па је тако пошта лажне „државе“ почетком фебруара8 реализовала први разговор са позивним бројем +383.

Није требало да прође ни десетак дана од тада а да патријарх Иринеј не оде на ноге Телекому са разлогом уручења ордена Светог Саве првог реда где је истакао да му је „велика част да у име СПЦ и Светог архијерејског синода изрази захвалност за све што Телеком Србија чини за цркву, Храм Светог Саве, Хиландар, друге црквене јединице и институције“.9 


Да не буде забуне, не мали број искрено заслужних људи је добио ово признање али чини се много већи број њих, у последње време, добија из разлога сасвим страних православном предању. Најсрамнији случајеви (утисак аутора), иако није лак задатак са сигурношћу издвојити такве, истовремено су примили ово признање. Александар Вулин, комуниста који је својевремено узвикивао „Лењин се роди“ и на најгрубљи начин, угрожавајући животе Срба, спроводио издају Косова и Метохије и Норвежанин Јохан Квале, некадашњи „амбасадор“ Норвешке у Приштини и лобиста за ослобађање Рамуша Харадинаја10 од оптужби за извршене злочине над Србима.

Према утврђеној процедури патријарх, или онај ко додељује, подигне орден изговарајући „достојан“ а уручивање прате певањем „достојан, достојан“ присутни свештеници, монаси и народ.

О висини неодговорности приликом расподеле највишег признања Српске православне Цркве, које се иначе додељује за заслуге на духовном, образовном и хуманитарном пољу, говори и чињеница да се неколико добитника овог ордена нешто касније нашло иза решетака11 због озбиљних сукоба са законом.

Међу добитницима налазе се још и Владе Дивац, између осталог потписао сагласност да тзв „република Косово“ са својим „државним“ симболима учествује на Олимпијади равноправно са осталим такмичарима, затим Новак Ђоковић који активно промовише источњачке религије и секте противне православљу12 13 14, али и Богољуб Карић, Мирослав Мишковић (Делта), Милка Форцан (Делта), Слободан Радуловић („Ц“ маркет), Небојша Човић, Радош Бајић (глумац и редитељ) и други…

Промоција супротних вредности од оних на чију су себе усмерили представници патријаршије оличење је њих самих никако Цркве, којој ипак на овај начин наносе велику штету. Сасвим извесно су некима од јавних личности орден доделили тек са намером да на рачун њихове славе и они сами уграбе по нешто од тога што су својим понашањем у народу прилично изгубили. Само… они никако да схвате да све време чине управо супротно.


  1. http://www.politika.rs/scc/clanak/397812/Orden-Svetog-Save-prvog-stepena-dodeljen-Telekomu
  2. https://insajder.net/sr/sajt/tema/2075/
  3. http://www.novosti.rs/вести/насловна/економија.397.html:669707-Za-dve-decenije-Telekom-dosao-do-deset-miliona-korisnika
  4. http://www.kmnovine.com/2017/11/mts-evro.html
  5. http://www.kmnovine.com/2017/05/krivicne-tuzbe-MTS.html
  6. Исто
  7. https://www.slobodnaevropa.org/a/ugasen-signal-srpskih-mobilnih-telefonija-na-kosovu/28461949.html
  8. https://www.slobodnaevropa.org/a/28275036.html
  9. Види под 1
  10. http://www.telegraf.rs/vesti/888624-veliki-skandal-spc-patrijarh-irinej-odlikovao-lobistu-ramusa-haradinaja-foto
  11. http://www.politika.rs/scc/clanak/257144/%D0%8A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%86%D0%B0
  12. http://www.intermagazin.rs/zasto-fondacija-novaka-djokovica-promovise-nehriscansku-meditaciju-u-skolama-video/
  13. http://www.rts.rs/page/sport/sr/story/38/tenis/2559257/pepe-imaz-guru-koji-je-uveo-novaka-djokovica-u-religiju-ljubavi.html
  14. http://borbazaveru.info/content/view/5892/1/

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
https://www.gmail.com/imaksmax@gmail.comauthor-picАутор: Иван Максимовић   l     Контакт


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.

Извор: Анфор.орг    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

четвртак, 08. фебруар 2018.

Апел за помоћ у изградњи храма Св. Деспоту Стефану Лазаревићу

Дивном угоднику Божјем, „украсу владара“, како га назива његов животописац Константин Философ, Св. Деспоту Стефану Лазаревићу, посвећен је најмлађи манастир наше епархије, у Крњеву код Велике Плане.







Поштовани,

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија, манастир је заживео почетком априла прошле године и уз Божју помоћ, добротом верника, уз велики труд и одрицања, полако ниче и гради се. Озидана је црква и заштићена провизорним кровом, приведени су крају груби радови, међутим, још увек није спремна за литургисање и редовна богослужења. Колико смо имали средстава, толико је и урађено. За почетак служења Литургије, неопходно је обезбедити најосновније услове и довршити радове, пре свих оне везане за кров, а постепено и све остале. Св. Литургијом и богослужењем остварује се и смисао постојања самог манастира, али и потребе не малог броја верника из Велике Плане и околних градова.

Сами нисмо у могућности да покријемо трошкове градње, а ово наше писмо је, са благословом Епископа Г.Г. Артемија, упућено доброти и „ревности за дом Божји“ наше браће и сестара да по својој моћи помогну и учествују у сређивању цркве, да сви заједно довршимо ово богоугодно дело и приложимо наше две лепте у непропадљиву ризницу Божју. Ко не може материјално, може сигурно да учествује молитвом. Св. Деспоту Стефану пева се у Тропару: „Отечество наше украсил јеси церквами многими“, а ми као малено, смерно уздарје да му принесемо ову скромну цркву.




Надајући се да ће наш позив наићи на разумевање и да ће Деспотов манастир ускоро пропојати у славу Божју, унапред се свима захваљујемо и желимо свако добро од Господа, а како наш народ каже: „Ко цркви даје, Богу позајмљује, а Бог ником дужан не остаје“.


Настојатељица манастира

Мон. Пелагија
Ваше прилоге можете уплаћивати на број:
Динарски рачун:
Комерцијална банка
На име: Станић Пелагија
205-9011007205869-48
Девизни рачун:




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

среда, 17. јануар 2018.

Бадње вече и Божић на северу Косова и Метохије (ВИДЕО)

Има већ неколико година како је Српска православна Црква прогнана са Косова и Метохије и њено место заузели су они који не брину о њој већ, будући безаконици, брину о њеном сатирању и превођењу у културне споменике.





Но, знамо да "човек снује а Бог одлучује". Тако се и идеја о затирању вере и светосавског предања које нарочито карактерише православље у Срба, благо речено - изјаловила. Срби на северу Косова и Метохије, након прогона владике Артемија  иверног монаштва, брзо су основали своје катакомбну богомољу и прву Литургију служили баш на Божић 2011. године.

Прошавши кроз прогон својствен нарочиту поднебљу одакле је и покренут, опстали су јер им је милије било приљубити се уз Бога него страховати од света, како хришћанину и доликује. Тако је и ове године празник Христовог рођења дочекан свечано и радосно.

Вечерњу службу на Бадње вече служио је протосинђел Евтимије, настојатељ катакомбног храма Светог Саве у Жеровници код Звечана, а саслуживао му је јереј Игор (Данчетовић). Сутрадан, на Божић, Литургију је служио  протосинђел Евтимије, док је верни народ узео учешће у прослави овог радосног празника. Након Свете Литургије велики број верника, који су се постом припремали и за то добили благослов, причестио се а на крају су деци подељени Божићни пакетићи.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽

Бадње вече, беседа о. Евтимија и ватромет којим је прослављен празник.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽

Божићна Литургија



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

петак, 29. децембар 2017.

Распоред богослужења за Божићне празнике 2017. године

У наредним редовима доносимо распоред богослужења за Божићне празнике у храмовима Епархије рашко-призренске у егзилу.



 

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА

ЗА БОЖИЋНЕ ПРАЗНИКЕ 2017. ГОДИНЕ



ПЕТАК (23. дец./5. јан.)
7.00 – ЦАРСКИ ЧАСОВИ

СУБОТА (24. дец./6. јан.) – БАДЊИ ДАН

8.00 – ЛИТУРГИЈА СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ
17.00 – ВЕЧЕРЊА СЛУЖБА И У НАСТАВКУ ПАЉЕЊЕ БАДЊАКА

НЕДЕЉА (25. дец./7. јан.) – БОЖИЋ
5.00 – ЈУТАРЊЕ БОГОСЛУЖЕЊЕ И У НАСТАВКУ ЛИТУРГИЈА СВ. ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

ПОНЕДЕЉАК (26. дец./8. јан.) – САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
9.00 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА

УТОРАК (27. дец./9. јан.) – СВ. АРХИЂАКОН СТЕФАН
9.00 – СВЕТА ЛИТУРГИЈА
 

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

уторак, 19. децембар 2017.

Свети Николај архиепископ мирликијски чудотворац

Међу превеликим светилима Цркве Христове, као најсјајнија звезда, несумљиво стоји многопоштовано и преузвишено име и по животу и по вери и по делима, светог Николаја мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца.




Овај угодник Божији представља прави дар Божији целом роду хришћанском и васцелој Цркви Христовој. У овом служитељу Божаснких тајни као на многоплодном дрвету благодат Божија је прорасла многе хришанке и еванђелске врлине. Тачније речено, на светом Николају заблистале су све хришћанске врлине и пунота благодати Божије у највећој мери која је човеку у Христу и Цркви Његовој могуће примити.

Ако говоримо о ревности у проповеди немогуће је не поменути светог Николаја, ако похвалимо преподобне испоснике и молитвенике, похвалићемо и њега, ако узвеличамо часне и ревносне свештенослужитеље Божијег олтара, узвеличаћемо и њега, ако се задивимо серафимској ревности свештених исповедника и мученика вере Христове, дивићемо се и њему, јер је својим преподобним и побожним животом овај човек Божији уселио у себе зраке благодати свих ових, као и многих других христоликих врлина.

Стуб Цркве, по милости познат и по дубини вере хваљен, свети Николај, родио се у малоазијској области Ликији у граду Патари око 270. године. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега. При крштењу је добио име Николај (грч. Νικόλαος — Николаос), што у преводу значи победитељ народа. Духовном животу поучавао га је стриц Николај, епископ патарски. Они су се заједно замонашили у манастиру Нови Сион. Након смрти својих родитеља, продао је цело имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем и многи су сматрали, да ће наследити свог стрица као епископ. Пошто је био скроман, повукао се у самоћу и безмолвије да тако сачека своју кончину. У његовом житију се вели да му се потом јавио глас Господњи и рекавши му: „Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од Мене увенчан“. Тада је напустио пустињачки живот и отишао у народ. Изабран је за архиепископа града Мира у Ликији (тада Римско царство, данас област данашње Турске).




Током владавине царева Диоклецијана и Максимијана у време гоњења и мучења хришћана био је затворен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири хришћанство.

Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, али због тога што је ударио александријског свештеника и кривоверца Арија, оптуженог за јерес, удаљен је са Сабора и забрањено му је даље присуство. Предање Цркве бележи да су му одобрили поновно присуство на Сабору тек када им се у сну преко изабраних архијереја јавио глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према светом Николају, који је бранио праву веру.

Још за време његовог живота сматран је светитељем. Молитвено се призива у помоћ при болестима, некој несрећи или немоћи. Предање сведочи да се он свима одазивао и да је свима помагао, а да је из његовог лица сијала светлост. У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је уствари 19. децембар по новом календару.



shara03


Тропар, глас 4.

Правило вјери и образ кротости воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем вискокаја, нишчетоју богатајао, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
 
Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче свештеноначлниче Николаје, моли Христа Бога да спасе душе наше.


Кондак, глас 3.

В Мирјех свјате свјашченодјејствитељ показалсја јеси, Христово бо преподобне Евангелије исполнив, положол јеси душу твоју о људех твојих, сего ради освјатилсја јеси, јако великиј тајник Божија благодати. 


Кондак, глас 3.

Показао си се у граду миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Еванђеље Христово, положио си душу своју за народ твој и спасао си невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни благодати Божије.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

уторак, 12. децембар 2017.

Хорепископ Максим: Поводом двестоте годишњице смрти Врховног вожда народа српског

Хорепископ Максим: Поводом двестоте годишњице смрти Врховног вожда народа српског Период турског ропства је историјска гробница српске државности, српске културе и тиме српског народа.

#Вожд, #Карађорђе, #Смрт, #200, #годишњица, #владика, #Максим, #Новаковић, #Епархија, #Рашко, #Призренска, #егзил, #Епископ, #Артемије, #Км, #новине,



Но, на срећу, то није била и гробница српске духовности, оличене у Српској православној цркви, чији је носиоц наш светосавски народ. Црква је уједно историјски, али и надисторијски феномен, те као таква за овај свет увек остаје неухватљива и необухватљива. Напротив, она обухвата собом сву твар и све светове у Христу Богочовеку, Који је, будући Бог, бесконачан. То је разлог што у таквој нашој историјској гробници никада није потпуно загасла слободарска искра која се зове „Косовски завет“, пажљиво чуван у најдубљим просторима, у „светињи над светињама“ српске свенародне душе. Издићи се изнад историје и земаљске пролазности заветна је порука и аманет светог кнеза Лазара и његових витезова-мученика, и јесте особина којој и у којој српски народ подиже и васпитава наша духовна мати, Црква Христова, Црква светог Саве. „Косовски завет“ јесте мера те духовне висине до које се наш народ пропео и тиме је ту меру поставио као врховни критеријум којим се премерава и испитује наша историја, догађаји и људи у њој. А где се у таквом једном косовско-заветном, духовно-историјском и надисторијском референтном систему налази лик и дело Карађорђа Петровића, „верховног вожда народа сербског”?[1]
 
Све време тескобног турског ропства наш народ је грејао своју поробљену и озеблу душу на тој косовско-заветној искри. Молио се, певао, сањао о освети Косова и косовских витезова. Такве молитве, песме и снови поробљених Србаља Бог је погледао и дао им дух саборности и јединства до мере да се народ подигне на устанак под вођством вожда Карађорђа. Да, битна је чињеница да је то био народни устанак „коме јe била рада – не кнезови, већ – сиротиња раја“, прост, али слободарски  народ, који је био покретач истог, зато је од народа изабран народни вођа – вожд Карађорђе. Иронично је он на арогантном Западу називан због тога „сељачким царем“, а ми са поносом управо истичемо да је он то и био, сељачки и народни вођа. Ратовао за веру, отаџбину, народ, не за материјално богаћење себе или феудалаца, елите, политичара, завојевача, већ за слободу свог народа. Народна душа је осетила у Карађорђу, да је он једноставан, али мудар, храбар и слободољубив српски сељак, а не себични роб личних интереса, зато је Карађорђе са свом искреношћу, Руском посланику Пауличију могао упутити следеће речи: „Упамтите добро, рекао је Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново – вратити своме плугу“. Народ је у Карађорђу видео искреност у оваквом ставу, зато га је и следио.

О томе, и о вези Косовског боја и Првог српског устанка, овако пише свети српски Златоуст: „То је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара — један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати ‘небеске прилике’. Оно што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у устанку задобила. Лазар је проклињао ко не дође ‘у бој на Косово’. Морао је проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва ‘кука и мотика’ и дигла се ‘раја ко из земље трава’. Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били по јунаштву и пожртвовању; никада сличнији потомци прецима, и то у временском размаку од пола хиљаде година.“

Онима који данас непромишљено желе, не да буду попут Карађорђа, већ да га детињасто имитирају, те заговарају бесмислене, погубне „устанке“ у којима нема ни стратегије, ни идеје, нити јасног циља, нема храбрости, већ непромишљености, нема ослањања на Бога, већ на кусу памет смућених очајника (а очајање је чедо маловерја), понављамо посебно следеће речи из цитата светитеља: То је био устанак народа … освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати ‘небеске прилике’… Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва ‘кука и мотика’ и дигла се ‘раја ко из земље трава’. Дакле, видимо да је молитвом и сузама народ од Бога измолио дух јединства и саборности, а онда лако изабрао и нашао вођу. Дакле, од Бога, од молитве и очишћујућих, то значи покајничких и страдалних суза, а не од непромишљених, а умишљених самозваних „вођа“. Прво се народ покајао и молио, па кренуо на устанак, затим изабрао вођу, а не обратно, као што то данас многе „вође“, својим хушкањем и запаљивим речима покушавају да изведу.
У духовној бити сваког православног Србина јесте жеђ за слободом, пре свега духовном, којом нас Христос ослободи (Гал 5, 1), затим овом земаљском. Преки су били Срби, огрубели под грубом камџијом примитивног турског окупатора. Зато, када је народ запевао „земан дође ваља војевати“, изабраше Срби исто тако преког, строгог, колико и правичног Карађорђа, који је и у физичком смислу био једна горостасна појава. Почев од светог Саве, свети Немањићи су схватили, разумели, знали, али и примењивали једну велику истину о српскоме народу: једини истински ауторитет нашем народу јесте духовно-морална висина и чистота вође. Са таквим и за такве вође наш народ је увек био спреман и да свој живот положи, тим пре и да га следи. Уз све недостатке које је као човек имао, Карађорђе је поседовао две узвишене моралне карактеристике, које су Срби у њему препознали и изабрали га за вожда. Прво био је изузетно храбар и друго, издигао је слободу свог народа изнад свих личних и породичних интереса. Саприродне су ове две особине, јер такво одрицање од себе и личног, земаљског покоја и блага јесте једини могући морални основ истинске храбрости. Уз ово, пословична је и његова правичност и одлучност, када је у јеку устанка судио и најрођенијима као свима осталима. У моменту када је у Србима кључала жеља за слободом и исконска тежња за осветом Косова и светог кнеза Лазара, из које се изродио Први српски устанак, овакве особине српског вожда биле су од пресудног значаја. Каква спремност на жртву је била потребна Карађорђу да би се подухватио подвига вођства устанка, ми из ове перспективе вероватно не можемо у потпуности схватити. Оставити своју породицу и отићи у хајдуке, у непрестано и непредвидиво ратовање против далеко бројнијег и надмоћнијег непријатеља јесте очигледна храброст. Основа те храбрости је спремност на жртву себе и свега најдражег у овоме земаљском животу. Док спремност на такву жртву, извире из вере у Бога и ослањања на Бога. Жртвовање себе зарад ближњих, са вером у Христа и живот вечни јесте храброст у најдубљем и најхришћанскијем смислу те речи. Зато свети владика Николај и каже: „Витештво је увек жртва“. То лично издизање изнад земаљског и земаљске пролазности на чврстим ногама живе вере у живога Бога и живот вечни, јесте суштина „Косовског завета“ светог кнеза Лазара, и то је Карађорђе испунио у борби у коју је повео српски народ. Карађорђева борба зато има не само историјски, већ метафизички, надисторијски смисао. Јер то није просто борба против окупатора, већ борба за слободу од мухамеданских неверника, непријатеља Божјих, на првом месту, а затим непријатеља народа Српског, народа Божјег. Да је тако видимо по томе што у једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже, како је српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире“. На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осуђен бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи“.

#Вожд, #Карађорђе, #Смрт, #200, #годишњица, #владика, #Максим, #Новаковић, #Епархија, #Рашко, #Призренска, #егзил, #Епископ, #Артемије, #Км, #новине,
Само таква свест да поред земаљске слободе војује и за ону духовну слободу, слободу исповедања и чувања вере у Христа, живљења па и умирања у њој, могла је укрепити Карађорђа на подвиг који је извршио. Повео је народ надајући се у Бога, завојштио је против силног и безбожног непријатеља мислећи не на себе, већ на свој православни народ и отаџбину. Шта више, не само на свој народ, Карађође је прихватио идеју ослобођења и обједињења свих православних балканских народа. То је та уобичајена ширина једног правог православног Србина, али и српског вожда. Том ширином је наш народ велики, иако је бројчано невелик. Борба коју је он предводио била је у војничко-стратешком смислу сјајна, у националном смислу препорађајућа, због давања наде да је слобода близу, у историјском смислу одлучујућа, али надасве у духовном смислу блистава, толико да су на моменте битке које је предводио посве личиле на библијске ратове и борбе великих старозаветних вођа израиљских, Исуса Навина, Гедеона и осталих. Карађорђе је такође будући крепљен „с више“, попут ових светих људи у својим биткама са мало људи гонио велика мноштва турских злотвора и војника, односећи славне, али и чудесне победе.

Због свега наведенога јасно увиђамо да Карађорђево устаништво и борба представља следовање трагу немањићке Србије, а последњи трагови те Србије остали су на Косову, у мученички окрвављеној стопи Лазаревој. Зато је борба коју је повео и предводио толико важна, јер је упућивала на суштински битну визију не просто ослобођења Србије, већ враћања њеним исконским светосавским и немањићким, лазаревским вредностима, враћањем до оне историјске тачке на којој је светосавско, историјско корачање нашег народа прекинуто. Једино борба у том и таквом духу Србима може донети истинску слободу и у време Првог српског устанака, и у свим временима. Његова спремност на свако страдање, па и на смрт у борби за свој сироти, поробљени хришћански народ била је искушана на разне начине, посебно његовом мученичком кончином. Овај велики јунак, „Син Тополе, огледало Српства”, није скончао на првој линији борбе, како је, као вожд, очекивао. Лазаревско опредељење увек је праћено завишћу и нетрпељивошћу ситних, рачунџијских, трговачких душа и сенком јудинске издаје. У историји хришћанских народа и њихових вођа уобичајено је да се библијске рефлексије пресликавају. Као што је Христа издао Његов ученик Јуда, а светог кнеза Лазара његов зет, Вук Бранковић, тако је Карађорђа убила рука, не непријатеља, већ кума и његових сабораца, рука, не народа који га је изабрао, већ лакомих и лакомислених вођа и кнезова. Историја је показала да су убице Карађорђа убиле себе и своје, док је велики вожд себе прибројао витезовима слободарског духа православног Српског народа, остајући и данас звезда водиља у свим, особито у тешким временима окупације, малодушности, дефетизма, кукавичлука и издаје, какво је управо ово у којем живимо.

Сведочи историја да је Карађорђе своје битке храбро водио и оне су довеле Србе до коначне победе отоманске, азијатске и окупаторске куге, но, након те победе у војном смислу Срби су изгубили у једном много битнијем рату и тиме обесмислили Карађорђево војевање, погазили слободу његовом борбом стечену. Слободу коју је Карађорђе у крви стицао, потоња поколења су у миру изгубила. Наиме, предвођена одрођеном српском интелигенцијом, школованом колико и покондиреном на Западу, Србија је потпала под културно, просветно, на жалост и духовно ропство западне, одавно расхристовљене, антикултуре. Ова окупација је била гора од турске и у неку руку то је било обесмишљење и гажење Карађорђевог подвига и жртве и можемо рећи да она и данас траје. Турци су отимали материјално, а окупација Запада, посебно савремена, глобалистичка, отима и уништава и материјално и духовно богатство нашег народа, запоседа и отима Србима и душу и тело, како данас видимо и осећамо. Но, као што су Срби, у време Карађорђа, у војном и политичком смислу били практично у безнадежном положају, па се ипак нису предали, већ су се борили и изборили за слободу, тако и ми данас, угледајући се на њих, треба да негујемо тај српски витешки и устанички дух у одбрани, на првом месту, духовних вредности, затим и осталих, јер је увек прво духовно затим материјално. Верујемо да када се ослободимо духовног робовања Западу, лако ће се наћи неки нови Карађорђе и њему слични Срби, да поведу још један српски устанак за слободу нашег народа.
Свети владика Николај каже: „Све зависи дакле од наше пробуђене свести и савести“. Зато до тада, потребан нам је духовни устанак у одбрани вере православне и спасењу наших душа и душа нашег потомства. Неопходна нам је данас духовна револуција која се састоји у свенародном покајању и враћању побожном живљењу у изворној вери православној и Цркви светога Саве, али и држави, науци и култури светога Саве. Једино тако ћемо успети да не поновимо грешку наших предака који су живели после Карађорђа, већ да имамо пред собом прави циљ за који се вреди борити у рату и у миру.
Данас се, на жалост, борба против насталог духовног, глобалистичког ропства најчешће своди на критиковање свих и свега, те се сама борба свела на пуко критизерство, а јако је мало афирмативних предлога како се заиста борити, куда даље ићи. Зато, јер је мало истинских визионара, који се духом и умом издижу изнад свакодневице, а само такви могу бити вође. Критика је неопходна, али не и довољна. Ако останемо само на критици ми ћемо непрестано констатовати да смо у мраку али нећемо решити проблем мрака, неопходно је да покажемо где се „пали светло“, али и да га „упалимо“. Зато нам је потребно истинско визионарство којим би се упутио и повео добрим путем овај наш погубљени народ Српски. Притом, нема потребе да ми измишљамо идеје и визије куда и како даље да идемо као народ, или да се поводимо за мноштвом самоуверених, али лажних учитеља, корумпираних политичара, полуписмених новинара, сарадника тајних служби, лажних пастира, и осталих који себе данас увелико нуде као вође народу. Бог нам је дао толике духовне оце и претке који су пре нас све добро промислили, просудили, опитом проверили и нама у аманет оставили огромно духовно, историјско, културно и државотворно наслеђе. Зато, овом приликом као путоказ, усмерење своме народу нудимо нешто мало, али битно из огромне духовне ризнице светог Николаја Српског.

Он нас упућује на три битне ствари,

Прво на еманципацију од западног духа, ослобођење и очишћење од те савремене духовне губе и куге, која мори душе православних Срба;

Друго, на државу као теодулију – служење Богу, а то значи да сав народ треба у побожном живљењу да служи Богу, да буде теодул – Божји слуга, у благословеној православној монархији, што значи да све у држави и у народу треба да буде усмерено на служење Богу, насупрот сулудој колико и лажној демократији, која служи богаћењу безаконо владајуће, однарођене мањине, на рачун сиромашне већине у народу;
Треће, јесте визија, циљ ка коме тежи народ у таквој благословеној држави, а то је Царство небеско и у њему Небеска Србија, то је главни домет и циљ свих нас појединачно и свих нас скупа као народ.

Јер, на другом месту владика Николај додаје: „И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу, а рат као жртву Богу“.

На сваком путу, па и овом нашем историјском, свенародном, у свакој борби најбитније је знати циљ ка коме идемо и за који се боримо, без јасног, али и узвишеног, достојног и вредног циља, залудан је пут, залудна је борба.

Једино следовање оваквим вредностима учиниће нас правим поштоваоцима спомена на великог српског јунака и вожда Карађорђа и његових сабораца, као и свих који су гинули да би ми данас живели. Ако немамо пред собом наведени светосавски и светониколајевски циљ, залуд ће нам бити и рат и мир, и слобода и држава, све ће пропасти, као што је и пропала свака држава коју су Срби до сада градили мимо овакве духовне основе и поставке, коју нам оставља свети владика Николај. Једино следовање таквом циљу биће јасан знак да смо достојни наслединици слободарске традиције вожда Карађорђа и да његову жртву и оно за шта се он борио истински ценимо и чувамо.

Спомена вожда Карађорђа, али и свих који су своје животе јуначки положили на бранику наше отаџбине не можемо се сећати без суза, како каже свети владика Николај, додајући: „и то суза захвалности великим прецима нашим, и суза вапијућих Богу за помоћ и спасење, најзад и суза радосница — ако Бог дâ(дне), као што и хоће у часу када се испуне наша национална надања.

Све Богу на славу и Србадији на срећу и благослов. Амин. Боже дај!“
С благословом Божјим, хорепископ новобрдски и панонски +Максим
——————————————————————————–
[1] Ова титула стоји на званичном печату из времена подизања Првог српског устанка, где је урезана његова пуна титула.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

недеља, 05. новембар 2017.

Свечана прослава имендана Епископа Артемија у Барајеву

Свечана прослава имендана Епископа Артемија у Барајеву Светог Великомученика Артемија Света Црква прославља 20. октобра/2. новембра. Име овог великог сведока Васкрслог Господа Христа носи Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије.

#Imendan, #Vladika, #Artemije, #Velikomucenik, #Barajevo, #Manastir, #Eparhija, #asko, #Prizrenska, #Egzil, #KM, #Novine, #kmnovine,


Свог небеског заштитника Епископ Артемије је прославио у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву.

У светојустиновској обитељи преосвећени Владика Артемије је служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење својих хорепископа: Николаја, Максима и Наума и деветнаест других свештенослужитеља. Овом радосном литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво епархије и око две стотине светосаваца из разних крајева наше земље.

Чин освећења славског колача и благосиљања жита извршио је Хорепископ Николај, а присутном народу се архипастирском беседом обратио Хорепископ Наум. У својој беседи Владика Наум је говорио о врлинама и страдању за Христа Светог Великомученика Артемија, нагласивши да је мученик Христов на земљи обавио добру трговину: уложио је малу и времену муку и трпљење а задобио велику и непролазну небеску славу. Светог Артемија је владика упоредио и са плодном земљом која је, примивши семе речи Божије, Богу донела стоструки род мучеништва. Као живи пример врлине који треба следити владика је навео и Владику Артемија, тј. његово исповедништво, очинску љубав, трпљење и смирење. На крају је Владика Наум честитао свом духовном оцу и епископу имендан уз молитвену жељу да се у његовој архипастирској служби прослави име Господа Исуса Христа и да од Господа у онај дан чује оне умилне речи: „Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега“ (Мт. 25, 21).

Након Литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне. Овом приликом је хор „Преподобни Јустин Ћелијски“ извео пригодни програм. Пригодном беседом се присутнима обратио архиманадрит Варнава. У име верника при новооснованој катакомби Светог Преподобномученика Харитона у Русији отац Варнава је слављенику уручио панагију. И многи други монаси и верници су овом приликом слављенику уручили пригодне поклоне.

Свечано празновање Светог Великомученика Артемија у Барајеву овековечено је фотографијом, која ће свакако имати посебно место у епархијском албуму. ⇗

Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском у егзилу Господину Артемију – многаја љета!



  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању