Вести:
Приказивање постова са ознаком Предраг_Јакшић. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Предраг_Јакшић. Прикажи све постове

четвртак, 9. јун 2022.

Предраг Јакшић: Хришћанство без покајања

Предраг Јакшић: Хришћанство без покајања / Predrag Jakšić: Hrišćanstvo bez pokajanja

"МПЦ не мисли да је ишта згрешила, чак напротив, грешна је била Српска православна црква и Срби, „окупатори“ Македоније, криво је и оно „ић“ на крају презимена да ни то не заборавимо, па зато самозвани поглавар МПЦ и каже да је ова аутокефалност само потврда реалности."

















Пише: Предраг Јакшић


У дане када је патријарх Порфирије дао у име Српске Православне Цркве томос тзв. Македонској Православној Цркви којим је потоња први пут у историји добила аутокефалност, исти је преко Српске Православне Цркве суспендовао све односе са „косовским властима“. Разлог за суспендовање ових односа је „кршење верских слобода“, односно то што је свештенство СПЦ на Косову и Метохији онемогућено да држи службу, чиме се крше најосновнија права Срба и СПЦ. На који су начин ова два догађаја повезан јасно је већ када се поставе овако, један поред другог.

Наиме, у областима Јужне Србије, које се у најновије време називају Северна Македонија, више од пола века се на најгрубљи начин свештенство СПЦ спречава не само да врши службу, већ и да носи мантије, да се изјашњава да припада СПЦ, отети су манастири и цркве СПЦ и слично. Ту, тзв. Македонску Православну Цркву основали су Тито и његови комунисти, исти они који су убили велики број свештеника, монаха и свештеног народа СПЦ током Другог светског рата и након њега. Те исте, Титове власти су годинама уз помоћ представника тзв. МПЦ вршиле терор над Србима у Македонији, притискајући их да се покрсте, промене презимена и престану да се изјашњавају као Срби. Уз то, фалсификовање историје је нешто што је аксиом тзв. МПЦ, а „преправљање“ фресака по српским манастирима на територији Јужне Србије више није никакво изненађење, то се подразумева као један од редовних поступка у тзв. МПЦ.

На, Косову и Метохији такође имамо све ово – терор над Србима, над српским свештеницима и монасима, уништавање фресака, црква и манастира, отимање имовине, полагање непостојећих имовинских права на српске манастире који нису још увек уништени, негирање права Србима да живе као Срби (а не као тзв. Косовари), фалсификовање историје, убијање људи, укључујући свешетнике и монахе. И сада, док се тако „одлучно“ прекидају односи са терористима, а што су те тзв. „косовске власти“, јер је нашој Цркви онемогућено да држи Литургију у Приштини, тзв. Македонској правосланој цркви која то не дозвољава више од 60 година, наша „одлучна“ СПЦ, са Порфиријем на челу, даје аутокефалност. И нема ту, разуме се, никавог хришћанског објашњења за овај потез.

Све те приче о братству, о јединству Цркве, о помирењу, све су то најобичније глупости. Јасно је то свима. Патријарси и владике СПЦ које су трпеле страшан притисак од стране УДБЕ и Тита лично да признају МПЦ, ту јеретичку и богоборачку творевину, нису поклекли иако их је „мрак“ могао прогутати сваки тренутак и нико за то не би одговарао (а многе је и „прогутао“ и за то нико није одговарао). Порфирије данас, пак, заједно са свим владикама СПЦ (!!!) (изузев владика ЕРП у егзилу - прим. ред.), то је учинио а да није ни трепнуо. Све је то учинио уз осмех. Може се, додуше, учинити да се овде ради о повратку блудног сина, те Македонске Православне Цркве, оцу, Српској Православној Цркви. Но, наравно да није то у питању. Пре него што се блудни син вратио оцу, како Јеванђеље каже, трпео је највећа понижења и био на рубу физичке смрти, и схватио је да мора да се покаје и врати оцу и кући својој, па  је и рекао: „оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од својих најамника”. Јасно је да тзв. МПЦ не мисли да је ишта згрешила, чак напротив, грешна је била Српска православна црква и Срби, „окупатори“ Македоније, криво је и оно „ић“ на крају презимена да ни то не заборавимо, па зато самозвани поглавар МПЦ и каже да је ова аутокефалност само потврда реалности. И, ето, Порфирије Периски им потврди ту њихову теорију, јер им даде оно што никада нису имали и што им и не припада, и то све, на ужас и срамоту, чак и без њиховог покајања. Да, БЕЗ ПОКАЈАЊА! Након што је својевремео проповедао причешћивање без поста и исповести (о чему сам писао: https://www.kmnovine.com/2021/01/post.html ), сада смо дошли до тога да по Порфирију ни покајање није потребно, јер као што рекох ова добијена аутокефалност није последица македонског покајања, већ само потврда „реалности“. Замислите хришћанство без покајања! То је хришћанство без Христа, без Бога. То је као некаква заједничка молитва са папистима, мухамеданцима и свима осталима „који траже смисао“, а о каквим је заједничким молитвама Порфирије већ проповедао у беседи у храму у Загребу (о чему сам писао: http://www.kmnovine.com/2021/04/ut-unum-sint.html). И то јесте логичан пут пропасти јеретика и отпадника од Бога, богобораца.

Када је пре пар година Вартоломеј, Васељенски патријарх, дао томос тзв. Украјниској Православној Цркви, и то оним расколницима и јеретицима, мрзитељима Светог Православља, заговорницима фашизма, палитељима руских цркава и манастира, било је јасно да ће то довести до ескалације стања у Украјини. И, ево, ту смо где смо сада што се Украјине тиче, рат траје и бесни, а Вароломејеви „православци“ подржавају Азовски батаљон и све сличне „бендеровце“. И док Порфирије прича флоскуле о миру, ради исто што и Вартоломеј, а вероватно чак и горе. Зашто горе, па украјински јеретици су се бар формално и јавно покајали да би се вратили у Цркву, а пре него што их је Вартоломеј наградио томосом. Нису се они ништа променили, поправили, нити су се заиста покајали, но барем је задржана форма да јавност не би заборавила да је покајање неопходно и да се тако бар мало прикрије Варотоломејева издаја Христа. За Порфирија, ни за све остале српске владике (а њих има чак четрдесет двојица који су гласали за ову богоотпадничку одлуку!!!) није потребно ни то. И логично је да ће и овакав антиправославни, антитеистички, Порифиријев потез довести до ескалације србофобије (не само у Македоније, јер, ето, испоставило се да су из тзв. МПЦ „били у праву“ деценијама, а то сада и Срби „признају“, већ и по другим српским земљама и уопште широм света) али и до јачања жеље различитих јеретика да траже „своје“. Да ли ће ова одлука, као Варотломејева, утицати на то да до неког новог рата дође пре, не можемо знати, но да ли има изгледа да буде тако, па наравно. У крајњој линији, зашто Порфирије не би аутокефалност дао сутра и некој потенцијалној Косовској Православној Цркви? Јер, ако су тзв. МПЦ и световне власти Македоније, руку под руку, сатирали Србе и СПЦ, фалсификовале историју и отимали имовину СПЦ, а од Порфирија и владика СПЦ добили и оно што једино нису имали, нити су то икако могли добити – званично признање, „част“ и „достојанство“, зашто онда истим путем то не би добила сутра и та нека „Косовска Православна Црква“, са својом „светородном породицом Нимани“, и са њима и „косовксе власти“ које раде потпуно исто што и оне македонске? Јер, ова дата аутокефалност шаље само једну поруку: што више, што дуже и што упорније будете сатирали Србе, што више будете лагали и што више будете пљували у лице Христа, већа је шанса да вам СПЦ каже да сте у праву и потврди вам достојансто и част и за то вам да томос.

Предраг Јакшић: Хришћанство без покајања / Predrag Jakšić: Hrišćanstvo bez pokajanja
Предраг Јакшић





Чему онда овакве супротне Порфиријеве одлуке у свега пар дана? Једини одговор је – лицемерје. Лицемерје иза којег стоји лукавост, којој, као и сваком лукавству, циљ једино може бити отпадање од Бога. Не можемо тачно знати шта ће све да се деси у српском народу због ове језиве одлуке да се да аутокефалност јеретицима и расколницима, тзв. МПЦ, но можемо претпоставити да ће смутња бити све већа. Сигурно је да ће један број људи одбацити Бога јер ће погрешно поистоветити Порфирија и овакву СПЦ са самом вером у Бога, потакнути тим да насилници и лажови без покајања добијау достојанство док се српски мученици у Јужној Србији прецртавају из књиге постојања и то од стране саме СПЦ. Други ће можда само престати да иду у храмове јер неће моћи да гледају лицемере који ћуте на Порфиријево богоборство и кукавичлук и безумност његових владика. Трећи ће могуће отићи у нове расколе или приступити ко зна коме и ко зна чему. Четврти ће се правити да се ништа није десило и препустиће се равнодушности коју ће правдати различитим флоскулама („не морамо ми све знати“, „има ко о томе мисли“, „то је сигурно за наше добро“, „Црква зна боље од мене“) јер је, просто, тако „лакше“. И ко зна какви ће се све путеви „отворити“ након ове Порфиријеве одлуке на тој луциферској странпутици затварања пута ка Христу Богу.

Јер шта је друго хришћанство без покајање него одбацивање Бога.



Објављено 9.6.2022. 


* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: Живим за Србију    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

петак, 14. јануар 2022.

Предраг Јакшић: Реци не фараонизацији Србије

Предраг Јакшић: Реци не фараонизацији Србије "Људи који овакву измене Устава предлажу немају правно знање или, пак, желе управо то – стварање фараонске власти у нашој држави."

Предраг Јакшић: Реци не фараонизацији Србије
Фото-илустрација: КМ новине 2022.

















Пише: Предраг Јакшић



Сувереност правосуђа, као и осталих грана власти једне државе (законодавне и извршне), почива на народу, на грађанима. Устав Републике Србије то прецизно формулише у члану 2, који носи наслов „Носиоци суверености“, у ком се каже: „Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.“ Уколико се изгласају ове уставне промене, какве предлажу Вучићеви посланици, и судије и тужиоци буду бирали сами себе, и не буду их бирали народни посланици, тиме ће народ изгубити сувереност по питању правосуђа, и суверенитет правосуђа, тачније судија и тужилаца, би почело да се заснива на некој врсти фараноске, и тиме никоме одговорне, власти.

Другим речима, на овом се референдуму одлучјује од томе да ли грађани желе да се одрекну суверености коју им гарантује Устав Републике Србије, односно суштински се овим грађани изјашњавају да ли желе да се наведени члан 2 Устава Републике Србије који гарантује њихову сувереност стави ван снаге или не.


Јер сама оваква уставна промена каква се предлаже на овом референдуму била би у потпуности у супротности са наведеним чланом 2, и тиме она ни не би могла да буде уопште понуђена као опција, што само говори да људи који овакву измене Устава предлажу немају правно знање или, пак, желе управо то – стварање фараонске власти у нашој држави. Стога је битно изаћи на референдум и заокружити „НЕ“, јер тиме гласате против фараонизације Републике Србије и српског друштва, а за одбрану грађана као носилаца суверености у нашој држави.

Као главни од аргумената за промену ових уставних одредби о бирању судија и тужилаца наводи се да ће тако стручњаци да бирају стручњаке. То је оно што у интервјуу у Политици од 6. јануара 2022, истиче и један од чланова радне групе за израду овог нацрта акта о промини Устава. Тако он каже да судије више не би бирали посланици који немају „специјализована, стручна знања“ за правосуђе, већ би их бирале судије и тужиоци које су стручњаци, јер је, како он каже, „судска власт стручна а не политичка“. Оваква логика је сулуда логика, јер она у ствари подржава став да посланици не би требало ништа да бирају и доносе јер нису сви посланици стручни и специјализовани у свим областима у којима доносе одлуке и врше изборе. Јер чак и да међу посланицима постоји неки стручњак за одређену област из које се неки пропис доноси, остали посланици нису стручњаци за то, и тиме, је ли, по логици овог уставомењача, не би ни били легитимни за давање свог гласа. Ово је суштински заступање тезе да народ, који својим суверенитетом стоји по Уставу иза посланика који гласају, нема право да одлучује ни о чему јер није „стручан“, нема „специјализовано знање“. Тиме би се такође негирао и легитимитет народа да уопште бира посланике јер како ће народ знати ко је од тих посланика стручан да буде посланик када сам народ у великој већини никада није био у тој посланичкој позицији, а чак ни не мора да буде писмен да би гласао? Тиме, је ли, народ није легитиман нити да бира председника, јер није стручан, па би ваљда бивши председници требало да бирају наредне, или шта све не произилази из ове сулуде логике која се истиче као аргумент за мењање ових уставних одредаба о избору тужилаца и судија. Колико је потенцијално ова ситуација опасна види се по томе што би, измени ли се Устав Републике Србије у овом смислу, судије и тужиоци постали „фараони“ који не одговарају никоме до другим „фараонима“, јер их нико други не бира до „фараони“. Неко може рећи да и лекарску лиценцу другим лекарима даје и одузима Лекарска комора и њени органи а не народ. И то је тачно, али само до оног дела када неко од лекара или од заинтересованих (оштећених) страна, а ко није задовољан одлуком органа Лекарске коморе не одлучи да се обрати суду где ће одлука Лекарске коморе бити преиспитивана и укинута уколико је незаконита. Тиме је крајња истанца управо оно што почива на суверености грађана – а то је суд, а како је то сада по уставним одредбама и прописано. Тај суд који почива на суверенитету народа је тако крајња инстанца било коју област и ситуацију да уземемо за пример. Уколико би ове уставне одредбе биле промењене на начин како то сада жели Вучићев лоби, управо би та крајња истанца била отргнута од народа и постала би фараонско седиште коме нико ништа не би могао. Јер, на пример, када би неки конкретни судија био ухваћен у кршењу закона у смислу злоупотребе свог положаја, и уколико би и сам дошао на суд, њему би судили управо други „фараони“ као што је и он. Тако би се пред њим потенцијално нашли или они „фараони“ које је он поставио на судијско фараонско место, или они „фараони“ који су њега поставили на судијско фараонско место. У првом случају то би значило да му они који му суде дугују захвалност јер их је поставио, док би у другом случају ти који му суде били одговорни уколико би он био осуђен јер су га они и поставили на то место. Све то наравно указује да од поштеног суђења ни не може бити ништа јер „фараони суде фараону“ и тиме, у ствари, уколико би до осуде дошло руше сопствену фараонску позицију. Људи ван оваквог судијског и тужилачког фараонског клана би били апсолутно без могућности да се заштите јер би им увек судили и тужили би их они чије се „право“ на суђење и тужење не засниваа на суверенитату народа већ на „суверенитету“ самих тих „фараона“, тј. судија и тужилаца. И да ствар буде јаснија, ако се вратимо поново на пример са лекарима и Лекарском комором, ви увек као пацијент можете да изаберете лекара, да изаберете где ћете се и како лечити, и нисте везани ничим што каже, препоручи или одлучи Лекарска комора, док, с друге стране, ви не можете одлучити ко ће вам судити, чак ни то да ли ће вам и где неко судити и решавати ваш потеницијални правни проблем, било да је у питању неко грађанско или питање из кривичног права. Такође, истиче се као аргумент за ове промене да тиме што убудуће судије и тужиоце не би бирали посланици, они би били „независни“, тј. не би били под утицајем „политичара“ и „политичких станака“ које су их изабрали. Суштина је у томе да „политичари“ и „политичке странке“ представљају народ и да је њихова власт власт која почива у народу, због чега судије које посредно бира народ у ствари ту врховну власт у једном друштву – ВЛАСТ ДА СУДЕ – добијају управо од народа, због чега би те одлуке и требало да буду поштоване у том народу јер су „од народа“. Народ је тако посредно одлучио ко ће ће бити судија и тужилац, и коме ће веровати да је праведан. Овим променама народ губи тај посредан утицај и ничим не одлучује ко је тај ко ће у име народа мерити и сећи када за то дође време. Немојте заборавити да се пресуде у нашем суду у кривичном стварима изричу „У ИМЕ НАРОДА“. Овим променама ствара се ситуација да у име народа пресуђује неко коме народ није дао право да у његово име суди. Такође, то што су неки посланици изабрали судију или тужиоца, не значи да ће ти посланици и њихове политичке странке и у следећем мандату да седе у парламенту. Парламентаризам управо и јесте та могућност променљивости онога за кога народ сматра да не ради добро. Овим изменама, судије и тужиоци пак не само да не би били променљиви, јер се бирају доживотно, већ, што је у ствари најважније, не би ни у првом тренутку били изабрани као они коме је народ, преко својх посланика, дао право да у његово име суде и туже, већ би их постављали људи који том народу не одговарају и који из тог народа ни не црпе свој суверенитет и легитимитет, већ га црпе само „из себе“. Овакво решење је крајње недемократско и крајње нецивилизацијско, толико страно било каквом модерном појму схватања државе и друштва. Свака другачија тврдња је, просто, смешна и бемислена. Јер та „независтност“ коју би, као, судије и тужиоци стекли, уствари се своди на следеће: уместо да буду одговорни грађанима, читавом народу, који их бира преко 250 народних посланика и даје им највећу могућу сувереност – народну суверност, сада ће бити одговорни свега једном телу од једанаесторо људи од којих већина која је довољна за избор судија своју сувереност не „вуче“ из народа већ из себе? Ко каже да је оваквим променама независност судија загарантована, у ствари тврди да је боље одговарати групи од неколико појединаца (које народ није ни овластио), него читавом народу. Не заборавите и то, да прича о „специјализованом, стручном знању“, уз то „не пије воду“, јер су и до сада судије и тужиоце предлагали Високи савет судства и Високи савет тужилаштва, значи нису их предлагали они који немају „специјализовано, стручно знање“, а посланицу су имали могућност или да их изгласају или не, чиме су им давали или одузимали сувереност да раде или не раде као судије или тужиоци. Тако да није ни било могуће да буде изабран за судију неко ко није „стручан“ јер га је изабрао неко ко нема „специјализовано знање“. Другим речима, и до сада је избор био такав да се „специјализовано, стручно знање“ поштовало јер се на основу њега и долазило на листу за избор. Стога је овај аругмент и са ове стране потуно бесмислен и лажан.

Још један од разлога због чега треба гласати „НЕ“ на овом референдуму је тај јер се гласа „ђутуре“, како би народ рекао, а што је недопустиво. Тиме се ствара ситуација да се увек о уставним изменама гласа „у глобалу“, и тиме се популистичким методом – „ово је популарно и то ћу да ставим поред непопуларног да би и непопуларно прошло“ – у ствари обмањују гласачи и не даје им се истинско право да бирају и одлучују. Јер, можда људи јесу за једну, али нису за другу измену. Тако и сада заједно у једном референдумском питању стоје измена у назива Врховног касационаог суда у Врховни суд, са нечим што је у суштини одрицање грађања од сопствене суверенсоти, а што су помешане „баба“ и „жабе“, како то народ каже. Сетите се оног сулудог рефендумског питања на референдуму у Македонији од пре пар година. Уколико се дозволи оваква уствана промена у Србији, неко следеће питање на неком следећем референдуму бићи управо онакво како је било и у Македонији која је чак на тај начин променила и сопствено име.

Друга битна ствар због које би људи морали изађи на референдум и на њему заокружити „НЕ“, јесте политичка. Уколико се дозволи Александру Вучићу да на оваква начин, са овим накарадним измеђеним законом о референдуму, промени устав, то му даје могућност да устав промени у било ком делу и било када јер ако му „упали“ једном, и уколико народ буде „равнодуушан“, следеће референдум ће потенцијално бити онај о питању предаје Косова и Метохије, и ко зна чега све не. Јер ако се бојкотује овај Вучићев референдум или уколико се сматра као неважан, шта је онда то што ће учинити референдум важним тако да он не буде бојкотован? Да ли заиста сматрате да је неважно како се бирају људи који ће сутра да вам суде, не само у вашим приватним стварима, већ управо и по питању Косова и Метохије када се то питање једног дана постави пред Уставни суд Републике Србије, и то потенцијално и пред судије које ће бирати судије а не народ? И како онда уопште да било који избори или референдум буду „битни“ ако их расписује Вучићева већина? Па ко ће их други расписати? Ако сте спремни да се на улицама, „ван избора“ и „ван референдума“ изборите за слободу и одбраните сопствену сувереност, у реду. Али где сте онда били ових десет година колико Вучић влада и што сте онда дозволили све ове силне накарадне законе које је његова већина да сада донела?

Предраг Јакшић, аутор
Не дозволите, стога, да вас преваре они који су вас недавно позивали на бојкот избора и тиме омогућили Вучићу да има ову готово једнопартијску скупштину у којој без икаквог гласа против може да доноси све што му падне на памет. Тако је преко Закона о референдуму и поноштио у великој мери суверените грађана, јер више није важан човек (ни да ли је жив, ни да ли постоји) и статистичке је апсолутно небитан за ствар референдума. Свеједно је тако да ли нас има 10 милион или 10 хиљада, јер ће резултати рефендума бити легитимни колико год да људи изађе јер више не постоји цензус од 50%. О судбини најзначајнијих питања у једном друштву решаваће тако потенцијално само они који буду обавештени да се референдум одржава. Тиме је могућност медијске манипулације референдумом несагледива јер од жеље владајуће већине и зависи на који начин и како ће се вршити пропаганда одређеног референдума, пре свега, преко јавних сервиса који су најгледанији медијски сервиси и који у ствари формално гледано припадају грађанима. О томе на који је све начин могућа страшна манипулација од стране власти види се и по обавештењима о овом референдуму које је грађанима послала Републичка изборна комисија. У њима се уопште не наводи рефереднумско питање, већ се дају „информације о променама“, а у ствари се даје интерпретација која у суштини прејудицира „пожељан“ исход. Другим речима, не наводи се само шта је предложено, већ се наводи зашто је та промена пожељна и добра, а што је опасно задирање у слободну вољу грађана преко недозвољене сугестивности некога ко би требало да буде ауторитет у погледу регуларности референдума, и страшно прекорачење у овлашћењима које Републичка изборна комисија има. Републичка изборна комисија има право једино да спроводи референдум и пази на законитост овог поступка, али не и да се упушта у то да ли је неко предложено решење (у оквиру референдумског питања) добро или не, да ли „јача“ државу или не, да ли је у складу са „традицијом“ или не. То није посао Републичке изборне комисије. Немојте зато дозволити да поново будете намагарчени и да „бојкотујете“ сопствену будућност и дозволите ову фараонизацију Србије. Бојкотовањем, уз то, гласате за Александра Вучића. Јер, сви који не изађу на референдум, у суштини гласају за Вучића, баш као и они који на референдуму заокруже „Да“. Ствар је толико једноставна. Нема ту више оправдања – „нисам имао за кога за гласам“, „сви су разједињени“, „нема праве опозиције“, „ово-оно“ – не, јасно је или си за Вучиће или си против њега. Ово је зато референдум против или за Вучића. После овог ће се јасно видети ко га све подржава.

И да, знам, многи могу рећи – „покрашће референдум, као и изборе, што да гласам“. Па, пријатељу, „покрадоше“ ти и живот, што га живиш? Бори се, човече, не дај се, не дај никоме да краде, бори се за своју будућност, јеси ли човек или ниси?



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: не лажите народ, није он организатор већ преузмите одговорност! - КМ Новине

Да се не враћам много уназад, већ да останем на терену од последњих годину дана. Пре избора писао сам о томе да свако има право на свој пут, био он бојкот или излазак на изборе, но свака од тих одлука подразумева и стратегију шта после (бојкота или изласка) и да због тога мора да преузме одговорност.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Вучић је себе још једном легитимисао као највећег непријатеља српског народа - КМ Новине

Тиме што је наше унутрашње питање, или чак да кажемо питање Србије и тзв. државе Косова, везао за судбину Блиског истока, Трамп је зацементирао сувереност те "државе" Косово, а Србију је дао као монету за поткусуривање нечега што нема апсолутно никакве везе са њом.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срби и златно теле - КМ Новине

И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро". Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Живим за Србију    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању

понедељак, 20. септембар 2021.

Предраг Јакшић: Паметни логори

Предраг Јакшић: Паметни логори

Пре неки дан (13, 15. и 17. септембра) одржана је јавна расправа о Нацрту закона у унутрашњим пословима који омогућава полицији коришћење софтвера за аутоматску детекцију лица на основу биометријских карактеристика, а што претпоставља и коришћење (за почетак) преко 8.000 различитих врста камера.

Предраг Јакшић: Паметни логори


Пише: Предраг Јакшић



Кажем, одржана је, а свеједно је и да није. Јавна расправа у нашој окупираној држави не постоји. Као и све остало што садашње власти контролишу претворено је у форму која не значи ништа. Тако и јавна расправа о овако битним стварима које дубоко задиру у питање људских права пролази као да је и нема (колико је уопште људи и знало за ову јавну расправу). Три јавне расправе, у три дана, сваки дан у другом граду (Ниш, Нови Сад, Београд) нису ништа друго до ново играње властодржаца са легалношћу законодавних процедура. Но, шта је овде заиста битно? 


Камере које вам снимају лице на местима која из безбедоносних, државних и, разуме се, прецизно законом утврђених разлога (као што су то гранични прелази или неки војни објекти) нису ограничена за јавност (као што су улице, пре свега), нису ништа друго до кршење људских права.
Нико нема право да вас снима, идентификује и складишти податке о вама док се шетате улицом. Зашто би неко то имао право, па био то и МУП Србије? Разлози који се наводе, као што је онај да се тиме спречавају потенцијална кривична дела, сам је по себи бесмислен. Наиме, тако се свако гажење и гушење људских права може правдати неком апстрактном „предострожношћу“.


Јер уколико ви некога угрожавате (а снимајући некога без икаквог разлога и кривице, и идентификујући га и складиштећи податке о њему, ви га свакако угрожавате), утолико ви већ чините недозвољену радњу и њоме свакако не спречавате кривично дело већ га чините.

Једно се забрањено дело угрожавања не може правдати спречавањем другог таквог дела. Снимати некоме лице док се шета улицом, уз оправдање да то чиниш да би тај био сигурнији или да би га спречио да чини кривична дела звучи као апокалиптични, дистопијаски научно-фантастични роман. Посебно је неозбиљно помињати, а што се истиче у медијима који преносе информацију о овој јавној расправи, да би оваквим законским решењем узор Србији требало да буде Кина у којој је, путем ових камера и софтвера, спроведена стратегија „сигурних градова“ („сигурног друштва“) односно „паметних  градова“ (с обзиром на то да су наши званичници потписали уговор са кинеском компанијом Хуавеј), када врло добро знамо да је Кина тоталитарно колективистичко друштво у ком не постоје права и слободе појединца и у ком, суштински, појединац као личност није признат. Кина је својеврсни логор. Добро организован, додуше, али логор. Тачније, Кина је „паметно организован логор“ у коме без главе остају сви који покушају да промене логорску структуру или барем покушају да се изборе за сопствену, личну слободу. Зато сав тај силни надзор и контрола у Кини и постоје. Не дао Бог да Србија икада буде као Кина и да српски градови буду „паметни“ кинески градови, који подразумевају коришћење технологије масовног биометријског надзора.



Такође, објашњења да би ове силне камере требало да, по „кинеском рецепту“, омогуће боље контролисање комуналних и других сличних проблема у граду, показују баш то што смо и рекли – неко ко сматра да су комунални проблеми вредни угрожавања људских права указује да је циљ управо то - не стварање „паметних градова“, већ стварање „паметних логора“, баш као у Кини. У крајњем случају, нечије намере се цене и према томе шта је до тада урадио. И заиста, на који  се начин полиција понашала (и понаша) током владавине ових тренутних властодржаца? Може ли се то сматрати транспарентним и професионалним понашањем у складу са принципима демократског грађанског друштва?

Према истраживањима агенција из области безбедности, у Србији је већ извесно време у употреби технологија праћења људи.

Читава прича о масовном надзору грађана још је једна ствар која се подмеће као лажна дилема: „слобода или сигурност“, односно, то је чувено питање – „да ли бисте пристали да будете мање слободни, али сигурнији“. Неслободан човек није сигуран човек, односно – само слободни људи су збиља сигурни људи. С друге стране, они који се одричу (дела) слободе зарад некакве (веће) сигурности у ствари прихватају страх као свој модел живљења. То „прихватање страха“ је глобалистички дискурс који се намеће људима широм света да би се људи добровољно одрекли своје слободе. Треба се, тако, плашити свега – и да ће вас неко напасти, и да ће вас неко опљачкати, и да ће се неко забити у ваш аутомобил другим аутомобилом, и да ће вам неко отети дете, и шта све не, а све да би што лакше дозволили владајућим стурктурама да имају што већу контролу над свим сегментима вашег и живота свих грађана државе. И такав процес постепеног одустанка од сопствене слободе „зарад сигурности“ траје већ увелико. Тако видимо да у појединим државама света постоје и чипови – платне картице, које људи добровољно стављају у сопствено тело, уз објашњење да је то „једноставнији“ и „сигурнији“ начин плаћања и да уз овакав чип људи не морају да се боје да ће изгубити или да ће им неко украсти новчаник (или идентификациону картицу за посао, на пример).

Наравно, поново страх као фактор убеђивања. Уз то, на таквим чиповима, кажу они који тако брину за нас, могуће је да буду и сви ваши медицински подаци, па ће, ето, то можда да вам „спаси живот“ ако вам не дај боже негде позли. Па да, треба се бојати да ће вам позлити и одмах се због тога чиповати. У крајњој линији, није ни чудно што се људи (посебно у земљама Запада) већ сада медијски припремају (додуше стидљиво, али припремају) на то да у будућности чипују и сопствену децу, као да су кучићи, а да би, је ли, ако им неко отме децу полиција могла што пре да реагује и „лоцира их“. Замислите власти једног друштва које плаше своје грађане да ће им деца бити отета и да их стога морају контролисати као да су кућни љубимци? И није то далека будућност, нити је то нешто што нема везе са овим камерама и масовним биометријским надзором. То је на истом путу лажне дилеме – слобода или сигурност. Постоје државе у којима су већ постављене камере у школским учионицама. Замислите будућност у којој ће вам деца све време у школи бити под оком неког
великог брата, све уз оправдање да је то „безбедније“ за њих? То је само логичан след уколико се дозволи овакво снимање људи који не крше никакав закон и који све што раде јесте да ходају улицама. 

О свим политичким конотацијама и тешким последицама по друштво оваквог снимања и идентификовања грађана тек можемо да наслућујемо. Снимање људи који су, на пример, дошли  на неки политички скуп и њихово „превентивно“ идентификовање од стране полиције, није ништа друго до укидање политичких слобода. То се у суштини не разликује од тзв. ћоравих кутија које су постављане када су титоисти организовали „изборе“ након Другог светског рата, а онда након истих процесуирали оне који су се одважили да на тим лажним тајним изборима гласају против Комунистичке партије. Исто је све то. Изазвати страх у народу да је сниман и да је боље да остане у кући и да „не таласа“. Можда чак и да остане у кући и када су избори јер, ко зна, можда ће и тамо нека камера да га сними, можда ће у „паметним градовима“ да се спроводе „паметни избори“?



И шта још све ово значи? То што вас стално снимају да би вам, с једне стране, повећали „безбедност“ у ствари значи да се навикавате да у свакоме поред себе гледате потенцијалног непријатеља или некога ко вам жели лоше. С друге стране, и ви сте потенцијална „опасност“, „криминалац“, „непријатељ“ ономе ко пролази поред вас, па стога и тај вас доживљава као „опасност“. Тако се ствара друштво страха, неповерења, сумње, и то, разуме се, тада и није друштво, већ логор у коме је свако на опрезу од свакога, због чега, је ли, камере „могу само да помогну“, а и чувари логора су ту „за ваше добро“. Тада се повлачи онај аргумент – „ако ниси ништа згрешио или ако не желиш да прекршиш закон, зашто ти смета што те снимају“. А тај аругумент је чист софизам – уместо да се постави питање због чега ограничаваш слободу људима који не чине ништа забрањено, ти ствар изврћеш у нешто потпуно неприродно и кажеш – „ми не знамо да ли ћеш ти чинити нешто забрањено и зато ти унапред ограничавамо људска права“. Уколико се овакаво законско решење усвоји – сви смо априори проглашени криминалцима и тако ћемо бити третирани. И тада ни не знаш где ће бити крај свега. 

Предраг Јакшић
Ко зна, можда некоме падне на памет да донесе пропис да се и у куће грађана ставе сигурносне камере како би се „смањило породично насиље“, или да се у хранитељске породице поставе камере да би надлежни из Центара за социјални рад имали „бољу контролу“ како пролази хранитељство
? На свашта су људи спремни да пристану када из страха крену да се одричу слободе. И све је исти низ – и пристајање на обавезну вакцинацију, и пристајање на обавезну дистанцу, и пристајање на пропуснице – аусвајсе, на обавезне маске, на ћутање, на камере, на биометријско идентификовање... Све то је део „паметних логора“ који се увелико граде и у којима живимо. 



* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com

Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије - КМ Новине

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије Председник Србије изјавио је да он и Влада Републике Србије разматрају меру да се људима у државним органима који нису вакцинисани одузме право на плаћено боловање.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Јово Вукелић: Тешко им је да кажу да је Косово Србија - КМ Новине

Јово Вукелић: Тешко им је да кажу да је Косово Србија Петочлана група бранитеља лика и дела В. Костића чезне за окупационим, колонијалним временима САНУ већ деценијама вене, слаби и губи утицај. Петочлана група још пребацује Кустурици „посебан третман и сталне привилегије у свим режимима", а њих петоро је толико огрезло у привилегијама свих режима да се њихове повластице не би могле набројати до сутра ујутро.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Логика издаје - КМ Новине

Предраг Јакшић: Логика издаје " Подмукло Антић убацује семе сепаратизма и тамо где га нема (или га има у занемарљивом степену) све објашњавајући то „логиком" - има већински Срба - српско је, нема већински Срба - није српско." Када је пре неколико година Александар Вучић покренуо тзв.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

уторак, 27. јул 2021.

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора?

Предраг Јакшић: Спорт - заштитник система или простор отпора?
"Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо."

"Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо." #ПредрагЈакшић #PredragJakšić #Sport #Strast #Srbi #Srpstvo #Beograd #Partizan #Zvezda #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti

















Пише: Предраг Јакшић



Недавно је Љубодраг Дуци Симоновић написао чланак у ком поново критикује савремени спорт и његове тоталитарне и израбљивачке механизме, наглашава његову условљеност и отворену повезаност са кладионицама које на коцку намамљују велики број људи, те је поновио своју критику појединца, истакнутих спортиста који постају идоли обичним људима, а институције то користе да би још више учврстиле своју позицију власти. Један мој пријатељ је, верујем на овај Симоновићев чланак, реаговао својим, у ком је критиковао овакво гледање на спорт, сматрајући га искључиво левичарским утилитаристичким гледиштем који у спорту види искључиво искоришћавање класних односа, негирајући да се људи спортом доводе у заблуду, те да су љубитељи спорта свесни „тоталитарних одлика системског организовања у професионалном спорту“.

Изузетно поштујем ставове Љубодрага Симоновића, сматрам да је, посматрајући спорт кроз секуларистичку визуру, он у потупности у праву. Но, Дуци као атеиста не може видети оно изнад тога, а што би његову критику савременог спорта и спорта уопште учинило још снажнијом и тачнијом.

С друге стране мој пријатељ, кога такође поштујем, и чије ставове по многим питањима сматрам изузетно вредним, овај је пута у потпуности промашио, што је помало чудно јер се, пре свега, не ради о атеисти. Тако, рећи да љубитељи спорта „воле спорт упркос тим тоталитарним тенденцијама“ и да је „тај пркос залог надрастања мреже утицаја на којима почива свет капитализма и потрошачког ропства“ у потпуности је нетачна дијагноза.


Спорт јесте спорт збот тих тоталитаристичких тендендиција. То је као рећи да грех волиш упркос греху. Волиш човека упркос његовом греху, не и његов грех. Али човек мора бити свестан греха и тежити најискреније могуће и свим силама томе да га (више) не чини. Тога у спорту и „љубитељству спорта“ нема. Да ли је спорт, посматрајући га из визуре вере, грех? Несумњиво. Спорт управо појачава и распаљује страсти, гордост, егоизам, мржњу (без обзира како се испољава или релативизује), спорт прави поделе око ништавних ствари, и људе чине загледаним у ове ништавне ствари (да парафразирам један од стихова из Псалтира).

Колико се пута у спорту десило да, на пример, неки спортиста исправи судијску грешку учињену на његову корист када је то заиста битно? Можда можемо да набројимо неколико примера у читавој историји савременог спорта (ја не могу нити једног да се сетим). Да ли су ти примери нешто променили у односу већине спортиста (да не кажем, свих спортиста) према њиховој жељи да победе по сваку цену, нису. „Најчистије“ посматрано, чак и када бисмо занемарили сулуду зараду као један од мотивационих фактора за бављење спортом (и тиме за одустанак од образовања и духовног уздизања), спорт је прича о победнику и побеђеном. И то је све. Прича о томе шта си све спреман да даш за ту победу и да победиш другога (не зато што је лош, зао, што те угрожава или ти жели зло, већ просто тако да би победио ти а не он). А „велики шампиони“ дају све за ту победу. Чак и када касније признају шта су радили на који начин су до победе долазили, колико је „великих шампиона“ који су се одрекли таквих својих победа? Мој пријатељ такође наводи да док гледају велике играче, какви су Џордан или Меси, у људима се буди „осећај дивљења према Игри“ и тако се у „том истом гледаоцу отвара пут ка Детету, а Дете не може бити поробљено“.


Но, управо се „Игра“ и мења кроз спорт, јер престаје да буде игра (спорт одавно није игре, ако је икада и био), а дете (једно од оних чије је Царство Небеско) опчињено спортом престаје да игру доживљава као игру и престаје да буде Дете и тежи да постане „шампион“ као свој спортски идол, тежи да победи друге у било којој ништавној ствари и тиме задиви своје ближње а себе испуни нарцисоидношћу коју зове поносом. Дете у нама, такође, добија погрешан сигнал и губи се у мрежи свих ових порока (у облицима истих сходно нашим годинама) учвршћујући нас на широком путу којим се лако иде и „ужива“. Дете у нама тако заборавља на једину битну ствар да заиста не би било поробљено – а то је покајање. Такође, рећи да су „генији (спорта) (...) ту (у спорту) Провиђењем“, те да они „нису ту да подупиру Систем, већ да још мало држе лабавим његове стеге”, погрешно је. Провиђење нам даје таленте, а то како ћемо их и на шта употребити то је потпуно друго питање. Да ли смо због спорта постали боље друштво, бољи свет, бољи људи? Можда неко сматра да јесмо, ја сам, пак, сигуран да нисмо. Да ли су ови генији „олабавли стеге Система“, нису свакако, јер то је „лабављење“ је нешто сасвим друго. Чак, генији су (кога год да узмемо за пример) постали главне марионете Система, управо зато што су пристали на тај систем.
 
Ако бисмо замишљали спорт без таквих „шампиона“ (што је суштински немогуће јер спорт финцкионише баш путем стварања „шампиона“ и „победника“) тада бисмо видели отворено сву његову поробљивачку беду и бесмисао. Зато „шампиони“ и постоје. Они не да не лабаве систем, већ напротив они систем чине живим. Може нам послужити овде метафора са аутомобилском гуму. Ако је препумпате или ако је испумпате, нећете дуго моћи да се возите, ако је оптимално надувана, мало „олабављена“, возићете и „возиће вас“ колико хоћете (или колико хоће). „Лабљавање стега“ и служи да се на стеге заборави и да се ужива у ропству, а не да стеге нестану. Јер суштина није у појединцу који ће победити у игри коју му тоталитарни систем нуди (намеће), већ у народу који ће победити систем неслободе који му је наметнут, било што ће ту победу извојевати уз помоћ генијалног појединца или не. Тога у спорту нема. Генијални појединци пролазе, „остају легенде“ у свести људи, али систем остаје. Систем и јесте такав да омогућава да се генијални појединци појаве, јер систем зна да ће и тај појединац, пристајући овој игри, по правилима система, какве год да резултете направи, само учврстити сâм систем и на крају ће тај појединац проћи а систем ће бити још чвршћи, посебно јер ће се народу у свест утиснути како и у том систему има места за обичне људи (и да је систем тако „побеђен“, а знамо да није). И то је главна заблуда. У систему има места за људе само ако су у „систематизацији“. Учешћем у систему нема победе над системом, већ само систематизације. То што у систематизацији постоји категорија „легенде народа“, не значи ништа друго до тога да је систем врло снажно развио механизме којим ће се заштитити од пропасти. Да је било много више људи као што су Дуци Симоновић или Боби Фишер (а не само њих неколико) који су у тренуцима великих спортских успеха одлучили да се повуку из система и крену у борбу против њега, можда би се нешто променило. Овако, остваривање великих резултата и рекорда у том систему од стране „противника“ система, „побуњеника“, „непослушних“, „непопуларних“ не мења ништа у суштини система. Људи то и не желе, јер је лакше задовољити сопствене страсти тиме што ћеш бити срећан јер је „твој“ победио и „показао“ злим осталим (који ког они били) да му „не могу ништа“. Таква острашћеност је довољна сама себи и она ни не може победити било какав систем, камоли тоталитарни систем какав јесте професионални спорт.



Разуме се, ови механизми могу имати своје специфичности у зависности од друштва до друштва, од прилике до прилике. Они су повезани и оружје су како капиталистичких, тако и левичарских идеологија и поредака (ако уопште данас и постоји нека суштинска разлика међу њима). Узећу, зато, пример нама у Србији близак, а који говори о погубности спорта као таквог, спорта као оружја за уништење људи и људских односа. Знамо да су комунистичке Титове власти након Другог светског рата спроводиле обимне и системске антисрпске мере које су имале за циљ како физичко уништење српске популације, тако и расрбљавање и духовно уништење Срба. Једна од главних стратегија је била подела Срба. Стога су преко административних подела (републичких и покрајинских) и успоставили пут за стварање лажних нација које ће временом, управо због тога што има се формално сервира одређена „посебност“, посебно да мрзе управо ону нацију из које су потекли. Плодове тога гледамо и живимо (и умиремо) континуирано већ деценијама. Но, једна стратегија спровођена је и путем спорта. Спорт је од стране титоистичких власти одмах прихваћен као одличан полигон за учвршћивање комунистичког тоталитаризма. У том смислу једна од првих одлука била је укидање соколских друштава, друштава која су постојала не само широм Југославије, већ и у другим словенским (и не само словенским) државама и која нису била организована по такмичарском систему. Ова друштва деловала су, пре свега, по систему развоја физичке културе код својих чланова (у „соколанама“ као местима за вежбе) и одржавања јавних слетова, часова јавних вежби, на којима су се широким народним масама показивали бенефити физичког вежбања, а за циљ су имали и искорењивање алкохолизма и сличних порока. Но, како су се у овим друштвима организовали и други различити културни, занатски, васпитни и фолклорни садржаји, они су били одличан приказ релације здравог духа и здравог тела (физичког и моралног васпитање), али и стварања заједништва не супарништва (чланови су се међусовно ословљавали са „брате“ и „сестро“). То, наравно, није одговарало титоистичкој олигархији, те су соколска друштва и забрањена, а касније су поново активирана у свом чисто фискултурном облику путем гимнастичких друштава, тзв. Партизана. Одељења Партизана била су отворена у многим основним школама и она јесу била корисна за физичку културу, но углавном су била успутна станица деци и младима ка различитим спортовима и спортским клубовима, а што и јесте било најважније титоистима. У овој својој антисрпској стратегији, комунисти су у Београду урадили још једну ствар коју нису учинили нити у једној другој републици. Наиме, комунисти су у Београду угасили најпопуларније фудбалске клубове и основали два своја – Црвену Звезду и Партизан. То нису урадили нити у једном главном граду у осталим републикама (у Сарајеву су основали ФК Сарајево, али је ФК Жељезничар који је основан у двадесетим годинама XX века наставио да постоји). Подела у народу која је у Београду направљена оснивањем ова два клуба до данас се продубила у толикој мери да су Звезда и Партизан код неких људи важнији од било чега другог на свету, укључујући чак и сопствену породицу. Сећам се колико сам се осећао поражен када сам пре неколико година чуо за смрт младића у Бања Луци, настрадалог у договореној тучи  навијача Звезде и Партизана. Замислите то, у окупираном друштву (а што Босна и Херцеговина, тиме и Република Српска јесу), у ком су само пар деценија раније људи гинули не би ли се изборили за слободу, сада се убијају међусобно због Звезде и Партизана.

Оваквих примера је много. То сви знамо. Такође, у свим деценијама постојања, ова два завадитеља српског народа, које зовемо Звезда и Партизан, увек су, али увек, била подупирачи владајућих политичких структура. Дешавало се и да буду тобоже „бунтовни“, но увек се радило о игри не би ли се несметано остварио план и неком се политичару омогућило да бљесне (или се учврсти), не би ли (неки) друг Тито рекао да су „студенти у праву“. Тако је било и за време Тита и титића који су дошли после њега, тако је било и за време Милошевића и Досоваца након њега, тако је и сада под тоталитарним режимом Александра Вучића. Путем Звезде и Партизана, а све користећи исту матрицу спорта, комунистичке власти су прво прекинуле континуитет који је постојао у српском друштву укидањем соколских друштава, те оснивањем нових спортских клубова и забрањивањем старих, затим путем ових клубове (пре свега путем Партизана као „војног клуба“) у Београд довели велики број антисрпски настројених људи са стране, чак и оних који су били „репрезентативци“ НДХ, и тиме им преко ноћи, вештачки, дали истакнута места у естаблишменту Београда, угуравши их на место оних побијених и за комунисте неподобних елемената српског друштва (чак је и за председника Партизана био постављен Фрањо Туђман, потоњи усташоидни отац геноцида на српским народом у Хрватској деведесетих година прошлог века).
 
Осим што су на овај начин гасили српски дух у народу, они су суштински поделили на неприродним основама главни град Србије тиме и народ у том главном граду и у држави уопште. Ова подела траје све време и она стога и јесте „вечита“ (као што то каже синтагма „вечити дерби“) јер је као таква и планирана – да изазове вечити раздор у народу око ништавне ствари каква је навијање за фудбалски клуб. Ова вечита подела нестаће тек када нестану Звезда и Партизан. Јасно је да се то неће десити јер, чак и да помислимо да би у неком хипотетичком случају то дозволили властодржци, то не би дозволио подељени (и завађени) народ, јер то та болест навијача не дозвољава. Свако ко је икада био навијач, ишао на утакмице, нервирао се због резултата „свог тима“, зна врло добро који је степен острашћености у питању. Човек никада не може од тога да се излечи, никада у потупности. На овај начин комунистичка Титова власт, користећи тоталитарне механизме спорта, разорила је српско друштво, а  овај процес још увек траје и јачи је него икада.


Сад, ово је само један пример, кап у мору светског спорта. Рећи да су љубитељи спорта свесни тоталитарних елемената спорта, како то наводи мој пријатељ, помало је неозбиљно. Свест о нечему сама по себи не мора да значи ама баш ништа. Многи су били свесни и злочина Хитлера или Павелића па им није падало на памет да ишта кажу или покушају да промене (шта год да су им били разлози за овај опортунизам или кукавичлук). Пре се треба загледати у оно што заиста јесте пред нама. То није свест љубитеља спорта о тоталитарним елементима истог, већ пристајање људи на летаргију и духовно одумирање путем „забаве“ – спорта, навијања, кладионица, „подбадања противника“, све док се друштво распада и претвара у аморалну емулзију у којој се даве и љубитељи спорта и они који са спортом немају никакве везе али су колатералне жртве система који спорт користи као један вид анестезирања. Па то је барем видљиво путем свакодневног ненормалног сипања народног новца од стране државе у Звезду и Партизан, за довођење „бомби“ у прелазним роковима, док се болесна деца лече хуманитарним прилозима, а гладни хране у „народним кухињама“ или у самоћи умиру од срамоте у кућама у којима је искључена струја. Јер шта је друго функција спорта до скретање пажње са ствари које су збиља важне у животу људи.

Зато је потребно још једном нагласити, барем што се српског народа тиче, да велико зло за наше друштво представљају баш Звезда и Партизан.

И све ми је више мука од приче како је Црвена Звезда „симбол српства“. Колики је Звезда симбол српства, најбоље се види по томе на ком је степену и у ком блато то српство данас. О Партизану је сулудо и причати јер се то друштво и данас зове „Југословенско спортско друштво“!? Замислите да се и даље инсистира на шминкању мртваца? Да ли је тешко променити ту формулацију у називу? Јасно је да није, но то постоји баш зато да би „звездаши“ пребацивали „партизановцима“ како су они Југословени, а, јелте, ови су други онда Срби. Они ће, пак, то да негирају, а ови ће, пак, и даље да „ликују“ и „србују“. Да ли су и ови и они заиста толико наивни? Јесу. Да ли су свесни тоталитарних елемената спорта? Ех... Да ли могу ичега бити свесни и да ли им у крајњем случају та свест ишта и значи ако су и даље по сопственоом избору само „цигани“ и „гробари“? У коликом смо глибу можда се најбоље види по томе што су и неки од владика СПЦ јавно износили своје клубашко опредељење – младићи борови и парни ваљци у мантији.  
 
Предраг Јакшић   
 

 
* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије - КМ Новине

Предраг Јакшић: ''Туђа кривица'' председника Србије Председник Србије изјавио је да он и Влада Републике Србије разматрају меру да се људима у државним органима који нису вакцинисани одузме право на плаћено боловање.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима - КМ Новине

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима Иза сваког зла стоји зли. Ниједно зло није случајно, нити ствар тренутка ког човек није свестан, зли који стоји иза свега зна врло добро шта твори. И зато је свако релативизовање зла изузетно опасно.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срби и златно теле - КМ Новине

И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро". Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању