Вести:
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Екуменизам. Прикажи све постове

уторак, 20. април 2021.

Предраг Јакшић: Ut Unum Sint

Врло је тешко слушати и читати изјаве и беседе Порфирија Перића, а повезати то са чињеницом да се ради о патирјарху СПЦ.

Врло је тешко слушати и читати изјаве и беседе Порфирија Перића, а повезати то са чињеницом да се ради о патирјарху СПЦ. #ПредрагЈакшић #Екуменизам #Порфирије #јерес #Усташе #Степинац  #Косово #Метохија #КМновине #Вести #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti


Пише: Предраг Јакшић



Сама чињеница да особа која све то што изговара седи на трону Светог Саве, поражавајућа је. Говор, одржан 24. марта 2021. године (клик на везу), још је један од таквих који настављају његову стазу поплочану „добрим намерама“, на коју је отворено кренуо још пре него што је постављен ту где је сад. Пун је овај говор флоскула, „хришћанско" ово, „хришћанско" оно, а готово нигде Христа. „Хришћанско“, шта год, ништа је без Христа.

Као да је говорник врло добро знао да је дошао на световну скуп и да ту нема превише места за Христа и да се, стога, треба прилагодити, а он се показао управо такав - прилагодљив. И још када говор почне контекстуалним фалсификовањем једне од најпознатијих реченица из Јеванђеља, заиста преостаје само да се прекрстимо и да кажемо - „избави нас от лукаваго". И то чини још тако површно, лажнодидактички - „баш сам вечерас пошао ка овом месту, отворио сам Нови завет и нашао се на почетку седме главе Јеванђеља по Матеју где стоји...“(?!) А ако би га, пак, схватили озбиљно јер се на таквој функцији налази, онда бисмо тек били у проблему. Да ли је патријарх српски морао пре овог говора да отвори Нови Завет да би се сетио (или, не дај боже, сазнао) да постоји тај стих: „не судите да вам се не суди“? Неко ће рећи да је мислио на то како се баш задесило да се ту прецепила Књига и да је то можда Знак, но ако му је то била намера да каже, онда ништа сем тешке речи безумље није адекватно. Но, углавном, суштина оваквог почетка и јесте била у томе да „не судимо“ злотворима из НАТО пакта, државницима земаља који су нас бомбардовали и који и данас уништавају наше друштво, те да не судимо разулареној безумној маси тих истих земаља која је сиктала страхоте против српског народа током читавог тог периода и још увек није ућутала, а што за последицу има да се свакодневно ко зна колики број наших суграђана „преломи“ и прихвати тај „лакши пут“, пут Запада, пут „на

Порфиријев чин због кога би и обичан верник морао
да буде одлучен од Цркве - узимање благослова од
римокатоличког јеретика.
ком те неће мрзети и вређати“. Зна очигледно патријарх Порфирије на чијој је страни. Јер, у реду, хајде да не судимо, па макар то било на овај очигледно фалсификовани Порфиријев начин, али где је ту позив грешницима на покајање? Хајде што не треба да им судимо, али барем да их позовемо на покајање. Није ли то заправо хришћански? Није ли то оно што нам свима треба? Има ли храбрости наш патријарх да на покајање позове убице и злотворе? Има ли храбрости да их назове убицама, или барем грешницима? И то не да би им судио, већ да би им спасио душу? У реду је да се молимо за њих, наравно, али то им душе неће спасити, а није ли спасење душе своје и душе ближњих својих управо оно што је збиља Христово у „хришћанском“?

С друге стране, о „страдању од епидемије", како то патријарх Порфирије формулише у овом говору, готово да је сувишно и причати, а камоли то упоређивати са стварним страдањем у Првом и Другом светском рату или са страдањем од НАТО пакта 1999. године. А управо је такво поређење направио патријарх. Злоупотреба помињањем погинулих војника под НАТО бомбама и поређење њих са касиркама у самопослугама (?!) у данашњем „страдању од епидемије“ (?!), језиво је и веома јадно у исто време. Запитамо се да ли се овај патријарх сетио да, тада као владика, посети или пободри у „хришћанском духу“ ратне ветеране (неке од њих и на просјачком штапу) који су не тако давно месецима протестовали у центру Београда, у парку, спавајући у шаторима, испред палате онога коме је касније додељен орден Светог Саве од стране СПЦ, а који је тим ветеранима чак заврнуо и воду за пиће на чесми у парку? Иако је било владика које су се оштро противиле додељивању ордена овом несумњивом велеиздајнику, владика Профирије није био међу њима. И уколико посматрамо шта је све рекао до сада као патријарх, није то ништа изненађујуће. У првом је говору (беседи) Србе „са Косова“ одвојио од Срба „из Србије“, у другом је усташе (чак их ни не именујући) „исписао из народа“ (ког такође није изменовао) без обзира што се „тај народ“ не ограђује и готово ништа не замера тим истим усташама, негирајући њихове злочине (или обим тих злочина), у трећем, ево „не осуђује“ никога (ни случајно не рекавши да је тај „нико“ у ствари Запад, али (само)обмаћујући нас и себе „како је данас јасно широм света“ да смо се ми бранили од агресије, иако би требало да зна врло добро како тај Запад коме не смемо „судити“, и који влада добрим делом овог палог света, све ово време, и јуче, и данас, а тако ће причати и сутра, јавно говори управо супротно – да смо „сами криви“ и да је њихова „интервенција“ била оправдана, законита и правдена. Због те непромењене доктрине Запада, наш народ је под страшним патњама и данас, посебно на Косову и Метохији, али и свуда где се помене српско име и православље. Но, не треба судити, рече, али чак не рече ни да ће им Бог судити. Не чуди, стога, што је само неколико дана након овог говора, 28. марта, у беседи након Литургије у храму у Загребу прекорио присутне (и све нас јер је тај део беседе доцније емитован на ТВ Храму) што кад нам наиђу „невоље“ неке називамо „непријатељима“


Ма, да, нема непријатеља. Кад већ у претходном говору нема довољно Христа, логично је у овом другом нема уопште ђавола, ни демона, ни нечастивог. Зашто би. Да ли је наш патријарх поменуо ђавола и у једној својој беседи у последње време? Изгледа као да се плаши помињања таквих „архаичних“ термина, као да ће због „архаичности“ да изгуби симпатије  другосрбијанске, антитеистичке и екуменистичке пастве која је одушевљена његовим избором за патријарха? Јер када нема ђавола, нема ни непријатеља. Логично. Цитирајмо само на тренутак једног савременог духовника наше Цркве који каже ово: „демони нису никакве психозе, апстракције и теорије, него биће које заиста постоји (...) Зло није апстрактно, мада је данас модерно да кажемо „избаи нас од зла“. Ми се у Молитиви Господњој молим да нас Господ избави „од злога“, тј. конкрено од ђавола и злих људи, а не од апстрактног зла“. Непријатељи, наравно, да постоје, а онај највећи, непријатељ људског рода највише воли када се правимо да он не постоји и када контексутално фалсификујемо Јеванђеље. Па, не моле ли се свештеници, и не позивају ли и нас да се молимо, на почетку сваке Литургији Богу баш да нам помогне да одолимо сваком непријатељу и противнику? Но, патријарх више воли да каже „зло“ него „зли“, због чега (поводом НАТО бомбардовања) и каже да је на нас насрнуло „невиђено зло“. Не, насрнули су злочинци, непријатељи, служитељи злог, на челу са злим.

Читав тај патријархов говор из Загреба (клик на везу) омаловажавање је историјског сећања сопственог народа. Чињеница да се патријарх српски чак делимичо ограђује од Светог Саве, посредно од његовог православља и српства, јер рече да постоје различите перспективе („Свети Сава, којег многи неће разумети, јер га тумаче из своје перспективе, био је сав Христов“) и основано се поставља питање због чега није нагласио то православље човека који је био сав Христов зато што је одбацио латинску јерес и све што је могао кроз ту латинску јерес да добије од овог света и што му је и нуђено. И њему и његовом оцу Светом Симеону, тада још световном владару Србије. У крајњој линији релативизација и позивање на „перспективе“ није ништа друго него почетак пута у отпадништво. Том логиком патријарха Порфирија могао би се извући закључак да и ми Срби „не можемо разумети“ Степинца јер га тумачимо из „своје перспективе“, а он је по Хрватима „сав Христов“ и зато по њима јесте светац. Знамо да се, по патријарху Порфирију, о томе може разговарати у „мешовитој комисији“.




У овом говору, који је јасно екуменистичко предавање, патријарх посебно наглашава реченицу: „Да сви једно буду“. Ово је реченица коју изговара Исус Христос у молитви Оцу пре него што ће бити ухапшен, а након Јудине издаје. Но, зашто је патријарх у овом екуменистичком предавању нагласио баш ову реченицу и око ње изградио своју беседу, и то баш у Загребу? Да ли је „случајно“ што се тако зове најзначајнији савремени ватикански екуменистички документ - енциклика папе Јована Павла Другог издата 25. маја 1995. године у Риму („Ut Unum Sint“) којим се поново потврђују одредбе злокобног II Ватиканског концила? Позивам вас све да прочитате ову енциклику (клик на везу), у којој папа позива све хришћане да преиспитају своју „несрећну прошлост“ и позива на екуменско јединство под патронатом Католичке цркве (све ће нам по овој енциклики Католичка црква дозволити, ништа не морамо мењати, можемо Богу служити како хоћемо, имати догмате какве имамо, али само да се поклонимо папи), и да је упореде са говором и ставовима српског патријарха и да пронађу има ли сличности.

Но, ако неко мисли да је све то само „пуста догматика од које се не живи“, јер „људи смо“, питам се због чега патријарх прича о љубави коју је научио од оних који су протерали и убијали његов народа (иако се не кају ни данас због тога, већ славе тај злочин из године у годину), а да је до тада, док га та љубав није разоружала, живео „у предрасудама“? Иначе, то су ти људи који и данас негирају стотине хиљада поубијаних Срба, човека који је био „духовна потпора“ геноцида над српским народом проглашавају свецем, људи који испред железничке станице, у центру своје престонице, Загреба града са којим се наш патријарх „воли јавно“ (како сам каже насловом своје световњачке књиге), држе изложену локомотиву звану Црна Катица, којом су у логор смрти у Другом светском рату одвозили Србе и Јевреје. Јасно је да пред том локомотивом нема навода о овим историјским догађајима, и зашто би их било кад је Загреб по овој беседи очигледно испуњен љубављу према Србима. Стога је патријарх у овом говору стигао и да подсети на „љубав“ коју је доживео од људи „на високим положајима“ у Хрватској, а што су исти они којима је ова локомотива само експонат који представља „најстарију хрватску локомотиву“. Због чега су овог владику, сада патријарха, људи „на високим положајима“ обасипали љубављу? Где можемо пронаћи одговор на ово питање? Да ли се као митрополит загребачко-љубљански бунио када је практично забрањена и када је чак као тема „испарила“ ћирилица у Хрватској? Да ли му је сметало што ти политичари на високим положајима воле Србе у Хрватској као што амерички председници воле Индијанаце по резерватима (као страни фолклор у изумирању) и на исти тај начин о Србима говори и својим грађанима? Да ли му је сметало што се у Хрватској свакодневно фалсификује историја и системски краде српско културно и уметничко наслеђе и да ли је јавно (или икако) реаговао и то покушао да спречи? Да ли му ту љубав пружају можда управо због оваквих „беседа“ какву је одржао у сада у Загребу или недавно у Јасеновцу? О патријарховим наводима из овог говора како је, сада покојни, Милан Бандић био „пријатељ Срба“, просто је страшно и говорити. Човек који је био градоначелник града у коме је, како рекосмо, током свих 20 година његове владавине стојала (и још стоји) као један од симбола престонице управо та Црна Катица?! Но, руку на срце, није то можда само до градоначелника Бандића. Да ли је ову Црну Катицу икада обишао и окадио владика-патријарх Порфирије, јер она је од седишта Митрополије загребачко-љубљанске (која му је била кућа годинама), удаљена не више од 10 минута пешке? Ако јесте, било би лепо да и то покаже јавно, као што је „јавна“ та његова љубав са Загребом. Но, делује врло очигледно да због те љубави коју добија са „високих положаја“, патријарх Порфирије увек и нагласи да он о политици ништа не зна и да га то не интересује. Ипак, кад је у Загребу, ето га Бандић и слични, кад је у Београду, ето га Вучић и његови (одмах након повратка из Загреба састао се јавно са потпредседником Владе Србије), кад даје први интервју као патријарх за Јавни сервис, па, ето га и покојни Ђинђић. Иако нема разлога да се помиње, ипак је поменут, неће шкодити.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Но, све ово заједно неважно је. Језиво је пре свега то што је патријарх изјавио „забринуто“ да „Црква Христова постоји не да би делила, не да би стварала конфронтације, него да би сабирала у Христу“. Црква Христова не може да „дели“ јер  Црква Христова не може бити подељена, као што ни Истина Христова не може да буде „подељена“. Једина „подела“ је та да Христов мач сече Истину од лажи. Од Цркве Христове може само да се отпадне. Но, прича о могућности „подељене“ Истини, о „деловима“ Истине у „другим црквама" говори управо поменута папина енциклика (и слична ватиканска документа), а што и јесте један од главних савремених догмата Католичке цркве. Наравно, Католичка црква „пуну Истину“ приписује сопственој цркви, док „делове“ могу поседовати и други, па и „браћа православци“. Не чуди стога што патријарх Порфирије и помиње, не само католике, већ и некатолике који трагају за Смислом (?!), Жидове (како каже), муслимане и друге „са којима смо се заједно окупљали у овом храму и молили се Богу” (?!) Да, баш тако, рече патријарх. Ut unum sint.

Зашто би, међутим, било ко од верника који је слушао ову беседу српског патријарха сутра поново дошао у свој правослани храм кад је свеједно, може и у катедралу да оде (можда му је ближа?), или у џамију, у синагогу да се тамо „заједно моли“, или чак у супермаркет код хероја касирке да тражи Смисао? Нема Смисла без Христоса. Христос је глава Цркве и то Правослане Цркве, за разлику од Католичке чија је глава, како сами кажу „намесник Христов“, по догмату, „непогрешиви човек“ – папа, а што је богохуљењe и најгори облик отпадништва. О чему онда прича патријарх српски? Зна ли он ишта од овога? Наравно да зна јер је учен човек, али због чега онда све ово?

Између осталог, Порфирије Перић ће остати упамћен као први представник СПЦ који је јавно пружио подршку ЛГБТ особама. На фотографији, тада епископ, Порфирије изјављује подршку у име СПЦ(!) Ани Брнабић, лезбејки и Хрватици која је мимо воље народа на место премијера постављена на Видовдан.

Могу се делити људи, и увек ће се делити и ићи тамо где пожеле и на вољу им, но не може се делити Истина, не може се делити Црква Христова. Није то ствар људи и њихових жеља. Могу они желети колико год хоће да деле Цркву, али не може то, није то на њима. Није спорно право људи да верују у шта год хоће, да иду у своје храмове да се моле коме год желе, но није ли наша обавеза (а тиме и обавеза патријарха пре свих) да их у њиховој илузији не подржавамо, ма барем када причамо о Богу, јер ће због тога душу своју изгубити? Ако, наравно, знамо да они верују у неку лаж или илузију, што значи и ако знамо да ми верујемо у оно што је Истина. Да ли онда патријарх Порфирије верује да је наша православна вера истинита? Ако верује, како може да подржава људе у њиховој самозабулуди и још ту заблуду и лаж да уводи у православни храм? То није у складу са хришћанском љубављу. Није то никаква мржња према другима, не, то је упрвао права љубав, љубав за њихову душу и вера у вечни живот којим можемо живети сви ако спознамо Истину.


Та реченица „да сви буду једно“, значи да сви буду једно у Истини, у Оцу, Сину и Духу Светом, а то је у Православној цркви чија је глава Христос. А ако патријарх српски сматра другачије, нека му драги Бог опрости. Не знам само због чега онда и жели да буде на челу ове Цркве, кад може и неке „друге“ и када може и са неким другима да се окупља и „моли се Богу“.   

И шта је следеће? Да ли ће српски патријарх када се врати из града с којим се воли јавно, отићи и до књижаре Српске Православне Цркве и поизбацивати све оне књиге Светих Отаца наше Цркве који причају о латинској јереси? Да ли ће исто учинити и када оде до архива наше СПЦ и погледа шта су све писали Свети Оци, или до манастира Хиландара, или до Пећке Патријаршије где би уистину требало да столује? Јер испада после патријархових беседа да нам ништа од тога више не треба. Ut unum sint, Порфирије.

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срушени звоници - КМ Новине

Предраг Јакшић: Срушени звоници Све ми изузетно тешко пада. Сигуран сам да се много људи осећа исто тако. Гледам оне разрушене куће, оштећене цркве, срушене звонике и, пре свега, мртве људе, и чини ми се да опет ништа нећемо научити и ништа нећемо променити. А и како да променимо.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Срби и златно теле - КМ Новине

И ето, „ако то смета аутошовинистима и другосрбијанцима, онда мора да је добро". Погубна је то логика, јер мера људи Божјих нису безбожници, већ Богочовек Христос.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима - КМ Новине

Предраг Јакшић: Борба против зла, о злочинцима и злотворима Иза сваког зла стоји зли. Ниједно зло није случајно, нити ствар тренутка ког човек није свестан, зли који стоји иза свега зна врло добро шта твори. И зато је свако релативизовање зла изузетно опасно.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

недеља, 21. март 2021.

Храбро исповедање вере једне хришћанке

”Тада, и ако ће се име хришћанско чути посвуда, и ако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво”
Свети Теофан Затворник

”Тада, и ако ће се име хришћанско чути посвуда, и ако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће право одступништво” Свети Теофан Затворник  #Косово #Метохија #КМновине #Вести #Kosovo #Metohija #KMnovine #vesti #RTS #Kosovoonline #TANJUG #TVMost #RTVKIM #KancelarijazaKiM #Kossev


Поводом недеље победе Православне вере над јересима, подсећамо на један веома поучан догађај који може помоћи многима да прогледају и схвате шта треба чинити  у данашњем времену безакоња у СПЦ, које спроводе архијереји, свештенство и монаси ширећи свејерес екуменизма, чиме смућују, саблажњавају верни народ и воде га у пропаст.

У недељу 04/17.06.2012. лета Господњег у Шапцу, у храму који је посвећен нашем великом чудотворцу Св. Василију Острошком, једна сестра у Христу по узору на свете мироноснице Марту и Марију, чији се спомен тога дана слави, храбро је исповедила своју веру у Васкрслог Христа. Она је својим примером показала шта значи бити Христов војник, који је увек спреман да брани веру своју, држећи се речи светог Анатолија Оптинског: Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа.
Тога дана на Светој Литургији, наша сестра која се постом, молитвом и покајаничком исповешћу спремaла за Свету Тајну Причешћа, доживела је велики немир када је видела да се у олтару, међу свештеницима који ће служити, налази бивши архијерејски намесник Влада Станимировић. То је онај за кога Свети Анатолије Оптински рекао: Као  вукове у овчијој кожи  препознај их по њиховој  гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена”.



Помисао да ће он причешћивати народ изазвао је код ње оправдани револт и, само за тренутак, недоумицу шта радити. Запитала се – како се сме причестити код онога који је пољубио руку римском архијеретику папи, поклонио се гробу усташког злочинца кардинала смрти Алојзија Степинца, који отворено пропагира свејерес екуминизам? Пред очи су јој дошле слике мајке, ујака, рођака и још 120 комшија које су усташки злочинци мучили и зверски убили (1993.г.) на кућном прагу, у селу Читлук код Госпића, а по благослову баш тог папе коме се свештеник Влада поклонио и пољубио руку. Када је почело причешћивање њене слутње су се обистиниле, недостојни је изашао са путиром пред народ. И тада је у њој преломило, држећи се одлучно речи нашег Господа Сваког, ко Мене призна пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем Својим Небеским, пришла је поменутом свештенику који је причешћивао народ и рекла му храбро, одлучно и да сви чују у пуном храму: ”Може ли да ме други свештеник причести!” У тренутку затечени свештеник Влада је само упитао „Зашто“ и тада је сестра рекла ”Зато што сте љубили руку папи”, а затим се чуло од једног брата који је био у певници ”зато што си се поклонио гробу Алојза Степинца, највећег србског крволока и ти си једини свештеник који је то урадио”, на шта је други брат додао ”што си јеретик, јер јерес пропагираш”. Немајући куд, недостојни свештеник је рекао ”Сачекајте на крају, причестиће вас други свештеник”, што је и учињено.



http://www.kmnovine.com/p/joe-travel-red-voznje.html



Нажалост, поред храброг исповедења вере поменуте сестре, тада се показало и лицемерство поједине браће и сестара у Христу. Поред ње је стало још 15 верника и причестило се код другог свештеника, а остали (њих око сто) су све игнорисали, сматрајући да се то њих не дотиче. Током и после причешћивања, било је оних који су наставили да осуђују исповеденичко понашање сестре, правдајући се ставом да не треба изазивати невоље и да треба чувати некакав мир. Свима онима који траже мир док је вера нападнута свети Григорије Богослов је поручио:”Бољи је рат, него мир који одваја од Бога. Ћутањем се Бог издаје!”. Уместо да једни другима помажемо у борби за своју веру и своје душе, ми ометамо једни друге у труду да вршимо дело Божије, а своје слабости и страхове прикривамо нападајући оне који се храбро боре.


Убрзо после овог догађаја, када је схватила да безакоњу свештенства нема границе и да се неразумни не могу уразумити, она је поступила онако како је једино могуће. Престала је да иде у храмове где свештеници нису послушни Богу, већ су кренули путем екуменистичког безакоња и отпадништва. Од тада, она иде у храмове где се исповеда истинита и неискварена вера, у храмове Епархије рашко призренске у егзилу. Богу хвала, и међу онима који су осуђивали наведено исповедање вере, има доста браће и сестара који су прогледали и схватили своје заблуде и данас иду на Божије службе где и поменута сестра.



Једини прави отпор безакоњу свештентства јесте да се више не иде у такве храмове него у оне у којима се исповеда вера како нам је Господ преко Светог Саве и других Светих Отаца дао. Свако ко хоће, може да види да Божија благодат напушта храмове СПЦ (потчињене Београдској Патријаршији), односно да она у њима сада само тиња, и да долази време да ће ти храмови постати пећине пусте без благодати. Нажалост, то је неминовно, јер људско безакоње достиже врхунац.


И Господ нам, уместо храмова које су узурпирали екуменисти, даје храмове онакве какви су били на почетку, катакомбне цркве, а што  су најавили и Свети оци (Свети Атанасије Велики-Патрологија Грека, том 26, 118/90): ”Дакле они поседују храмове. Ви, с друге стране, традицију апостолске Вере. Они, утврђени на овим местима, су заправо ван праве Вере, а ви који сте искључени из храмова, остајете у њој. Ако суочимо које је важније од то двоје, храм или Вера, резултат ће бити, наравно, очигледан – важнија је истинита Вера. Дакле, ко је изгубио више? Или ко поседује више? – Онај ко задржава место, или онај ко задржава веру? Место је свакако добро, и, уколико се ту проповеда вера апостола, свето – ако у њему пребивају свети. Ви сте они који су срећни, јер због Вере ви остајете у Цркви, одмарате на темељима Вере, и уживате потпуност Вере, која остаје непомућена. Јер апостолска традиција дошла је до вас, и веома често огромна мржња желела је да је помери, али није могла. Напротив, та иста питања вере која су они хтели да помере, уништила су њих. Ово уствари потврђује значење речи: ”ТИ СИ СИН БОГА ЖИВОГА”. Зато, нико никада неће надвладати вашу веру, драга моја браћо, и ако вам у једном моменту Господ врати храмове, биће неопходно исто уверење: да је Вера важнија од храмова.”

За све оне који су свесни екуменистичког безакоња архијереја и свештенослужитеља у СПЦ и због тога тугују, а немају снаге да напусте узурпиране храмове од стране екумениста, завршићемо утешним и отрежњујућим речима владике Максима Новаковић: ”Остала  је добра нада у Господа, који неће Цркву Своју оставити на подсмех најамницима и лажним пастирима – екуменистима, новотарцима и реформистима; остала је добра нада у молитве Светог Саве за своју Помесну цркву. Плод тих молитви јесте једно духовно острво благодати и истине, оне јевенђелске, светосавске, острво које шири и разраста у праву духовну оазу која ће у тешким временима, која су настале и која долазе, бити залог очувања Српске православне цркве и вере православне, као и залог спасења истинских духовних чада у тору Светог Саве, а то је Епархија рашко – призренска у егзилу.

Уредништво Борба за истину

 

 


* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Епископ Артемије: Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму - КМ Новине

Општа тема скупа била је: „СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ - ДУХОВНИ, МОНАШКИ И ЦРКВЕНИ ВОЂА". Скуп је трајао три дана (21 - 23. октобра), на коме је узело учешћа 25 предавача, и велики број слушалаца (око 300 душа). Сав рад скупа преношен је директно преко радио станице пирејске Митрополије, те је могао да га прати половина Грчке.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

ОКТОБАРФЕСТ У БЕОГРАДУ И ГЕЈ-„ЦРКВА" БУДУЋНОСТИ - КМ Новине

И поред мучнине која се догодила око одржавања тзв. геј-параде, овом бљутавом темом се и даље бави патријарх (ако је још увек патријарх) Иринеј. Он је управо, са својом сабраћом, завршио посету, између осталог, и својој колегиници архиепископици Шведске Антје Јакелен, оној која је прва жена-„архиепископ", тј. поглавар „цркве" у Шведској.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Посланица са петог црквено - народног сабора у Лозници код Чачка - КМ Новине

Саборска посланица са петог Молитвеног црквено-народног сабора одржаног у манастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка 11. јуна 2017. године. Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву...





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Борба за истину    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

субота, 23. јануар 2021.

Јово Вукелић: Септичке јаме – масовне дечије гробнице

Јово Вукелић: Септичке јаме – масовне дечије гробнице

 Цео свет запањен откривеним бруталним злочинима католичке "цркве" у Ирској (1)

Цео свет запањен откривеним бруталним злочинима католичке "цркве" у Ирској (1)

  • Осам деценија (од 1922. до 1998.) у Ирској су на чак 18 места постојали „Домови за мајке и децу“, уствари логори за силовање, малтретирање експлоатацију и масовно умирање неудатих мајки („курви“) и посебно њихове деце („копилади“)  под окриљем Католичке цркве и државе Ирске. Злочини су вешто скривани деценијама, а умрло је 9.000 деце
  • У Ирској, земљи побожног католичког становништва, где је деценијама владала Kатоличка црква по суровим правилима и законима, прогон неудатих мајки и њихове деце био је суров, бездушан.
  • Сензационално откриће масовне гробнице са 800 лешева деце (од три дана до три године) у септичкој јами само на једном месту у варошици Чум шокирало је целу Ирску, али и светску јавност.
  • Пре десетак дана, 13. јануара 2021. премијер Републике Ирске Мајкл Мартин после завршене истраге званично се извинио због опхођења према самохраним мајкама и њиховим бебама у домовима широм земље под контролом Kатоличке цркве од 1922. до 1998. године. “У име Владе Ирске, државе и њених грађана, извињавам се због велике генерацијске грешке према мајкама и њиховој деци који су завршили у домовима”.


Пише: Јово Вукелић



Да није било Кетрин Корлес (Catherine Corless), ирске историчарке из малог места Чум (Таум), коју су „годинама прогонила сећања из детињства на мршаву децу из Дома за сирочад“, с којом је ишла у школу, никада не би дошло до сензационалног открића масовних гробница деце „штићеника“  Католичког Дома „Света Мери“. Наиме, Кетрин Корлес је била упорна и храбра , трагала је за сведоцима и документима о трагичним судбинама малих девојчица и дечака и њихових мајки… и открила неслућене размере злочина о којима пише ових дана целокупна светска штампа.

Наилазила је на отпоре, затворена врата у државним институцијама и у Католочкој цркви на мук и затворена уста…

Велики труд и жеља за истином историчарке Кетрин Корлес довели су до сензационаних открића тешких злочина над децом

Кетрин Корлес истиче:

„Упорно сам тражила људе који су били сведоци или жртве ових ужасних чинова, радњи у којима су страдали невини и које су трајале деценијама како бих сазнала истину о судбинама деце, мојих вршњака из школе.

Нигде никаквог трага о Дому “Света Мери”, ни у библиотеци, архивама, ни на другим местима. А зграду „Дома“ срушили су 1972… Нису ми из главе излазиле тужне слике испрепадане деце из мог детињства и прича о трагичним судбинама малих девојчица и дечака и њихових мајки… Чак су и часне сестре које сам пронашла  лукаво рекле да се не сећају добро тог периода, да не знају чак ни где су сахрањене умрле бебе и деца“…

Ванбрачна деца- мрље на имиџу Ирске

А онда, изненада упорност Корлесове се исплатила, јер су  2017. потврђене ужасавајуће информације о убијању деце у сиротиштима и домовима за бригу о незбринутој деци… Пукла је огромна бетонска плоча у дворишту бившег Католичког дома у Чуму и форензичари су копали и у тој септичкој јами нашли хиљаде лешева углавном насилно убијених и поморених дечака и девојчица. Циљ је био да се никад не пронађу.

Огромне септичке јаме су им били гробови, сахрањивана су невина деца у тајности, без икаквих верских обреда, као злочинци, јер су они за Каталички цркву и њене свештенике и часне сестре били отпадници из друштва, а тај став је делило и конзервативно ирско становништво у великој мери. Дом у Чуму био је отворен (36 годна) од 1925. до 1961. године.

Место, скромно обележје масовног страдања деце у Чуму (Тауму) посећују Ирци и одају пошту невино преминулим





На исти начин су третиране и несрећне мајке деце према којима су се због греха незаконитог зачећа односили брутално, сурово…Неудате трудне девојке називане су „посрнулим“ особама.

Тек тада, 2017. су потврђене ужасавајуће полуинформације о убијању деце у католичким сиротиштима и домовима за бригу о незбринутој деци…

Једини подаци о тој ванбрачној деци, која су упућивана у тих 18 сиротишта под контролом Католичке цркве у Ирској биле су матичне књиге рођених где су се налазили подаци о мајкама и бебама. Корлес је прегледала десетине матичних књига рођених и открила део истине о отетој и настрадалој деци.

Насилно отимање деце од мајки

Касније су ову већ насилно отету децу, (бебе од неколико месеци до деце до три године) делимично слали и продавали и на усвајање у Америку, Канаду, Аустралију, Нови Зеланд или Јужну Африку без обавештавања родитеља, мајки и без њихових сагласности….Тако незаконито одузету децу, без сагласности мајке су продавали или давали у породице далеко од родног места, на друге континенте да им се изгуби сваки траг.

Држава Ирска је на све ово деценијама ћутала, а Католичка црква је наравно све знала и  – вешто крила, уништаваји документа, евиденцију са именима деце и мајки. И данас преживели у очају траже своју сестру и браћу у нади да ће наићи на неки ваљан траг…

Понављамо, држава Ирска оснивала је масовно  1920-тих година “Домове за мајке и децу”, а уствари логоре за прогон неудатих мајки и њихове деце. Домовима су управљали редови часних сестара (думне) Католичке цркве.

Суров систем  “преваспитавања” спроводиле су  часне сестре свих редова: под будним оком католичких часних  сестара (думне) биле су “блуднице”, отпаднице од друштва и њихове бебе





Скоро цео 20. век, од 1922. године када је отворен први Дом за сирочиће у Ирској до 1998. када је заворен последњи  дом-логор,  током тих 76 година, од 1920-тих до краја 1990-тих до сада је евидентирана смрт чак  девет хиљада деце! У њима је боравило више од 35. 000 мајки са својом децом. Истрага траје и даље.

Та католичка сиротишта постала су најсуровија места где су деца и мајке –  уместо да се негују и о њима води брига, масовно умирали и били тучени, батинани, мучени глађу, жеђу, физички малтретирани, пребијани и сексулано напаствовани, силовани од часних сестара и свештеника Католичке цркве. 

Мрачна и тмурна места страдања и смрти

Десетине хиљада младих трудница су деценијама биле довођене у Домове да се породе, а потом су им деца одузимана, а оне изоловане од друштва у тим логорима, радно експлоатисане, понижаване, а стопа смртности њихове деце у домовима износила пет пута више од стопе смртности деце рођене у породицама с венчаним родитељима. Нису лечени и пуштани су да умиру од баналних дечијих болести.

Постоје валидна сведочења мајки, родбине жртава, чак и неких часних сестара да су бебе, а камоли старија деца, злостављане на најбруталније начине. Иначе, Углед Kатоличке Цркве у Ирској нарушен је последњих десетак година низом скандала као што су педофилија, злостављања у сиротиштима и присилна посвајања.

Kатолици у Ирској били су шокирани открићима масовних гробница деце крај црквених домова за самохране мајке у Чуму (Туаму) код Голвеја, у Дому Безбороу у граду Корку, Бетхани дому у Даблину и многим другим.

Хиљаде девојчица и мајки радиле су у праоницама, чије су се газде богатиле. Све су биле присиљене од државе Ирске и Католичке цркве на бесплатан и ропски рад у тешким условима. Брзо  и масовно су се разбољевале и умирале


И Kатоличка Црква у Ирској и њезини великодостојници изразили су тада  шок због масовне гробнице деце умрле од болести и потхрањености и изразили подршку најављеној државној истрази. Kатолички домови за неудате мајке били су држани у  нехуманим животним условима што је био узрок  масовне смртности деце, пет пута више од стопе смртности деце рођене у породицама. А новца за квалитетну бригу о деци је било довољно, то треба истаћи, наглашавају државни органи Ирске.

Али, питање одговорности  и кривице за масовна злодела се последњих година од открића убистава стално пребацује са Католичке цркве на државу ИРСКУ и са ирске државе на католичку цркву…

Како год да било почела је 2017. године опсежна истрага надлежних органа државе Ирске. И трајала је неколико година до пре десетак дана.

Званично извињење премијера Ирске

Премијер Републике Ирске Мајкл Мартин се 13. јануара званично  у парламенту извинио због опхођења према самохраним мајкама и њиховим бебама у домовима широм земље под контролом Kатоличке цркве од 1922. до 1998. године. Извињење Мартина уследило је након јучерашњег објављивања извештаја о стопи смртности од 15 одсто међу децом у домовима у којима је у поменутом периоду преминуло њих око 9.000.

“У име Владе Ирске, државе и њених грађана, извињавам се због велике генерацијске грешке према мајкама и њиховој деци који су завршили у домовима”, рекао је Мартин.

ПОСЛЕ ТАЧНО СТОТИНУ ГОДИНА: Мајкл Мартин, ирски премијер, упутио је  пре неколико дана ванично извињење жртвама и потомцима  због  “генерацијске грешке”


Ирска комисија која истражује скандал у домовима за самохране мајке у Ирској саопштила је јуче да је у последњих неколико деценија у тим домовима које су водиле католичке часне сестре преминуло око 9.000 деце.

У извештају се наводи да је током осам деценија хиљаде беба и деце преминуло у 18 домова за самохране мајке и ђецу, гђе су слали неудате жене које су тајно рађале ђецу. Kомисија је спровела истрагу о томе шта се догодило у 14 домова и још четири установе у периоду од 1922. до 1998. године. Извештај је објављен тек недавно, после пет-шест година истраге.

Око 56.000 жена, старости од 12 до четрдесетак година, биле су у 18 институција које су биле предмет истраге, а у тим установама родило се око 57.000 деце. А понављамо, умрло је око 9 хиљада деце и великом броју се не зна ни где су сахрањена.

Децу у колевкама у католичким сиротиштима чекала је трагична судбина: прво су одвојена од мајки, затим лоше негована, често су умирала, а а преживеле су без сагласности мајки слали на друге континенте


Ирска држава тек сада признаје да је „свако седмо дете, односно 15 одсто њих, није успело да поживи довољно дуго да изађе из дома, али власти и даље нису дизале узбуну због високе стопе смртност иако су са ситуацијом биле упознате јер су ти подаци уврштени у јавне објаве“.

И поглавар Ирске католичке цркве надбискуп Имон Мартин упутио је 13. јануара  извињење онима који су преживели тешке услове у домовима за самохране мајке у Ирској.

Верска групација која је водила дом за неудате мајке у ирском граду Чум (Туам), где је умрло скоро 800 деце, истакла је да тај поредак “није испунио наше хришћанске врлине када је водио дом”.

Мучна посета Папе Ирској 2018. године

Папа Фрања је (после скоро 40 година од посете Папе Јована Павла), маја 2018. стигао у Ирску и чим је коракнуо на ирско тло рекао је „да се стиди изостанка реакције цркве на злостављање жена, деце, људи…Стидим се неуспеха Римокатоличке цркве да одговори на “гнусне злочине” појединих свештеника који су сексуално злостављали малолетнике“.

Тадашњи Ирски премијер Лео Варадкар претходно је упозорио папу да предузме мере против свештеника који су умешани у злостављање деце и заташкавање тих случајева.

Масовни протести верника у Ирској приликом посете Папе Фрање 2018. године у којима се тражила и тражи осуда свештеника и клера због деценијског бруталног сексуалног насиља над децом и младима




Претходник, папа Бенедикт Шеснаести као одговор на кризу, никада није признао улогу Ватикана у „подстицању културе прикривања злочина“, а ни Папа Фрања такође није навео детаље о мерама које ће предузети за санкционисање свештеника, а „гнусни злочини“ с правом „изазвају гнев“ и представља и даље „извор патње и срамоте“.

Грађани Ирске су тада тражили и очекивали више од Папе иако се још нису знале све размере масовних злочина у којима су учествовали католички свештеници и часне сестре. Зато су масовно протествовали и тражили правду за невине малишане – жртве сурових поступака католичког клера.

У недељу, 24. јануара, други наставак: Злостављање и терор: цео систем у Домовима-логорима третирао децу и девојке (мајке) као затворенике и робове

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Ј. Вукелић: Срби на КиМ страдали јер су бранили своју ''груду земље'', стидим се односа власти према њима - КМ Новине

Државни апарат показује велику небригу према невино страдалим Србима На КиМ, рекао је за КМ Новине професор Јово Вукелић. Однос према страдању Срба на Косову и Метохији никада није био на завидном нивоу. Одмах после рата и окупације Косова и Метохије, док су Срби страдали највећом жестином до тада, већ се радило на њиховом прикривању и заташкавању.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Јово Вукелић: Документ из Вашингтона правно неважећи, без икакве међународне ваљаности - КМ Новине

У документу се помињу разне теме, које немају никакве везе са међусобним односом између Србије и непризнате државе Косово и Метохија. Зашто је у овом документу наведено да ће Србија преместити своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалем, кад се томе противи цео свет, а то стриктно забрањује и Резолуција УН 478.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Игор, брат Ане Брнабић претекао у отимању пара Бојана, брата др Дарије Kисић - КМ Новине

"Ово је најдиректнији могући сукоб интереса да Владина канцеларија додељује њеном рођеном брату 180 милиона динара из буџета, односно новца грађана" Игор, брат премијерке Ане Брнабић од државе добио послове вредне преко 40 милиона евра за две године Фирма "Асеко"(Asseco) брата Ане Брнабић ојадила буџет Србије за укупно 50 милиона евра.




author-picПише: Јово Вукелић      |      Лични блог: Између сна и јаве


Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.

Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.

Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.


КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Измређу сна и јаве    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању