Вести:
Приказивање постова са ознаком Беседа. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Беседа. Прикажи све постове

четвртак, 24. септембар 2020.

Приступна беседа Хорепископа липљанског и ужичког, г. Ксенофонта (Томашевића) - ВИДЕО

Архимандрита Ксенофонт (Томашевић), настојатељ манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама једногласном одлуком Епархијског савета Епархије  рашко-призренске у егзилу, а на предлог Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Г. Артемија, изабран је за хорепископа, са титулом липљански и ужички.

#Хорепископ #Кеснофонт #Дечанац #Липљан #Ужице #Мушвете #Златибор #ЕРП #Егзил
Хорепископ Ксенофонт





 

Eпископска хиротонија богољубезњејшег архимандрита Ксенофонта, изабраног хорепископа липљанског и ужичког, обављена је у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама, у недељу, 20. септембра 2020. године, након што је претходног дана обављен чин наречења новоизабраног Хорепископа.

У наставку објављујемо приступну беседа хорепископа липљанског и ужичког Ксенофонта (Томашевића).

Преосвећени Владико и Аво,
Преосвећена браћо Архијереји,
Браћо свештеници, свештеномонаси, свештенођакони, монаси,
Сестре игуманије и монахиње,
Драга браћо и сестре,
Драга дјецо духовна,

Чесни и честити, христољубиви и истинољубиви саборе светосавски,

Обичај је и ред вазда био да српски архијереји у својој приступној бесједи обрате се онима који су их хиротонисали и присутном народу Божјем и изложе програм по коме ће у повјереном им стаду и пастви дјеловати и радити као архипастири. Свакако, шта може Архијереј да прогласи као свој програм и намјеру осим оног вјечноживог и непролазног програма хришћанског који се назива Свето Јеванђеље, програма у коме је дат сваки одговор на свако питање које жеравично мучи сву твар, свако биће и сваку хришћанску душу, а понајвише онај најважнији одговор страшно питање смрти и живота, живота вјечнога и Царства Небескога.

И зато нам громко Свето Јеванђеље, проповиједано најприје Светим Претечом са Јордана, а касније и свесветим устима самог Господа Христа говори и објављује: ''Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.'' (Мт, 3:2; Мт, 4:17). И још громко говори Господ: ''Покајте се и вјерујте у Јеванђеље!''(Мк, 1:15) па још свима говораше: ''Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде.''; и још: ''И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик.'' И Онај Који Јесте казује ученицима својим и свима нама: ''Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих.''

Ево свевјечног јеванђелског програма изложеног! О великих ријечи, о страшне тајне, о залога свештеног, о тврде бесједе, и ко је може слушати!? (Јн, 6:60) Ко ли је тек извршавати?

Сусревши се са Тајном Свете Тројице, и са Богом живим разговарајући, старозавјетни пророци, свјесни своје слабости, немоћи и  нечистоте, у страху и трепету вапили су и ридали. Тако Псалмпојац Давид говори: ''Страх и трепет дође на ме и гроза подузе ме'' (Пс, 54:6). И велики пророк и боговидац Мојсије на гори Божијој заклони лице своје, јер га страх бјеше гледати у Бога. (2. Мој, 3:6), а Јов многострадални говори нам: ''Страх подузе ме и дрхтај, од ког устрепташе све кости моје''(Јов, 4:14), па још додаје: ''Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.''(Јов, 9:28).

Позван да проповиједа Израиљу, уплашен велики пророк Јеремија говори: ''О, Господе, Господе, ево не знам говорити јер сам дијете!''; а пророк Исаија пред Господом над војскама говори: ''Јао мени, погибох, јер сам човјек нечистих усана...јер Цара Господа над војскама видјех својим очима.'' (Ис, 6:5).

И сами Апостоли, уплашише се и од страха повикаше (Мт, 14:26), Апостол Петар на кољенима завапи: ''Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грешан!'' (Лк, 5:8), а велики проповједник и учитељ народа, Апостол Павле, бивши гонитељ Христа и хришћана, дрхтећи од страха рече: ''Господе, шта ћу да чиним?(ДАп, 9:6)

Ако су велики угодници, пророци, Апостоли и проповједници овако туговали и плашили се, дрхтећи при сусрету са Богом живим, знајући, како нас Апостол Павле и поучава да: ''Бог наш је огањ који спаљује'' (Јевр, 12:29), шта да кажем и како да приступим, како да се се оправдам ја, који, као кад се Давид сам бораше против Голијата, говорим: ''Мали бијах међу браћом својом и најмлађи у дому оца мога!'' (Пс. 151:1)

Ипак, свјестан својих људских немоћи и слабости, а уздајући се у Бога крепкога и силнога, и у свемоћ благодати његове која немоћи исцјељује и недостатке допуњује, приклањам, Свети Владико, главу своју пред Вашим благословом и избором, а само се у благодат Божију, којом бивам оно што бивам, и којом јесам оно што јесам (1. Кор. 15:10),  троструке епископске благодати поучавања, свештенослужења и управљања у Цркви Божијој. Помолите се и помозите, Владико свети и свештени скупе, да та благодат, да опет парафразирам Апостола Павла, у мени не остане празна.

Љубљени, пак, ученик Христов, св. Еванђелист Јован Богослов, учи нас самим блаженим устима Христовим, који у првосвештеничкој молитви својој поучава нас: ''...иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена. (Јн. 16:24), па још додаје: ''...и ово говорим на свијету, да имају радост моју испуњену у себи'' (Јн. 17:13)

Апостолом народа, опет, Павле, преко Солуњана и нас поучава ријечима: На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол, 5:18), повињавам се великом Апостолу па и ја у овај велики и свети дан кад сам, незаслужено, удостојен велике благодати узвишеног служења у епископском чину благодарим на обиљу дарова и благодати преко Вашег Архијерејства нашој смјерности.

А на самом почетку благодари устрептала душа моја свеблагом Господу, који сам за себе посвједочи да је Алфа и Омега, почетак и крај. Њему прије свега и врх свега благодарност срца мога узноси се, све до Престола Свете, Једносушне  Животворне и Нераздјељиве Тројице, беспочетног Оца нерођеног, Сина, кроз Кога је све постало, а  који постаде један од нас, да бисмо и ми, мала браћа Христова и пријатељи Његови, постали богови по благодати;  и Светога и Животворнога Духа Истине и Утјешитеља, који од Оца исходи,  Којим се точе благодатне и животне струје и којим свака душа живи.

Благоволи Бог у Промислу своме да и смјерност моју сатвори и сатка те 1975. године, 12. децембра по отачком календару на празник Св. Оца Спиридона, тримитунтског чудотворца, што је и престолни празник мога родног града Петриње. На његов празник сам и убројан у број хришћана идуће године, и благодаћу и призивом његовим сам и започео свој активни хришћански живот у петрињској парохији предратне 1990. године, чинећи прве хришћанске кораке, трудећи се да помажем при светој Литургији и парохијским дужностима и мом тадашњем пароху и првом учитељу хришћанских корака, протојереју Драгану Глумцу, коме и благодарим на свему што ме је тада, у тим тешким годинама ратног вихора у Крајини, научио. Често је бивало да на светој Литургији будемо само он и ја, и по жари и по зими, служећи Господу и приносећи бескрвну жртву Свете Евхаристије.

Благодарна душа моја и мислене очи срца мога, заблагодаривши Богу,  Једноме у Тројици, и Тројици у Јединици, спуштају се сада, умно и невидљиво, од Свевишњег Престола небеског до дивног земаљског храма и дома Спасовог, и Светог Краља Стефана Дечанског, гдје сам започео свој монашки живот, служећи Богу и Светом Краљу крај чудесног и чудотворног кивота његовог, гдје сам оставио власи своје косе, примивши монашки постриг 1999. из руку нашег Аве и Старца, владике Артемија, давши завјете мале схиме. Надао сам се да ћу, по старом монашком правилу:  ''гдје власи, ту и кости''; да и оставим своје кости једног дана крај кивота Светог Краља, али, промисао Божији друкчије је одредио.

Благодаран сам Светом Краљу на обиљу благодати и милости које су у тих десет година мога монашког живота у манастиру Високи Дечани пројавио како на мени, тако на цјелокупном монашком братству које је нашим Старцем неуморно било поучавано оним бесмртним постулатима монашког живота утемељеног прије свега и више од свега на светој послушности Старцу и ревновању за вјеру православну, на чувању гостољубља и негашењу Духа. Нека би дао Бог да се и они данас, кад су неким кривим путем пошли, сјете како их је и чему поучавао Старац и Отац, како нас је водио, како нас је руководио, како нам је униле и учмале душе подизао и васкрсавао.

Данас, далеко од кивота Светог Краља и чудотворних моштију његових, осјећам чудотворну и заштитничку силу његову, а са оном истом љубављу, надом и вјером, очекујем дан када ће се наша смјерност  опет удостојити да се у светом храму, чији је ктитор и заштитник, опет поклоним светим моштима његовим и са љубављу их цјеливам.

Благодарим и захваљујем од све душе своје и братији бившој у  манастиру Св. Архангела код Призрена, прије свега оцима Бенедикту, Варсануфију и Прохору, када сам братски примљен у њихово богољубино монашко братство на Усековање 2006. године, и који све до данас дијеле са нама све радости и жалости као саборци, сапутници и сапатници на узбурканом мору овога живота. Присјећам се и благодарим и нашим упокојеним оцима, протосинђелу Јовану и монаху Мелхиседеку за које се искрено надам да се данас са свима нама радују, гледајући лицем у лице оно што око не видје и ухо не чу и у ум човјеку не дође, а за чим жуди свако срце хришћанско.

Благодарим од свега срца и мојим родитељима, мојој мајци Душанки, која је овдје данас са нама и дијели радост овога свечаног дана и чина, као и оцу моме, покојном Неђељку, за кога се уздам и вјерујем да у наручју Авраамовом саучествује у овом побожном торжеству. Родитељи моји, вриједни и радни крајишки Срби, трудили су се да у душу моју и мога брата Душка, који исто тако са нама данас дијели ову радост духовну,  од раног дјетињства усаде осјећај за рад, труд и поштење, за образ српски, који ни по коју цијену није и не смије бити на продају, а који се данас, у намученој и напаћеној, распроданој и окупираној, униженој, изолованој, дистанцираној и замаскираној Србији врло често лако и јефтино продаје.

Молим се и сјећам и свих крајишких Срба, растужених и намучених, расијаних по читавом свијету наког злочиначке и геноцидне хрватске војне акције Олуја 1995. године. Браћо моја, као и Јерусалиму некада, и нама свима говори Христос да много пута хтједе да сабере чеда крајишка како што кокош скупља пилиће под своја крила, а не хтједосмо! Све за Христа, а Христа ни за шта нека буде наша лозинка, еда би Господ расијано сабрао, распуђено прикупио, разрушено подигао, отјерано повратио, да би се славило свето и славно име Његово у Крајини и у свим српским земљама!

Тугује душа моја и сјећа се и свих невино пострадалих и прогнаних косовско-метохијских Срба, са којима сам толико и дивних и тужних тренутака подијелио, јер нас је након крајишке Голготе и страдања дочекала и она косовска, коју смо сви заједно проживјели и одболовали болом срца свога. И онима прогнанима и избјеглима, као и онима који до данас истрајавају на мученичком Косову и Метохији, а од којих су и данас неки са нама, од срца шаљем свој поздрав и благослов, са надом да се удостојимо сви заједно испуњења оног српског поздрава: Догодине у Призрену!

Благодарим и мојој сабраћи, чији сам од данас саслужитељ у свештеном хорепископском чину, и у чије сам сословије примљен, хорепископима Николају, Максиму и Науму, дивним и честитим борцима Христовим, у чије се молитве и подршку и надаље уздам при ношењу овог жртвеног и крстоносног чина, да и мене науче и поуче како служити свима и благодарно бити слуга свих, како се сараспињати Христу, да са њим и васкрснемо. Благодарим и браћи мојој, настојатељима катакомби, свештеномонасима, свештенођаконима и монасима, које молим да се и даље за мене Богу моле да достојно понесем на плећима својим овај не мали крст који ми је повјерен. И матере игуманије и сестре њихове, дивне и чесне монахиње српске, храбре исповједнице вјере православне молим да помињу и надаље смјерност нашу у својим топлим молитвама Богу.

Благодарим и братији мојој, чији сам настојатељ у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице и надам се да ће ми бити подршка и потпора у ношењу овог новог крста, који сви заједно треба да понесемо, јер: Брат потпомаган братом је као утврђен град! Молим и вас овом приликом да пренебрегнете све моје слабости и пропусте, а да се сви заједно потрудимо да будемо сарадници Божји на њиви Господњој и грађевини Његовој у овој великој Светињи и Дому Пресвете Богородице Тројеручице, Која нас је чудесно призвала да јој служимо, клањајући се светој тројеручној, чудотворној икони Њеној.

Благодарим и вама, браћо и сестре, дјецо моја духовна, Ужичани, Чајетинци, Златиборци, и сви ви, са свих страна,  који сте се све ове године са толиком љубављу трудили да светињу мушветску помогнете и изградите, несебично помажући нашем монашком братству и нашој страдалној и исповједничкој Епархији. Без свих вас и ова данашња духовна радост не би била могућа. Хвала вам свима!

И на крају. Владико, Аво, са Господом почех, а да своју благодарност завршим ријечима упућеним Вама, јер сва благодарност недостојног срца мога Вама је и упућена. Хвала Вам на свему, од оног дана кад сам удостојен да, сада већ давне 1996. године, као студент енглеског језика и књижевности постанем Ваш духовни син, па до дана данашњег. Вама поучаван и руковођен, Вама све и дугујем, све до овог чина и епископске благодати које сте ме удостојили,  и поред моје слабости, моје немоћи и моје недостојности, да Вам се нађем као помоћник и хорепископ. Особито је драга срцу мом епископска титула липљански,  старе липљанске епископије која своју древност вуче још од епископије Улпијане-Јустинијане Секунде и светих ранохришћански мученика Флора и Лавра који у Улпијани и пострадаше па све до липљанских епископа који се помињу чак и послије сеобе Срба, све до 18. вијека. Ужичка, пак, титула, ево, у вријеме егзила и нашег прогонства са територије рашко-призренске епархије, обавезује нас и да народу ужичког краја и Златиборског округа благовијестимо Христа, распетога и васкрслога.

Молите се, Аво, Животодавцу Богу да не буде смјерност наша сува грана на плодном дрвету Вашем, које тако пожртвовано обдјелавате од Црне Ријеке до данас, поготово сада када Црква Божија страда под насртајима маловјерја, полувјерја и кривовјерја, отјелотворених у страшној стоглавој аждају, свејереси екуменизма. Благословом светог Старца Вашег, и нас сте удостојили да будемо саборци у овој свештеној поворци и благочестивој литији борбе под светосавским барјаком, који тако чврсто држите.

Поучите и мене и надаље,  и настојте, у вријеме и невријеме, запријетите, покарајте, али и утјешавајте, као и досад, са сваком стрпљившћу и поуком, како и учи Апостол Павле. Вашим поукама, руковођењем и Вашим молитвама надам се и ја достићи до пуноте мјере раста Христовог, да бих могао некада одушевљен узвикнути са Апостолом Павлом: ''Не живим више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.''

Амин. Боже дај!

Хвала вам још једном свима!

О епископској хиротонији,
20./7. септембра 2020. године
У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице,

Хорепископ липљански и ужички,
+ Ксенофонт



ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО: 



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Монашење и прослава празника Цвети у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама

Празник Цвети свечано је прослављен у свим катакомбама епархије у егзилу. У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама, празничну радост је Господ увећао за радост првих монашења у манастиру од његовог оснивања. На бденију, уочи празника, 26/8. априла, Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Протосинђел Ксенофонт: Умјесто запаљене воштанице на гробу оца Јована

Осим такве опште намене од старина постоје и посебне суботе у којима се Света Црква моли за све оне који су побожно живели и умрли са вером у Христа и у нади на васкрсење, а зову се Задушнице. Једна таква субота је Субота месопусна са службом у Посном триоду.




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 

Судски процес потив владике Артемија крцат неправилностима, недостају и докази (ВИДЕО)

Маратонски процес у случају против владике Артемија и његових сарадника настављен је прошлог месеца пред Вишим Судом у Београду. Оно што овај случај од почетка каратерише јесте недопустив ниво неправилности, нелогичнсти и правних пропуста који га прате од самог почетка.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

недеља, 07. јун 2020.

Беседа Владике Артемија на празник Педесетнице 2003.године у манастиру Сопоћани

„Али, као што је Црква победила све своје непријатеље у току дуге историје од две хиљаде година, сигурно је да ће она изаћи као победник и из ове садашње борбе и страдања. Ма ко да устане на Цркву биће побеђен…“



У име Оца и Сина и Светога Духа,

Благодат Светога Духа данас нас сабра у овој нашој обитељи светој сопоћанској, браћо и сестре. Сабра нас Свети Дух из близа и из далека да заједно овде данас са братијом овога светога манастира прославимо храмовни празник, Свете Духове, којима је овај Манастир посвећен од својих светих ктитора. Данас је Света Тројица, празник када се прославља Отац, Син и Свети Дух, Бог једини и истинити.

На данашњи дан, браћо и сестре, завршило се дело спасења рода људскога које је Господ Христос извршио својим доласком на Земљу, својим животом међу људима и својом проповеђу, својим страдањем и васкрсењем и својим узласком на Небо. Јер, одлазећи на Спасовдан, када смо славили Вазнесење Његово, одлазећи од својих ученика на Небо Он им је обећао: „Седите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.“ И, ученици Његови десет дана седели су у Јерусалиму у Сионској горници, проводили време у молитви и у сећању на свога Божанског Учитеља. И, гле, у десети дан, а у педесети дан од Васкрсења Христовога, десило се ово велико чудо пред тада великим бројем народа који се био сабрао у Јерусалиму, сишао је Дух Свети на апостоле у виду огњених језика. И, гле чуда! Они, прости људи, они галилејски рибари, они који нису никакве школе завршили, испунивши се Духа Светога почеше говорити на разним језицима величине Божије. А у граду Јерусалиму био је тада јеврејски празник Педесетнице, било се сабрало народа са свих крајева света и разних језика и сви су сада они чули да ови апостоли, ови обични људи говоре страним језицима, говоре њиховим језицима и беше им то чудо, а неки из оних који су гонили Господа Христа, који су га осудили на распеће, који су покушали да сакрију Његово Васкрсење и сада покушавају да ово чудо Божје објасне тиме што ће оптужити апостоле. „Напили су се вина, каже, а тек је девети час ујутру. Кад стигоше да се напију?“, а апостол Петар устаде пред свима и обрати се и каже: „Нису они, браћо, пијани од вина него од силе Духа Светога.“ И, почевши од пророка Јоиља, који је предвидео ово преславно чудо, поче им проповедати свети апостол, а сви они разумеваху на својим језицима. Проповедаше им о Господу Христу, о Његовоме страдању, о Његовоме Васкрсењу и о свему ономе чему их је Он учио и што им је говорио за четрдесет дана, од Васкрсења до Вазнесења. Тада, тада велики број народа, чувши и видевши ово што се пред очима њиховим догађа, поверовали су у Господа Христа, њих око три хиљаде.

Тога првога дана Педесетнице Црква Божија се родила и одмах почела да расте и да се умножава. Зато се данашњи празник рачуна, браћо и сестре, као завршетак дела спасења које је Господ извршио, али и као рођендан Цркве Божије у овоме свету, Цркве која је кроз векове, ево две хиљаде година Црква Божија живи у овоме свету основана на Господу Христу а вођена Духом Светим, она је прошла кроз многе невоље, кроз многа страдања, кроз многа гоњења, али је остала непобедива, онаква као што је Господ и рекао: „Основаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати.“ И, заиста, Црква је после сваког гоњења, после свакога страдања излазила јача, излазила чистија, излазила светлија као што злато, кад прође кроз огањ, излази још светлије него што је било. Тако и данас, браћо и сестре, Црква Божија у овоме свету страда. Страда, не само овде код нас, у лицу нашега побожнога народа на Косову и Метохији и у свим местима у којима Срби живе, него страда и у свим осталим православним народима гоњена од спољних непријатеља и гоњена од унутрашњих непријатеља, од разних јереси, од раскола, од секташа, од свих оних који Христа нису примили као Сина Божијега и нису поверовали у Њега. Али, као што је Црква победила све своје непријатеље у току дуге историје од две хиљаде година, сигурно је да ће она изаћи као победник и из ове садашње борбе и страдања. Ма ко да устане на Цркву биће побеђен, биће поражен јер Господ Христос је тај камен, на кога падне сатрће га а ко на њега падне разбиће се, каже у Светоме писму.

Данашњи свети велики празник који нас је сабрао овде, браћо и сестре, у овако лепоме броју, он нас испуњује надом и радошћу, надом у истинитост речи Христових да ће Црква Његова одолети свим непријатељима, а и надом да ће Дух Свети, који је сишао на апостоле, сићи и на нас овде сабране, на цео наш побожни народ, да нас препороди, да нас очисти од наших грехова, да нам улије снаге и ревности да истрајемо на путу Божјем, да живимо онако као што су наши славни свети преци живели, да држимо веру као што су они држали, да преносимо нашу веру нашим млађим покољењима, деци и омладини, јер на млађима свет остаје, на њима треба да остану ове наше светиње и ови наши обичаји и наша Крсна слава свакога дома нашега, да би се име Божје славило у нашем народу кроз будуће векове као што се славило и кроз прошле векове, да бисмо сви, живећи у овој вери и овом вером, удостојили се када пођемо одавде да се и ми нађемо тамо где се сви светитељи Божији налазе, у Царству Христовоме, да и ми тамо са њима и са анђелима Божијим славимо Свету једносуштну Тројицу, Оца, Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Да ли сте се запитали шта значи кад честитате неки муслимански (иноверни) празник? - КМ Новине

Да ли сте се запитали шта значи кад честитате неки муслимански (иноверни) празник? #Vera #Praznik #ISlam #Pravoslavlje #Čestitanje #Saglasnost Пред Вама је текст Свештеномученика Данила Сисојева, који је један од оних који су животом платили што су и речима и животом проповедали Васкрслог Господа!



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Хорепископ Наум: Православље и информационе технологије - КМ Новине

Хорепископ Наум: Православље и информационе технологије #Pravoslavlje #Vera #Internet #Beseda #Duhovnost Тројични Бог је Творац свега видљивог и невидљивог. Све што је Бог створио добро је по самој природи својој. И Он сам је изрекао Своју оцену, да све што је створио „беше добро веома" (Пост. 1, 31).



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Објасните ђакону (Н. Илићу) да напуштање православног предања неће привући иноверне, већ супротно - КМ Новине

Објасните ђакону (Н. Илићу) да напуштање православног предања неће привући иноверне, већ супротно Ђакон Ненад Илић, нарочито популарна личност међу лаицима и неутврђеним верницима због своје лажне "умерености", објавио је текст у коме лукаво подмеће идеју о напуштању "застарелог календара".




КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Пастир добри    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању

субота, 28. април 2018.

Празник Мироносица на КиМ: Хорепископ Николај - ми, православни хришћани, смо сведоци Христовог васкрсења! (ВИДЕО)

Другу недељу после Васркса Света Црква је посветила светим женама Мироносицама. Спомен ових миомирисних душа Христових свечано је прослављен у Недељу Мироносица, 9./22. априла, и у манастиру Светог Саве у Жеровници.







Тим поводом Свету Архијерејску Литургију служио je Његово Преосвештенство хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај уз саслужење настојатеља овог манастира, протосинђела Евтимија (Милентијевића) и јереја Игора (Данчетовића). Литургији је присуствовало нешто мање од стотину верника а неки од њих су се сјединили са Господом Христом кроз Свето Причешће.

Владика Николај је у својој веома надахнутој архипастирској беседи рекао да после оне страшне ноћи када је Господ био предат на распеће безакоцима јерусалимским, који су дисали силном мржом на Господа Христа и на оне који су у Господа поверовали, страх се увукао у све па и у свете апостоле и некако сви су се разбежали. Велика је храброст била потребна у том тренутку отићи на гроб Христов што су свете жене Мироносице учиниле, упркос сатанском страху који су сејали непријатељи Господа Христа:

"Велика радост, велика ревност и велика храброст победише онај страх. И ми се радујемо са њима. Шта су свете Мироносице, ша је свети Јосиф Ариматејски, шта су ти први хришћани? Па, они су сведоци васкрсења Господа Исуса Христа! Шта смо ми православни хришћани који православно верујемо, који смо тај дар наследили са вером нашом, тај наскупоценији и најдрагоценији бисер који смо наследили од светих предака наших? И ми смо сведоци васкрсења Господа Исуса Христа, и ми сведочимо, свако на свом месту и у своје време, вером и добрим делима. Милостивошћу, праведношћу, ревношћу светом и кротошћу. И смирењем и љубављу према Господу Исусу Христу! Сведочимо и мирис, тај бесмртни мирис, тај Христов миомирис бесмртности, васкрсења. Силе божанске које извиру из светог васкрсења просвећују све нас од првих хришћана, од жена Мироносица, св Јосифа Ариматејског и свих хришћана кроз векове"!

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


Након Свете Литургије владика је пререзао славски колач сестрама при овој катакомби, које свете жене Мироносице традиционално прослављају као своје заштитнице.

Уследила је трпеза љубави за све присутне коју су приредиле сестре слављенице.




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

уторак, 24. април 2018.

Беседа владике Артемија на монашењу у Барајеву уочи Мироносица

Недеља Мироносица донела је Епархији рашко-призренској у егзилу обиље духовних дарова. Први дар Светих Мироносица био је новопострижени монах из братства светојустиновске обитељи у Барајеву.

Владика Аремије са хорепископом Наумом и новопостриженим монахом Методијем.







Наиме, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије је, на Великом вечерњу, уочи Недеље Мироносица, 8/21. априла, у чин мале схиме замонашио искушеника поменуте обитељи, Миљана (Ђурђевића) давши му монашко име Методије (по Светом равноапостолном просветитељу словенском Методију, брату Светог Кирила Словенског).

Након монашења Владика Артемије се присутном народу обратиo пригодном беседом:

„Христос Воскресе! браћо и сестре. Ево Васкрсење Христово доноси радост свакој души која поверује у Господа Христа. Ево Недеље Мироносица, које се удостојиле прве да виде Васкрслог Господа и да објаве људима, пре свега апостолима, а онда и другим људима. Ево сила Васкрсења Христовога делује у Цркви Његовој већ две хиљаде и више година. Ево примера нашег новога оца Методија који је такође сведок Васкрсења Христовога, јер да није светлост Васкрсења обасјала његову душу, шта би га могло покренути на овај монашки пут, колико узвишен толико и тежак, него чувши реч Христову: „Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном.“ Он као и многи пре њега хиљаде и стотине хиљада преподобних отаца одазвали су се на речи Христове, кренули за њим и стигли где? У Царство небеско, тамо где је циљ свакога од нас, Господ је ради тога дошао на земљу, ради тога је постао човек – да људима дарује живот вечни, да их учини житељима Царства небескога. Монашки пут рекох, колико узвишен, јер води узвишеноме циљу, толико је и тежак. Чули сте какве је завете дао отац Методије вечерас. Чули сте шта је све обећао Господу Христу, то човек својим силама не може да испуни и да одржи. Он је то знао, зато је и смирено одговарао: „Да, али с Божјом помоћи. Знам да сам не могу чинити ништа добро, али уз помоћ Божију и труд мој, трудим се да буде тако“. Зато отац Методије, који је вечерас постао слуга овога манастира, постао молитвеник не само за себе и своју братију, него и за све нас овде сабране и за цео наш Православни хришћански народ. Јер чули смо да се род демонски, тј. грех и страсти једино изгоне молитвом и постом. А исто тако отац Методије има потребе да и ви њему помогнете да носи свој крст који је примио на своја плећа. А како ћемо му помоћи? Молити се за њега. Сви ми дужни смо да га унесемо у своје молитве. Да се молимо Богу да га Бог укрепи, да га оснажи, да му дарује снаге и благодат Светога Духа да може да испуни све своје монашке завете. Само тако, браћо и сестре, узајамна молитва њега за нас и нас за њега везује нас са Васкрслим Господом и отвара нам пут за Царство небеско да тамо заједно са свима светима и ми славимо Васкрслога Господа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.“

Након монашења приређена је трпеза љубави за све присутне.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽



  ФОТО ГАЛЕРИЈА:



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

уторак, 27. фебруар 2018.

Манастир Преподобног Симеона Мироточивог у Дежеви свечано прославио храмовну славу

Преподобном Симеону Мироточивом посвећен је мушки манастир Епархије рашко-призренске у егзилу у Дежеви код Новог Пазара.








Пошто је спомен овог предивног угодника Божијег (13/26. фебруара) ове године пао у понедељак друге седмице Великог поста, прослава храмовне славе обављена је у Теодорову суботу, 11/24. фебруара. Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије уз саслужење: архимандрита Варнаве (Димитријевића), јеромонаха Јакова (Купрешка) и јерођакона Паладија (Матића). Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је око 200 верника из разних крајева наше отаџбине. Многи од њих су се причестили Пресветим и Животворним Тајнама Христовим.

Након Литургије Владика Артемије је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Преподобног Симеона Мироточивог принели манастирско братство и овогодишњи домаћини славе: Богослав, Дејан и Дарко Томовић из Новог Пазара. За наредну годину пријавили су се: Марко Премовић,  Иван Глишовић и Љиљана Глишовић из Рашке.

У својој архипастирској беседи Владика Артемије је најпре говорио о небеском заштитнику обитељи а затим је поучио своју паству:

“И ми данас имали смо још једну велику радост, а то је, пуноћа, у ствари, духовне радости овде на земљи. Ово је први дан у току овог Великог поста, у току ове прве седмице када се верни народ причешћује Телом и Крвљу Господа и Бога Спаса нашег Исуса Христа. Причешће, браћо и сестре, јесте најприснија веза коју човек на земљи може да оствари са Богом, јер ми у Причешћу примамо само Тело и Крв Господа Христа и кроз то постајемо Његови сутелесници и чланови тела Његовога, Цркве Божије на земљи. Али, сви знате за Причешће да се треба достојно и припремити. Ја верујем да сте ви сви се припремили за овај свети дан, да сте постили онако како Црква заповеда, да сте се исповедили за своје грехе које као људи сви чинимо и онда приступили Светом Причешћу, јер само тако спремни и припремљени, Свето Причешће нам бива на спасење душе и тела и на живот вечни. Али, иако смо се многи исповедили, за своје грехе и казали свештенику, да ли смо се сви и покајали за своје грехе, да ли смо се одлучили да убудуће, те грехе које смо исповедили, не понављамо, да се одлучније боримо против своје слабости, против страсти, против греха, против гордости своје, против зависти своје и свега онога што је противно закону Божијем. Јер у томе и јесте покајање. Исповест је само једна видљива страна свете Тајне Покајања, а то је да испричамо оно што имамо на души својој, али много важније оно што се у нашој души догађа. То је та одлука да престанемо даље грешити. Јер, Причешће се прима као што сте чули на исцелење душе и тела. Али они који се недостојно причешћују, а на жалост има и таквих, њима то Причешће не бива на спасење, него на суд и на осуду, јер каже свети апостол Павле: „Ко недостојно једе и пије Тело и Крв Господа Христа, суд себи једе и пије.“

Празнично славље настављено је трпезом љубави коју су за све присутне припремили домаћини славе и братство манастира.

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.

  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽




http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу   :: © 2014 - 2018 ::   Хвала на интересовању

недеља, 28. јануар 2018.

Светосавска посланица - Савиндан 2018.

Светосавска поланица Епархије рашко - призреснке у егзилу, о Савиндану 2016. годне. Свакако прочитати!




Веома се радујемо, браћо и сестре, да смо данас на овај велики празник у овако великом броју окупљени овде, у овом Божијем храму да заједнички прославимо предивног угодника Божијег из рода нашега – Светитеља Саву. Име Светога Саве данас је најприсутније име у српском народу на свим светским меридијанима где год Срби живе. У свим храмовима, у свим школама – од основних до универзитета – име Светога Саве данас је изговорено безброј пута. И не само ове године, него је тако вековима сваке године. Многе песме су изрецитоване устима најмлађих потомака и поштовалаца Светога Саве, деце наше, многа пригодна предавања су одржана у његову част, многе књиге написане о Светом Сави, многе беседе изговорене о њему, па ипак никада довољно, никада све није речено. Јер Свети Сава је духовни океан, којега Срби вековима проучавају и испитују, и увек откривају нове и нове тајне личности Светога Саве, увек и стално долазе до сазнања да је он употпуности недокучив и неистражив. У томе и јесте највећа тајна Светога Саве, тајна сваког Светитеља и угодника Божјег.

И ми данас овде, драга браћо и сестре и драга децо светосавска, рећи ћемо нешто о Светом Сави, не да би смо њега похвалили, да би смо њега узвеличали, јер је он од Бога узвеличан као нико из нашег рода, него себе ради, да би смо макар мало обележили и обасјали пут којим наша генерација данас пролази, како са правога пута не бисмо скренули, и изгубили се у лавиринту стаза и беспућа. Он је и нама данас, као и свим генерацијама које су нама претходиле, неопходни путовођа и учитељ „пута који води у живот“, као што се пева у његовом тропару.

Име Светога Саве, његово грандиозно дело које је радио и урадио у српском народу и за српски народ на свим пољима народног бивствовања, неодвојиво је и непојмљиво одвојено од његове охристовљене личности, као што се једно дрво не може ни схватити ни објаснити без његових плодова. „Свако се дрво по плодовима његовим познаје“ (Мт. 7, 17-20). А плодови и дела Светога Саве су многобројни, те стога несагледиви и необухватљиви у потпуности у једној, овако сажетој, пригодној посланици.

Свети Сава је уткан у све поре живота српскога народа свога времена, али и свих познијих векова до данас, све их је оплеменио, облагородио, осветио. Благодатно зрачење таквога живота и рада пратила су наш народ кроз векове, ево преко осам стотина година. Његова светлост нам је зрачила у тами ропства, његова рука нас је водила када смо остајали без државе и политичког вођства, његов ум нас је саветовао шта нам ваља чинити кад год смо били у недоумици и на историјској раскрсници.

Само захваљујући његовој помоћи с једне стране, и спремности Срба да га следе и слушају као свог духовног оца, учитеља и просветитеља, с друге стране, ми смо се одржали на историјској позорници до дана данашњега. И данас, када смо по ко зна који пут, поново пред историјском одлуком, ми свој опстанак видимо само у што вернијем следовању пута који је пропутио и нама у наслеђе оставио Свети Сава. Ван његовог пута, све друго су странпутице, ван његовог духа, све друго су злодуси, ван његове просвете, све друго је мрачњаштво. Сагледавајући сав тај значај Светога Саве за род наш кроз векове, просветљени ум светог Владике Николаја, кликнуо је:

„Благо мајци која Саву роди,
„И Србима док их Сава води“.

Стога, не тражимо другога вођу. Следујмо и данас Светога Саву. Јер, само вођени њиме, нашим оцем и учитељем, остаћемо и опстаћемо на овој историјској ветрометини, без обзира на тешкоће и невоље кроз које, посебно данас, пролазимо. Протекле године за наш српски народ, за нашу Свету Цркву, биле су изузетно тешке, страдалне и мученичке. Сукоби, крвопролића, прогони, бежања, терор и многе друге невоље притискале су и још увек притискају наш народ, посебно онај на Косову и Метохији, а са њиме и нашу Цркву, која је од Светога Саве била и остала народна црква, која свој народ никад није напуштала ни заборављала, него је увек била са њим и у добру и у злу све до дана данашњега. А данас, данас по први пут како државне тако и духовне вође српскога народа, траже нове путеве, постављају нове циљеве, који су дијаметрално супротни ономе што је Свети Сава говорио и чему нас је учио. До данас, стално и свуда у свим нашим историјским невољама осећали смо да нас рука Светога Саве води, осећали смо да нас дух његов храбри, док су у нашим ушима одзвањале његове благе и умилне речи:

„Придите чада, послушајте мене,
страху Господњу научићу Вас,
показаћу вам како радит треба,
у чему је пропаст, у чему је спас“.

До данас српски народ се трудио да следи тај богомудри призив и наук Светога Саве, без обзира на тешкоће и жртве које је на том путу подносио. Српски народ и данас жели да остане на светосавском путу, у светосавској вери којој нас је он научио, али авај, народне вође то више нити чују нити следују. Свети Сава је и данас за православне Србе гора висока, ко је може догледати? Он је дубина морска, ко је може испитати? Његов живот и дело су неисцрпни рудник духовног блага, ко га може измерити? Тешко је рећи у чему је Свети Сава највећи. У сваком сегменту његовог живота, у сваком његовом делу, он је ненадмашан и неупоредив. Његова мера је – безмерност. Његова визија – недостижност. Говорити о сваком сегменту његовог живота и рада, захтевало би многобројне томове књига, чак читаве библиотеке. Оне, ваистину, и постоје, оне су писане кроз векове и пишу се непрестано. И никад све рећи о Светоме Сави. Он превазилази сваку реч људску. Он је шири од сваке мисли људске. Јер он је испунио себе Неописивим и Неистраживим Господом Исусом Христом. Живот Светог Саве је поновљени живот Господа Христа, као што је то живот и било ког другог Светитеља. Сваки од њих може поновити и на себе применити речи светог апостола Павла: „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20).

Ми се данас налазимо у периоду судбоносних преговора о будућем статусу Косова и Метохије. Најпре бриселски, а онда и унутрашњи тзв. међусрпски дијалог. То никога не оставља спокојним и индиферентним. Независно ко је непосредно укључен у преговарачки тим, осећамо да у преговорима, хтели – нехтели, сви учествујемо. Сваки на свој начин: мислима, осећањима, молитвом, добрим саветом… Но, имајући у виду ко иницира те преговоре, и чија ће задња бити, изазива бојазан и стрепњу у срцима нашим. У том контексту, желели бисмо да Вашу пажњу данас обратимо на само један сегмент из пребогате ризнице живота и дела Светога Саве, на оно време које је најсличније нашем времену. У време Светога Саве и брата му краља Стефана Првовенчаног, Србија и српски народ имали су око себе велики број непријатеља који су претили младој српској држави, њеном опстанку и развоју. Свети Сава, иако духовни вођа српског народа и архиепископ Цркве Божије у Србији, није био индиферентан ни према земаљској судбини свога народа и своје отаџбине. Стога је свесрдно помагао брату Стефану да ове спољашње претње отклони и преброди. У том настојању није жалио себе. Излагао је себе великом труду и напору, тешким и заморним, али и опасним путовањима, одлазећи чак и у таборе непријатеља свога народа, да би својом мудром, богонадахнутом и дипломатском речју од непријатеља створио пријатеље. И у томе је успевао. А данас, наше духовне вође да ли су дорасли таквој узвишеној мисији? Према досадашњем њихом раду и ставу, тешко је имати оправдану наду.

Сличне потребе за дипломатским мисијама Светога Саве биле су саставни део његовог светоотачког живота и рада, посебно после крунисања брата му Стефана за краља. Тако су, захваљујући мудрости, а још више молитвама Светога Саве, његове дипломатске мисије, у више наврата уродиле слатким плодовима, јер су избегнути непотребни сукоби и ратови, а самим тим несагледиве жртве и страдање недужног народа. Тим успесима Светога Саве, нема сумње, допринела је и подударност циљева Цркве и државе, архиепископа и краља, а циљ је био опште добро народа, развој и просперитет државе у сваком погледу, као и слободна делатност Цркве у вршењу своје узвишене мисије.
Када би и данас постојало такво међусобно разумевање и свестрана сарадња државе и Цркве, када би и данас циљ деловања и једне и друге био општенародно добро, мир и слобода, напредак и просперитет целога друштва, а не појединаца или појединих партија, сигурно је да не бисмо били на маргинама светских збивања, изоловани и ограђени мржњом и претњама са свих страна, расцепкани и разједињени унутар самог народа и државе Србије, чега није поштеђена ни сама светосавска Црква Правослвна.

Пут и пример Светога Саве, али и пут и пример његовог брата, богољубивог краља Стефана Првовенчаног могли би нам бити од велике користи и данас, ако бисмо сви били спремни да следујемо њиховим путем у служби Богу и роду, а да се оканемо својих себичних личних, или ускопартијских интереса. Онда би смо и ми данас са више наде и оптимизма кретали у преговоре и решавање горућих питања везаних за Косово и Метохију, али и шире за цео наш народ. Тај пут би и за нас данас био пут који води у живот, у бољу будућност не само нашега, него и свих народа са којима, по промислу Божјем делимо ово парче земље под ногама нашим и ово небо над главама нашим.

То је порука и поука Светога Саве на овај предивни и преславни празник његов, порука и поука која нам је данас потребнија него икада раније, јер и положај нашег народа и наше државе у целини, тежи је и неповољнији данас него икада раније.
Зато, ускликнимо сви молитвено Светоме Сави:

„Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози“!

верујући да ће нас он чути. Амин, Боже дај!

Честитајући Вам још једном данашњи велики свесрпски празник Савиндан, остајемо Ваши молитвеници пред Господом

Епископ АРТЕМИЈЕ,
Хорепископ Николај,
Хорепископ Максим и
Хорепископ Наум
О Савиндану 2018.


http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању

субота, 06. јануар 2018.

Божићна посланица епископа Артемија (ВИДЕО)

"Од Божића, онога првога од пре две хиљаде и више година, све се мења. Данас Бог походи народ свој, даде нам Сина свога Јединородног да нас преко њега поново врати к Себи, да нас усини и да нам дарује достојанство царских синова."

 #Божић, #Посланица, #Епископ, #Артемије, #егзил, #епархија, #рашко, #призренска, #КМ, #Новине, #кмновине,
Епископ РП Артемије, у егзилу


А Р Т Е М И Ј Е
По милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
У  Е Г З И Л У

Свему свештенству, монаштву и свим правоверним
синовима и кћерима Српске православне цркве
сверадосни хришћански поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!



Када се Господ Исус родио од Свете Дјеве,
све је блистало у светлости: Пастири
су свирали, Мудраци су хитали на
поклоњење, Анђели су појали;
а Ирод се узнемирио, јер се
у телу јавио Бог, Спас Душа наших.
(Стихира на Господи возвах…)

Таквим и сличним химнама, драга наша децо духовна, Света Црква Православна, дочекује Онога кога су Пророци пророковали на стотине година раније, Онога кога је Архангел Гаврило благовестио Светој Дјеви Марији речима: „Радуј се благодатна… ево зачећеш и родићеш сина, и наденућеш му име Исус“ (Лк. 1, 28–31), Онога за Кога је анђео Господњи сведочио Јосифу да је „зачет од Духа Светога“, наредивши и њему да новорођеном Богомладенцу надене име Исус, „јер ће Он спасти народ свој од грехова њихових“ (Мт. 1, 20–21). И још анђео говори да је управо то испуњење онога што је Господ казао преко пророка који говори: „Ето девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1, 22–23).

У то неколико јеванђелских речи, браћо и сестре, које анђели објавише, налази се сва тајна и сав смисао Божића. Нарочито у имену ИСУС, које значи СПАСИТЕЉ, чиме је назначена мисија Богомладенца у овоме свету. Дошао је Син Божји, међу људима се појавио ЕМАНУИЛ – с нама Бог. На први Божић, када се оваплоћени Бог родио у пећини витлејемској наступило је ново време, настао је нови савез између Бога и људи. То је најважнији догађај после настанка света, стога и најрадоснији за човека и за цео род људски. Данас, на Божић, окупила нас је по нашим скромним храмовима (катакомбама) светлост витлејемске звезде, радост која испуњава наше душе и срца, јер знамо и осећамо да нам се данас „Младенац роди, Син нам се даде“. Каква милост Божија, какав дар неба грешној земљи, каква благовест сужњима у тамници, јер гле, до рођења Богомладенца Христа род људски где се налазио, са ким је био? Налазио се у тами и сенци смрти, у канџама троглаве немани: греха, смрти и ђавола. Бог је био далеко од нас и ми од Бога, јер је наша душа била испуњена грехом иза кога се увек крије ђаво. Тиме смо ми протерали Бога из свога бића, јер смо били туђи и страни Богу.


  ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:  📽


Од Божића, онога првога од пре две хиљаде и више година, све се мења. Данас Бог походи народ свој, даде нам Сина свога Јединородног да нас преко њега поново врати к Себи, да нас усини и да нам дарује достојанство царских синова. Долазак Христа Спаситеља у свет у корену је изменио живот људи и саму нашу природу. Дошао је Син Божји – Емануил, и јавио се на земљи као човек да људе ослободи оне троглаве аждаје, која је ненасито гутала човека за човеком, покољење за покољењем, народ за народом, јер смо сви били робови греху. До доласка Господа Христа, људи нису знали ни правога Бога ни правога човека. Заборавили су свога Творца, па су себе оградили многобројним лажним боговима и идолима којима су се клањали и којима су служили.

Немоћан је људски језик, браћо и сестре, да речима искаже сву дубину тајне данашњег Празника, али га срце осећа и, поигравајући, говори нашем уму да се данас десило преславно чудо: Дјева рађа и утроба остаје неповређена; Реч Божја се оваплоћује и од Оца се не одваја; небо и земља се удружују у једно, јер данас Бог на земљу сиђе и човек на небо узиђе. Отуда, драга децо духовна, нема ништа важније од Божића. Зашто? Зато што је Бог сишао у овај свет и постао човек да би човека учинио богом по благодати. Господ је на Божић добио ново име; назван је Емануил, што значи „с нама Бог“ (Мт. 1, 23). А до тог догађаја, ко је био с нама? Ако није био Бог, био је Његов противник – ђаво. Ђаво кроз грехе, кроз страсти, кроз сваки грех почев од оног Евиног и Адамовог у Рају, па до последњег човека, господарио је родом људским и држао га у канџама смрти, јер, како каже св. Апостол: „Плата за грех је смрт“.

Програм и мисија Богомладенца Исуса – Спаситеља, чије рођење данас свечано прослављамо, јесте управо то да људе ослободи тог ужасног присуства ђавољег, да човека спаси. Ужасан је био живот човека на земљи где ђавола има а Бога нема. Али Господ је дошао, „с нама је Бог“, Он нас спасава од греха, избавља од смрти и ослобађа од ђавола, јер је Он једини јачи од греха. То није могао учинити нико од људи, нико од царева, нико од војсковођа, нико од научника, јер и они су сви били робови смрти. Једино Он, Бог који је постао човек, могао је да из човека истера грех, то најстрашније чудовиште које човека баца у смрт. До Господа Христа у овоме свету царује смрт, царује кроз грех, а кроз то над људима уствари царује ђаво. Долазак Господа Христа у овај свет представља објаву рата греху, смрти и ђаволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побеђује и уништава и тако спасава човека и дарује му живот вечни.

Господ је своју мисију извршио беспрекорно и целосно. Но Он очекује да и ми људи, сваки за себе учинимо оно што је неопходно да плодови Божића постану наша вечна својина. Господ Христос је својим рођењем на земљи започео и извршио најграндиозније дело, најсудбоноснију револуцију, која је икад изведена у историји рода људског, револуцију и бунт човека против самога себе, против свакога греха, најпре у себи па онда и око себе, против свакога зла, против свакога ђавола. Та свесна борба против тог зла и јесте борба за спасење човека. Зато је празник рођења Христовог – Божић, најрадоснији хришћански празник који је најдубље уткан у живот сваке људске душе, сваке породице, сваког хришћанског народа. То је празник највише украшен и окићен народним обичајима који се, истина, у детаљима разликују од места до места, но који у суштини увек симболишу и изражавају саму суштину догађаја који се празнује.

Суштина Божића је та, да Витлејемски Богомладенац представља за сваког човека Хлеб Живота, Светлост Истине, животворну топлоту, вечну младост и непомутиву радост. Зато се Божић у српском народу радосно прослављао и у ропству и у слободи, и у богаству и у сиротињи, и у краљевским дворовима и у сиротињским колибама, па и у народним збеговима и нашим катакомбама. Ту радост коју доноси „Божић Бата“ највише осећају и најпуније доживљавају невина деца, јер осећају да је њима најближи Онај Који се те ноћи уочи Божића родио, а Који је касније толико љубави показао баш према деци, поставивши их чак за пример и узор одраслима: „Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“.

Стога и ми данас, драга децо духовна, запевајмо програмску песму Анђела коју слушаху пастири у витлејемској ноћи: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Јер, увек и свуда на прво место долази прослављање Бога на висини, не неког и било каквог земаљског „бога“ и идола, којих је данас препун цео свет, него оног Бога, Који је тако заволео свет да је и Сина Свога Јединородног дао за спасење света. Прослављање Бога био је и остао једини узрок и услов мира на земљи, данас толико потребног свима људима и народима. А то двоје – доводи до добре воље међу људима, која опет омогућава и мир на земљи, и прослављање Бога. Све је богомудро међусобно повезано и проткано. Зато је Божић најстарији извор неисцрпне вечне радости за људско биће, за сваког човека. Зато се ми хришћани раздрагано поздрављамо о Божићу, и после Божића до Богојављења, чудесним и сверадосним поздравом: „Христос се роди“, и одговарамо: „Ваистину се роди“.

Као што Богомладенац Христос испуњује нас духовном радошћу и обасипа нас својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечни Живот, и ми смо дужни, драга наша децо духовна, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Питамо се у недоумици, чиме ми можемо Богу узвратити, шта Му као даре принети, шта Бог од нас очекује? Једино ми Богу можемо и треба да узвратимо, пре свега, вером правом, вером чистом и неисквареном; па усрдном молитвом „о всјех и за всја“; па љубављу према Богу и ближњему; па нашим трудом на испуњавању Његових Еванђелских заповести: постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Па и то све приносимо Богу не што то Њему треба, већ нама, јер тим нашим трудовима и добрим делима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове, спремним за улазак у Царство Небеско.

Са таквим мислима и духовном радошћу, браћо и сестре, Ми Вам од срца честитамо и срећну наступајућу 2018-у годину, желећи Вам сва непролазна и вечна блага од Богомладенца Христа, и још једном Вас поздрављамо са


МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Ваши молитвеници пред Витлејемским Богомладенцем

+ Епископ АРТЕМИЈЕ
+ Хорепископ НИКОЛАЈ
+ Хорепископ МАКСИМ
+ Хорепископ НАУМ

О Божићу 2017. г.



http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: ЕРП у егзилу    :: © 2014 - 2017 ::    Хвала на интересовању

петак, 05. јануар 2018.

Светоотачко и црквено предање о правилној прослави Божића

За многе православне Србе, карактери веровања и делова обичаја који се разликују не само од села до села већ и од куће до куће, збуњујући су јер их препознајемо као стране нашој православној вери.








Многи не желе или не смеју да их се одрекну како не би, из свог незнања кога су свесни, можда још више погрешили.

Преносимо део из књиге „Практична вероунаука“ која је настала „као насушна потреба нашег времена. Дуго је трајао процес обезбожења нашег народа. Преко 50. година. Народ је заборавио не само догматске и етичке принципе наше свете вере православне, него и сам начин практиковања вере живе у личном и породичном животу. Заживела су многе заблуде, усвојене погрешне праксе по многим питањима вере“ каже се у предговору ове књиге.

Она представља збир питања и одговора који су и по свом броју остали симболични – 33. „Симболичан број – број Христових година проведених овде на земљи међу људима. За тридесет и три године Исус Христос је оставио људима све што је потребно за њихово спасење и живот вечни. У ова тридесет и три одговора „Практичне веронауке” сматрамо да смо дали основна знања из вере и живота по вери, неопходних да бисмо били хришћани не само по имену, него и по животу“.

Дванаесто питање се односи управо на правилан начин прославе Божића а за који су верници сами питали тражећи одговор заснован на црквеном и светоотачком предању. Овај, као и све остале одговоре у овој књизи, пружио је Еписко Рашко – призренски (данас у Егзилу) Господин Артемије.



ПИТАЊЕ 12

Пошто је слављење Божића дуго времена било потиснуто и спутано у нашем народу, заборављени су у великој мери божићни обичаји који су дуго живели код Срба, и опала је божићна радост. Објасните нам како треба да славимо Божић. Објасните обичаје везане за дане Божића!



ОДГОВОР:

Увек је лакше рушити него ли градити. И у физичком смислу, а још више у духовном. Лакше је нарушити и упропастити своје здравље, него га поново стећи. Како за појединца, тако и за читав народ. Срби су веома брзо и лако “раскрстили” са својом вековном традицијом, вером, обичајима. Преко ноћи и за чинију сочива. Веома смо поводљиви и нестабилни. Не држимо до себе и својих духовних вредности. А тешко се лечимо. Тешко се враћамо својим коренима и својим прецима. Сујета и гордост нас спречавају. И тако остајемо далеко од “Дома Очевог”.

У Вашем питању је констатовано много тих жалосних чињеница, које нам нимало не чине част. И њихових последица, као нус производа. Али, изгледа, и жеља да се надокнади пропуштено, да се поврати изгубљено. Боље икад, него никад. Али то често није могуће. Никада се, на пример, не може вратити и надокнадити она божићна радост, толико својствена и блиска деци, оним генерацијама које су олако и непромишљено (од стране старијих) исте биле лишене.

Ипак, покушаћу да на постављена питања, макар укратко, одговоримо, ради данашњих и будућих генерација, као и ради нас старијих, еда би се исправило што се исправити може.

Божић – први од великих хришћанских празника, празник који је узрок и темељ свим осталим празницима. Да није било Божића, не би било ни Васкрса, ни Духова, ни Цркве, ни Хришћанства.

Божић је празник када се Бог на земљи родио као човек, као Младенац, Богомладенац, “мали Бог”. Божић (=Богић) је деминутив од Бог. Христос Бог се роди на земљи као човек. Зашто? Да нам својим рођењем објасни наше рођење, да нам открије сву тајну зашто се човек рађа на земљи, сваки човек. Свети Оци су одгонетнули ту надумну тајну: Бог постаде човек, да би човек постао бог, “бог по благодати”. У томе је сва тајна Богочовековог чудесног рођења на Божић. У томе и сво Његово Еванђеље, и сва Црква, и све што је у њој: све свете тајне и све свете врлине, и у њима све свете божанске силе.
Од рођења Господа Христа на земљи, међу нама људима је – сва пуноћа Божанства, сав Бог присутан телесно у нашем човечанском свету: да би се ми испунили том пуноћом Божанства. И тако остварили циљ, од самог Бога постављени циљ нашем људском бићу, нашем људском животу, нашем људском постојању. А једини прави и бесмртни циљ сваког човека, шта је? Узрастање у меру раста пуноће Христове, повратак наш Богу и сједињење са Њим, обожење. Како ћемо ми, бедна људска бића, постићи тај узвишени циљ?Помоћу светих Тајни Христових у Његовој Светој Цркви, и светих врлина у њој.

Живећи у њима и помоћу њих, сваки се од нас испуњује свима божанским силама које су људском бићу потребне за побожност и живот и у овом и у оном свету. На тај начин сваки постаје “бог по благодати”, постаје помоћу свемилостивог Господа – Богочовека Христа, који једини јесте и занавек остаје Бог по природи. Тај препород човека почиње светим Крштењем, а завршава – обожењем. Крштењем се облачимо у Христа; Причешћем се сједињујемо са Христом и постајемо христоносци и богоносци. Божић нас учи да смо дужни живети као што пристоји малом “богу по благодати”. А то значи да живимо Христом и ради Христа, јер је Он једини сверазумни и сверадосни смисао сваког људског бића.

Те дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је превео на свој језик и изразио их у предивним и богатим божићним обичајима. Више него било који други празник. И више него било који други православни народ. Ти обичаји, у суштини су исти у свим крајевима где православни Срби живе, али се у појединостима и разликују од места до места, од села до села. Нарочито су ти обичаји осиромашени у тзв. урбаним срединама, по градовима, премда се и тамо одржавају, макар символично.

Основни елементи божићних обичаја су: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник. Погледајмо укратко шта сваки од ових основних елемената представља и њихов духовни смисао.

БАДЊАК је младо храстово дрво које се у шуми сече на Бадњи дан (дан уочи Божића), веома рано, пре сунчевог рођења. Ту се окреше од грана, а на самом врху оставе се гранчице. Тако окресано дрво се донесе и прислони уза зид куће. То је почетак радости за домаћу чељад, нарочито за децу, која истрчавају напоље да виде да ли бадњак својом висином пролази кров куће. Прислоњен уз кућу, Бадњак сачека вече. Тада, већ по мраку, домаћин га исече на фурунаше, и онда се обавља свечано уношење бадњака у кућу. То чини сам домаћин, поздрављајући укућане са: “добро вече, сретно бадње вече” а домаћица и деца дочекују га у кући, загрејаној и осветљеној, одговарају на свечане поздраве домаћина и посипају га житом. Бадњак се затим налаже на ватру, било на отвореном огњишту (што је данас реткост) или у шпорет, и ватра се не гаси целе ноћи.


http://www.joetravel.rs/

Иза бадњака (кога уноси од три пута), домаћин уноси добар свежањ миришљаве, пшеничне СЛАМЕ, са истим поздравом као и за бадњак. За децу је то најрадоснији моменат, јер мајка у сламу баца орахе, јабуке и бомбоне, а деца, тражећи то, развлаче сламу по целој одаји, пијучући уз радостан смех и жагор. Када се тај “ритуал” заврши, поставља се посна вечера за сву чељад, којој претходи заједничка, домаћа молитва. Након, пак, вечере, деца се препиру и отимају које ће на слами то вече спавати, јер се то сматра за посебну “част”.
Бадњак и слама, разумљиво, тесно су повезани са рођењем Христовим у Витлејемској пећини, те имају дубоки духовни смисао. Бадњак – младо храстово дрво, велике калоричне вредности, символише самога Богомладенца Христа. Као што Бадњак те ноћи осветљава (са огњишта) и загрева целу кућу, тако и Христос својом божанском науком и својом благодаћу осветљава и загрева душе оних који у Њега верују и за њим иду, да не ходе по тами, него да имају светлост живота. Поред тога Бадњак нас у мислима враћа у ону хладну витлејемску ноћ, када је праведни Јосиф ложио ватру у овчијој пећини да огреје новорођеног Богомладенца и његову Свету Матер. Слама, пак, веома јасно подсећа на овчије јаслице, у које је на сламу положен Богомладенац Христос рукама Свете Богородице.

Ујутру пак, на сам дан Божића, док Бадњак још гори на ватри, у кућу долази ПОЛОЖАЈНИК, неко од ближе фамилије или из комшилука, који “чара” ватру, оним врхом Бадњака који је стајао до тада у углу, ређајући молитвене жеље за дом, домаћина и његову чељад: “Колико варница, толико благослова Божијега, толико блага и напретка, толико среће и здравља” и тд, после чега га домаћица “дарује”: кошуљом, чарапама и пешкиром. Положајник овде символизује саме Анђеле Божије који се јавише витлејемским пастирима у пољу код њихових стада и објавише им радосну вест о рођењу Христовом. Символизује такође и саме витлејемске пастире који се први поклонише новорођеном Богомладенцу, а у даљем смислу и источне Мудраце који му принесоше на дар злато, тамјан и измирну.

На сам дан Божића, домаћица, поранивши пре свих, доноси са извора свежу воду и меси ЧЕСНИЦУ – пшеничну погачу, у коју замешује и један сребрни новчић. По доласку домаћина из цркве са ране литургије, сви се окупљају око божићне трпезе. Тада домаћин ломи чесницу на онолико делова колико чланова породице има. А деца, заборављајући на укусна божићна јела, свако претражује своје парче чеснице, надајући се да је сребрна пара баш њему допала. Јер се сматра и верује, да оно дете коме допадне комад чеснице са новчићем, те године биће посебно напредно и благословено.

Јасно је по себи да ова чесница такође представља самога Христа, небески хлеб, који је дошао да се дарује људима за храну, јер је сам Он рекао: Ја сам хлеб живота. А на Тајној Вечери пре своје Крсне Жртве, дао је себе за храну вернима под видом хлеба и вина, рекавши: “Узмите једите, ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…”

И најзад, укратко одговор на питање: Како треба да славимо Божић? Из реченога је јасно: Вратити у живот свој и своје породице ове предивне божићне обичаје, колико нам то прилике дозвољавају. А пре тога, и више од тога, припремати себе и своју чељад (нарочито децу) за дочек Богомладенца Христа током шест недеља Божићног поста, које је света Црква одредила за очишћење душе и тела: постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести и светим Причешћем. Тако ћемо нашу душу и наше срце припремити да се Богомладенац у нама роди, да Му буде у души нашој топло и светло. Таква припрема наша, биће довољна за достојно слављење Божића, и поред недостатка горе наведених обичаја, премда и они нису за заборав. А исто тако треба знати, ако не буде ове унутрашње припреме и труда на чишћењу душе наше, онда, ма колико држали оне спољашње и дивне обичаје, наше слављење Божића нити ће Богомладенцу Христу бити угодно, ни нама спасоносно.

И још само нешто. Од Божића до Богојављења православни Срби се међусобно поздрављају: “Христос се роди”! и отпоздрављају са: “Ваистину се роди”! Тиме исповедамо своју веру у Господа Христа као Сина Божијега, који се ради нас људи оваплотио, у пећини родио и у јаслама лежао, да би нас пале од греха подигао.

У тој вери се и поздравља сверадосним Божићним поздравом: “Мир Божји, Христос се роди! – Ваистину се роди!

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html

Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2018 ::    Хвала на интересовању