Вести:

Friday, September 15, 2023

МАГИЧНА КУТИЈА или За кога је дочек кошаркаша био страшан?

Friday, September 15, 2023 | Уреднички колегијум 0

МАГИЧНА КУТИЈА или За кога је дочек кошаркаша био страшан? Гледали ли сте кошарку? И ја сам. Кад баба у осмој деценији седне да пише о кошарци која је прошла, онда мора да је то нешто посебно, је л` да? (Је л` то неко мени добацио: „Све је већ речено, баба! Идемо даље!“?) Ма немојте кас`ти ... Није све речено.

Гледали ли сте кошарку? И ја сам. Кад баба у осмој деценији седне да пише о кошарци која је прошла, онда мора да је то нешто посебно, је л` да? (Је л` то неко мени добацио: „Све је већ речено, баба! Идемо даље!“?) Ма немојте кас`ти ... Није све речено.


Пише: др Весна М. Николић



Је л` неко рекао да ништа више није исто? Па, није. Молим лепо. Шта више није исто, нити ће икад бити? Чек` да видимо:

Е, овако. Ишла ја... Кад оно беше?... На Каленићеву пијацу. И окаснила. Сунце почело да пржи, оно у руци све теже и теже, ја почела да дахћем. О, мислим се, сад ћу ја на Булевар па на трамвај, коју станицу. Ал`, не вреди! Ноге окраћале, дошле овојицне. И отежале. Те полако, полако Голсвордијевом до Хаџи-Ђерине. Тамо на углу кафић „Експлиците“. (Што да не кажем како се зове? То је реклама, питате? И треба да буде. Нисам ја онлајн баба за паре... Од сад ћу све да рекламирам што ми се свиђа. Па, ко ће да каже да ваљамо, ако ми нећемо?!). Једва стигнем до кафића, а тамооо... Људи моји, пуно к`о око. Гледају млади утакмицу Србија - Литванија. Телевизор у контра-светлу, ништа се не види како треба, али сви гледају. Сместим ти се и ја. Па, шта ћу? Цркла. Наши дају кош, деца викну „То!“ или „Јес!“ и то је то. Нико не виче. Кад Литванци дају кош, чује се једно тужно „ооо“, на доле и то је то. А кад је Богдановић закуцао, они устали и тапшу! И седну. Радосни. Видиш им по лицима. Ја се сконцентришем. Можда су странци? Јок! Наши. Опет нешто било, они опет пљескају. Погледам, по столовима само кафа, лимунада, флаширана вода, цеђени сок и само једна конзервица нечега. И сад, не знам где да гледам. Они горе, горе је телевизор, разбише Литванију! Ови доле, тапшу. Раздрагани, нису тута-муте. Ја ти лепо пошаљем поруку: „Нећу скоро кући! Гледам утакмицу у кафићу. Много фино друштво!“. И добијем од куће одговор: „Јеси добро?“. Одлично сам. Нисам гледала до краја. Наши обично забрљају на крају... Где, бре, било би ми жао. Фини момци. А и ови што су гледали, исто фини. Са ЕТФ-а, била ја још једном после, па питала. Ко хоће да се уда, тамо да иде – момци боли глава. Шалим се. Још студирају.



Е, `де сам стала...? Аха... Немам ти ја појма ко је ко у овој сад репрезентацији. Мој омиљени кошаркаш био је Никола Плећаш, од `69 до `76. А пре њега Чермак. А пре тога... У, бре, пре тога била 1963... Бразил. Светско првенство. Исто друго место: Кораћ, Данеу, Ђерђа (ау, што је Ђерђа био!) и Владимир Цветковић. У финалу изгубили од Бразила и било друго место. Ма, ово знам сто посто. Не знам где оставим новчаник, а ово од пре шездесет година све памтим. Типична старачка заборавност на близу и савршена меморија на далеко...

Кад су сад играли са Канадом, гледала сам кроз прсте, буквално, и то само само почетак и крај. Победили наши! Слава Богу! Финале нисам смела да гледам. Много ми били опасни Немци, а и ова наша деца се истрошила... Тако сам била одлучила, али укључим понекад. Видим понешто... И све тако. А једном, кад сам пустила уназад да видим шта је било, видела сам чудо са клупе! Ови наши на клупи вичу „Додај овоме! Додај ономе! Пази! Баци! Хватај! Леђа!“, хоће да умру на клупи. Теже њима било, мајке ми. Били корисни. О, како је то значило...! Ма нама свима. Лепо видиш – једна душа. А кад се сетим оног у болници...?



„Спаси га, Боже, молим Ти се! И умири његове родитеље и кога још све треба... Обрадуј их. Теби је то лако, нама није, помози“! Све сам се тако молила, а не знам како се дете зове. Али зна Бог! Све сам ја Богу објаснила на кога мислим и знала сам да ме је чуо. Онда сам се молила и за све друге тамо. А и овде за болесну децу, јер немам паре за толике СМС поруке. Али Бог зна и то, па ме све чује... Наш Бог је добар. Он не кажњава. Што бисмо волели Бога који кажњава? Он је нас све чуо. Кад је било финале, била је недеља. Сви били у цркви. И сви се молили. После ишли ђутуре на кафу. Ћаскали, радовали се и били смирени. И отишли да гледамо наше и Немце. И добро... Било шта је било. И ту је заиста све речено.


Дођоше сви они на балкон. И то знамо. Чекао их Шапић у фармеркама и сакоу. Ало, градоначелниче, не иде сако и фармерке. То ни џибери не раде. Постоји, ваљда неки протокол, мајка му стара?! И шта ћеш ти на тераси?! Јеси их примио у холу? Јеси! Па шта ћеш горе?! Пусти њих.


Е, онда се појаве и ови из Кошаркашког савеза. Њих тројица. И они су заслужни за медаљу. Па, јесу, сигурно. Нарадили се. Трудили се. Али то је дочек репрезентације! Па шта сте се набили ту, као да ми не знамо ко је ко?! Ма нека и тих из КСС, не браним, али је просто неумесно! И срећом, кад сви дођосмо до повраћања, излазе баскеташи! Е, било ми мило, ама... Срце ми било пуно! Онда кошаркаши. Био и Бориша. Јунак! Их! Ја плакала. Па Ђоковић. И, бре, ал` се и он исплака, човек! Па што, бре, дете?! А ја к`о свака баба „Немој, сине, да се толико кидаш. Па најбољи си на свету свих времена! Шта је толико тешко?“. Ал` у томе је његова величина – има душу. Душа се расплакала пред својима. Трпео, трпе, успео и сад вентил. Ако, сине! Ја кад бих отворила свој вентил, све бих оне доле потопила. Али, још нисам победила. Морам још да трпим. И још да се молим Богу.

А кад сам препознала Феђу Димовића, е, стварно сам била пресрећна! Нема више „Игра рок ен` рол цела Југославија“! Хвалим те, Боже! Волим текстове Београдског синдиката, те сам тако, изгледа, завоволела и тај бенд. Мора да постоји нешто у тој групи, кад једна баба воли да их чује... Или је и у баби нешто :). Кад су се сви на тераси Скупштине Града окренули да певају „Весели се српски роде“, престала сам да гледам пренос. Не због песме, него што сам била огладнела, да не буде касно.



Кад, сутрадан, ударише другосрбијанци у вриску!

„Аврамовић и Ђоковић јавно спомињали Бога!“ Кад се ускопистише демони у онима! Лелеее! „Па, то гледају деца!“, кажу душебрижници. „Чему их уче!?“. Те, ми смо „православна џамахирија“, те „Бог је...“. Не могу да напишем шта. Те, „спортисти су нас маршнули у средњи век“... Један човек им је на твитеру лепо одговорио „Србија је најбоља и највећа била управо у средњем веку“. Тај ропац другосрбијанаца био је онај самртни. Хиљаде људи је читало твит у коме се бранило право на веру и нацију. Ау, штагар нас је! Многи су само написали „Слава Богу!“. Демони су у онима првима почели да шиште, пиште, вриште и беже. Истина, сваки од њих ће довести још по неколико легиона, али џабе! Пуне цркве народа. Бар у Београду... Сви се причешћују, што значи да посте сваке среде и петка и све постове. Ту видиш и глумце, и певаче, лекарку, пекарку, пензионера, студента, ученике, ма децу... Кад сам, на пример, ишла на операцију, отишла до болничког параклиса да се помолим, кад тамо доктор који ће да ме оперише, моли се за све нас. Занемела сам. Како та операција може да не успе?! (Ау, али сестра је била опасна лујка! Добро, то нема везе. Ђаво не спава). И помислиш, нека, другосрбијанци се излудијали... Кад...!

Отворите ово да се изненадите:


Ова сестра слатка има градацију: прво, каже, не ваља „Весели се, српски роде“, па је, каже, још горе и љуће, или луђе: „Не може нам нико ништа“, а најгоре је „Ово је Србија, говоре гробови ратника“, „с којом почињу и завршавају се скупови власти“, рече она. Дете моје, да ти нешто каже баба: мој најстари стриц, мајор, погинуо је на Церу! То је тачно тамо где би неко хтео да копа литијум. Па ми сад ти кажи: какве има везе са гробовима ратника, то што си рекла!? У ствари, опрости, то је много тешко питање... Опрости, стварно! Једно једноставније ћу, не виде ли ти да деца то већ певају?! Нису научили ни од кога са терасе. То су већ знали. Дошли такви од куће. Нису знали ово што је „Синдикат“ спевао Нолету. Кошаркаши су знали, деца нису. Значи, публика је певала оно што зна, је л` тако? Тако је. Па, значи, сви знају ове српске песме. Је л` тако? Тако је!




И сад, шта је то „Чаробна кутија“? То је једна кутија коју је онај „Слава Богу“ Аврамовић носио из Маниле. У њој је била лопта са потписима свих важних. Та кутија је на аукцији у Новом Саду продата за 650.000 динара, илити за отприлике 5.500 €. То иде организацији „Срби за Србе“, која ће да помогне некоме на Косову и Метохији. Њу чине исто млади људи. Побожни, да простите. И они осветлали образ Србији. Не краду. Да краду, већ би се знало. Има њихов огранак у Аустрији. Организовали хуманитарну продају најтраженије српске књиге, аутор поклонио, публика убацивала у кутију пара колико је хтела, они неком помогли... Једино што у Цркви у Бечу на почетку није било никог да отвори врата гостима. Ни владике, ни попа. Стајали сви ко будале напољу док се спремачица није сетила да оде до свештеника да узме кључ. Задесила се и ја тамо. Видела.

Да се вратим на ову ТВ-даму. И Ви, драга моја лепојко, као и наше попе, мораћете да схвате да се у Србији десило нешто чудесно. Нешто што се ће се увек наћи у чаробној кутији неког племенитог човека – а то је свест да смо једно и да је Један Бог у свима нама. И да ћемо у таквим кутијама љубави помагати једни другима! И да Србија, после овог Мундобаскета, више никад неће бити иста!

Она већ сад није иста.

На сваком нашем лицу пише „Ти ће ми кажеш?“.


Е, то је Србија!


 
* * *


Због цензуре и блокирања свих медија и алтернативних погледа, пратите наш Телеграм канал


КМ новине су једини независни српски медиј са Косова и Метохије који се ослања искључиво на подршку својих читалаца због чега је наш даљи рад озбиљно угрожен 

Помозите нам да опстанемо и унапредимо извештавање 



 

ПОДЕЛИ: 


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram


Извор: Блог фркет    :: © 2014 - 2023 ::    Хвала на интересовању

Post a Comment

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.