https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

четвртак, 9. јун 2022.

Предраг Јакшић: Хришћанство без покајања

четвртак, 9. јун 2022. | Уреднички колегијум 0

Предраг Јакшић: Хришћанство без покајања / Predrag Jakšić: Hrišćanstvo bez pokajanja

"МПЦ не мисли да је ишта згрешила, чак напротив, грешна је била Српска православна црква и Срби, „окупатори“ Македоније, криво је и оно „ић“ на крају презимена да ни то не заборавимо, па зато самозвани поглавар МПЦ и каже да је ова аутокефалност само потврда реалности."

















Пише: Предраг Јакшић


У дане када је патријарх Порфирије дао у име Српске Православне Цркве томос тзв. Македонској Православној Цркви којим је потоња први пут у историји добила аутокефалност, исти је преко Српске Православне Цркве суспендовао све односе са „косовским властима“. Разлог за суспендовање ових односа је „кршење верских слобода“, односно то што је свештенство СПЦ на Косову и Метохији онемогућено да држи службу, чиме се крше најосновнија права Срба и СПЦ. На који су начин ова два догађаја повезан јасно је већ када се поставе овако, један поред другог.

Наиме, у областима Јужне Србије, које се у најновије време називају Северна Македонија, више од пола века се на најгрубљи начин свештенство СПЦ спречава не само да врши службу, већ и да носи мантије, да се изјашњава да припада СПЦ, отети су манастири и цркве СПЦ и слично. Ту, тзв. Македонску Православну Цркву основали су Тито и његови комунисти, исти они који су убили велики број свештеника, монаха и свештеног народа СПЦ током Другог светског рата и након њега. Те исте, Титове власти су годинама уз помоћ представника тзв. МПЦ вршиле терор над Србима у Македонији, притискајући их да се покрсте, промене презимена и престану да се изјашњавају као Срби. Уз то, фалсификовање историје је нешто што је аксиом тзв. МПЦ, а „преправљање“ фресака по српским манастирима на територији Јужне Србије више није никакво изненађење, то се подразумева као један од редовних поступка у тзв. МПЦ.

На, Косову и Метохији такође имамо све ово – терор над Србима, над српским свештеницима и монасима, уништавање фресака, црква и манастира, отимање имовине, полагање непостојећих имовинских права на српске манастире који нису још увек уништени, негирање права Србима да живе као Срби (а не као тзв. Косовари), фалсификовање историје, убијање људи, укључујући свешетнике и монахе. И сада, док се тако „одлучно“ прекидају односи са терористима, а што су те тзв. „косовске власти“, јер је нашој Цркви онемогућено да држи Литургију у Приштини, тзв. Македонској правосланој цркви која то не дозвољава више од 60 година, наша „одлучна“ СПЦ, са Порфиријем на челу, даје аутокефалност. И нема ту, разуме се, никавог хришћанског објашњења за овај потез.

Све те приче о братству, о јединству Цркве, о помирењу, све су то најобичније глупости. Јасно је то свима. Патријарси и владике СПЦ које су трпеле страшан притисак од стране УДБЕ и Тита лично да признају МПЦ, ту јеретичку и богоборачку творевину, нису поклекли иако их је „мрак“ могао прогутати сваки тренутак и нико за то не би одговарао (а многе је и „прогутао“ и за то нико није одговарао). Порфирије данас, пак, заједно са свим владикама СПЦ (!!!) (изузев владика ЕРП у егзилу - прим. ред.), то је учинио а да није ни трепнуо. Све је то учинио уз осмех. Може се, додуше, учинити да се овде ради о повратку блудног сина, те Македонске Православне Цркве, оцу, Српској Православној Цркви. Но, наравно да није то у питању. Пре него што се блудни син вратио оцу, како Јеванђеље каже, трпео је највећа понижења и био на рубу физичке смрти, и схватио је да мора да се покаје и врати оцу и кући својој, па  је и рекао: „оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од својих најамника”. Јасно је да тзв. МПЦ не мисли да је ишта згрешила, чак напротив, грешна је била Српска православна црква и Срби, „окупатори“ Македоније, криво је и оно „ић“ на крају презимена да ни то не заборавимо, па зато самозвани поглавар МПЦ и каже да је ова аутокефалност само потврда реалности. И, ето, Порфирије Периски им потврди ту њихову теорију, јер им даде оно што никада нису имали и што им и не припада, и то све, на ужас и срамоту, чак и без њиховог покајања. Да, БЕЗ ПОКАЈАЊА! Након што је својевремео проповедао причешћивање без поста и исповести (о чему сам писао: https://www.kmnovine.com/2021/01/post.html ), сада смо дошли до тога да по Порфирију ни покајање није потребно, јер као што рекох ова добијена аутокефалност није последица македонског покајања, већ само потврда „реалности“. Замислите хришћанство без покајања! То је хришћанство без Христа, без Бога. То је као некаква заједничка молитва са папистима, мухамеданцима и свима осталима „који траже смисао“, а о каквим је заједничким молитвама Порфирије већ проповедао у беседи у храму у Загребу (о чему сам писао: http://www.kmnovine.com/2021/04/ut-unum-sint.html). И то јесте логичан пут пропасти јеретика и отпадника од Бога, богобораца.

Када је пре пар година Вартоломеј, Васељенски патријарх, дао томос тзв. Украјниској Православној Цркви, и то оним расколницима и јеретицима, мрзитељима Светог Православља, заговорницима фашизма, палитељима руских цркава и манастира, било је јасно да ће то довести до ескалације стања у Украјини. И, ево, ту смо где смо сада што се Украјине тиче, рат траје и бесни, а Вароломејеви „православци“ подржавају Азовски батаљон и све сличне „бендеровце“. И док Порфирије прича флоскуле о миру, ради исто што и Вартоломеј, а вероватно чак и горе. Зашто горе, па украјински јеретици су се бар формално и јавно покајали да би се вратили у Цркву, а пре него што их је Вартоломеј наградио томосом. Нису се они ништа променили, поправили, нити су се заиста покајали, но барем је задржана форма да јавност не би заборавила да је покајање неопходно и да се тако бар мало прикрије Варотоломејева издаја Христа. За Порфирија, ни за све остале српске владике (а њих има чак четрдесет двојица који су гласали за ову богоотпадничку одлуку!!!) није потребно ни то. И логично је да ће и овакав антиправославни, антитеистички, Порифиријев потез довести до ескалације србофобије (не само у Македоније, јер, ето, испоставило се да су из тзв. МПЦ „били у праву“ деценијама, а то сада и Срби „признају“, већ и по другим српским земљама и уопште широм света) али и до јачања жеље различитих јеретика да траже „своје“. Да ли ће ова одлука, као Варотломејева, утицати на то да до неког новог рата дође пре, не можемо знати, но да ли има изгледа да буде тако, па наравно. У крајњој линији, зашто Порфирије не би аутокефалност дао сутра и некој потенцијалној Косовској Православној Цркви? Јер, ако су тзв. МПЦ и световне власти Македоније, руку под руку, сатирали Србе и СПЦ, фалсификовале историју и отимали имовину СПЦ, а од Порфирија и владика СПЦ добили и оно што једино нису имали, нити су то икако могли добити – званично признање, „част“ и „достојанство“, зашто онда истим путем то не би добила сутра и та нека „Косовска Православна Црква“, са својом „светородном породицом Нимани“, и са њима и „косовксе власти“ које раде потпуно исто што и оне македонске? Јер, ова дата аутокефалност шаље само једну поруку: што више, што дуже и што упорније будете сатирали Србе, што више будете лагали и што више будете пљували у лице Христа, већа је шанса да вам СПЦ каже да сте у праву и потврди вам достојансто и част и за то вам да томос.

Предраг Јакшић: Хришћанство без покајања / Predrag Jakšić: Hrišćanstvo bez pokajanja
Предраг Јакшић





Чему онда овакве супротне Порфиријеве одлуке у свега пар дана? Једини одговор је – лицемерје. Лицемерје иза којег стоји лукавост, којој, као и сваком лукавству, циљ једино може бити отпадање од Бога. Не можемо тачно знати шта ће све да се деси у српском народу због ове језиве одлуке да се да аутокефалност јеретицима и расколницима, тзв. МПЦ, но можемо претпоставити да ће смутња бити све већа. Сигурно је да ће један број људи одбацити Бога јер ће погрешно поистоветити Порфирија и овакву СПЦ са самом вером у Бога, потакнути тим да насилници и лажови без покајања добијау достојанство док се српски мученици у Јужној Србији прецртавају из књиге постојања и то од стране саме СПЦ. Други ће можда само престати да иду у храмове јер неће моћи да гледају лицемере који ћуте на Порфиријево богоборство и кукавичлук и безумност његових владика. Трећи ће могуће отићи у нове расколе или приступити ко зна коме и ко зна чему. Четврти ће се правити да се ништа није десило и препустиће се равнодушности коју ће правдати различитим флоскулама („не морамо ми све знати“, „има ко о томе мисли“, „то је сигурно за наше добро“, „Црква зна боље од мене“) јер је, просто, тако „лакше“. И ко зна какви ће се све путеви „отворити“ након ове Порфиријеве одлуке на тој луциферској странпутици затварања пута ка Христу Богу.

Јер шта је друго хришћанство без покајање него одбацивање Бога.



Објављено 9.6.2022. 


* * *

Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com


Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



Извор: Живим за Србију    :: © 2014 - 2022 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.