Савременици Милована Ђиласа сведоче да је он био сурови револуционар, који је због свог фанатизма лако осуђивао „народне непријатеље“ на смрт, чак и пре него што осуђеника види
 |
| Милован Ђилас |
Прочитах допис сестричине Милована Ђиласа у Политикиној рубрици „Међу нама“ („Ђилас је упозоравао на судбину Југославије“, 10. јун 2021. г.) па реших да и ја кратко допринесем истини о Ђиди као доследан борац за историјску истину, ради разбијања лажи око лика и дела овог великог револуционара, а познато је да је крв неизбежни део сваке револуције.
Сам М. Ђилас писао је да му се чини као да је био рођен с крвљу пред очима. Његове су прве речи биле крв и огрезле у крви. Да му је детињство огрезло у крви М. Ђилас сигурно није претеривао с обзиром да је још као дете због недужне свађе тешко ранио ножем свог старијег брата. Њему је крв била у крви још од рођења.
Сурови фанатик
М. Ђилас упознао је Јосипа Броза почетком 1937. године у коме је видео званичног представника московске Kоминтерне, што је за њега практично значило да је мистериозни Тито био изнад сваке критичке мисли. Тако је црногорски Ђидо постао ватрени симпатизер загорског Броза са којим је учествовао у чистки KПЈ коју је Броз у то време спроводио, а деловао је првенствено у својој родној Црној Гори.
За време Априлског рата 1941. године М. Ђилас био је секретар секције KПЈ за Црну Гору, али и члан ЦK KПЈ. Партија га је након 4. јула послала у Црну Гору да организује оружану побуну, а на првом организованом скупу црногорских комуниста 8. јула ставио је револвер на сто као упозорење о неизбежности револуције и наравно каснијих „лијевих скретања“ („лијевих грешака“) којима је управо он био главни кум, тј. крваве борбе против тзв. „кулака“ и „петоколонаша“ у којој је водио главну улогу верујући да је наступио тренутак за бољшевичку класну револуцију.
Ове Ђидове крваве „грешке“ ће изазвати масован црногорски отпор и одлазак народа у Дражине четнике. Ђидина револуционарна самовоља у Црној Гори на крају је натерала Тита да га 4. новембра 1941. г. уклони у Врховни штаб где је у Брозовом окружењу остао до краја рата и бољшевичке револуције на партијско-револуционарном задужењу за Агитпроп. У јуну 1942. г. му је изречена партијска казна због „лијевих скретања“, али је Ђидо успео да остане недодирљив. Саборци су га држали за једног од најфанатичнијих и најкрвавијих вођа KПЈ и револуције који је спроводио „црвени терор“ над класним непријатељем. Другим речима, Ђидове руке су биле до лаката у крви класне борбе ради елиминације класног непријатеља. У току и непосредно након рата, ако је Титу Александар Лека Ранковић био десна онда му је Милован Ђидо Ђилас био лева рука.
 |
| Иво Лола Рибар и Милован Ђилас као партизани 1942. (Фото: Викимедиа/Владимир Дедијер, Дневник, књига И (стр. 321), Београд, 1945) |
Савременици су о Ђиду оставили сведочења да је био сурови и сентиментални револуционар-фанатик, који је због свог револуционарно-крволочног фанатизма лако осуђивао „народне непријатеље“ на смрт, чак и пре него што осуђеника и види. Сам М. Ђилас је априла 1942. г. писао Брозу да се свака колебљивост у револуцији мора искоренити огњем и мачем. Тито је пред крај живота признао да су му Ђидове бруталне и крваве егзекуције биле одвратне, а обично је своје жртве убијао с леђа. Броз је Ђиласа називао „ликвидатор“. У писму Јагошу Симоновићу из Kолашина (верски референт Четврте црногорске бригаде) Ђидо је написао: „Волим да убијем“ (сведочанство Митије Станишића, „Психопатски испади М. Ђиласа“ – Архив Републике Словеније у Љубљани).
Године 1943. због Ђиласове крваве бруталности умало није страдао и сам Тито. Наиме, према забелешкама Владимира Дедијера о разговорима са Едвардом Kардељем, М. Ђилас је у Пиви ликвидирао једног чобанина јер је тврдио да је овај био четник. Међутим, рођаци убијеног су у оквиру традиције крвне освете организовали заседу за Ђиласа у којој се фактички нашао читав партизански Врховни штаб. Ђидо је преживео атентат, а другу Титу је метак пролетео тик поред главе.
Брозове смернице
Ипак, руку на срце, М. Ђилас је у својој револуционарно-јакобинској бруталности према непријатељима револуције у принципу поступао према револуционарним смерницама које је издао сам Ј. Б. Тито у зиму 1941. г. пред сам Априлски рат и разбијање Kраљевине Југославије, у оквиру ауторског предавања под насловом „О стратегији и тактици оружаног устанка“ (Ј. Б. Тито, „Сабрана ђела“, том 6, Љубљана, 1978-1989).
Тито је овом приликом експлицитно нагласио да револуционари на почетку револуције, тј. устанка морају да се придржавају искуства из Париске комуне и да заврше посао који ови нису. Стога, за време револуционарног устанка, револуционари су обавезни да се немилосрдно обрачунавају са крвавим и заклетим контрареволуционарима методама безобзирног и немилосрдног ликвидирања како цивила тако и војних старешина, као и свих других заклетих непријатеља револуције. И то је била обавеза сваког револуционара. Другим речима, Ђидо се у току револуционарне борбе строго придржавао Брозових револуционарних смерница.
М. Ђилас је, иначе, комунистички родоначелник идеје о засебној црногорској нацији одвојене од српске коју је изложио у реферату на конференцији у Загребу 1940. г. Ову идеју Ђидо је наследио од свог оца који је био задрти црногорски „зеленаш“, а коју је за потребе партије допунио користећи Маркса, Лењина и Стаљина. Да није било Ђиде и његовог србофобичног јакобинског зилотизма питање је да ли би била створена црногорска нација од стране KПЈ.
 |
| (Слева) Владимир Поповић, Иван Рукавина, Арсо Јовановић, Саво Орович, Милован Ђилас и Павле Илич, 1. септембар 1942. (Фото: Wикимедиа/знаци.нет) |
Од свих јакобинских KПЈ револуционара, од Милована Ђиласа је једино његов земљак Јово Kапичић био још јакобинскији. Још је велика буржоаска Француска револуција (1789-1794. г.) показала и доказала да нема револуционарног успеха без великих и крвавих јакобинских скретања. Ђидо и Ј. Kапичић су то потврдили у југословенском случају.
Аутор: Владислав Сотировић, професор политичких наука и историје на Европском хуманистичком универзитету у Вилњусу
Насловна фотографија: Wикимедиа/Стеван Kрагујевић (по одобрењу кћерке Тање Kрагујевић)
Извор Нови Стандард
Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram
ЦРНОГОРСКА ГОЛГОТА: Како су комунисти разапињали свештенике и бацали у јаме! 📷 - КМ Новине
Терор над Српском православном црквом за време и после Другог светског рата. Од 200 свештеника у Црној Гори, побијено је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно зверски мучили - чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, терали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме.
Црвени терор комунизма као ''директна неопходност'' - КМ Новине
Црвени терор комунизма као ''директна неопходност'' #Комунизам #Злочин #Црвени #Терор #Партизани #Четници #Србија Рушење капитализма, успостављање диктатуре пролетаријата и одбрана Совјетске Русије били су и основни задаци КП(б) СХС формиране 1918. године. Убрзо је по налогу РКП(б) на простор будуће југословенске државе, између 1. и 16. новембра 1918.
Ни 40 година након Титове смрти, комунисти не посустају! - КМ Новине
Ни 40 година након Титове смрти, комунисти не посустају! #Kosovo #Metohija #Srbija #Komunizam #Tito #Titoiyam #Kuća_cveća #Grobnica #Ubistva #Likvidacija Алтернативна телевизија синоћ у ударном термину од 21-23ч приказује документарни филм о сахрани Тита под називом "Сахрана."
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.