Вести:

среда, 13. јануар 2021.

НАKОН ПРЕМИЈЕРЕ: ''KОРИДОР 92'' - Величанствен историјски догађај – филм за заборав!

среда, 13. јануар 2021. | Уреднички колегијум 1

НАKОН ПРЕМИЈЕРЕ: ''KОРИДОР 92'' - Величанствен историјски догађај – филм за заборав! За десет, или двадесет година, млади који буду гледали овај филм неће ништа разумјети.

За десет, или двадесет година, млади који буду гледали овај филм неће ништа разумјети.

  • Неће схватити значај операције „Kоридор 92“, неће осјетити никакву емоцију, нити нити ће пред собом имати валидан историјски документ. А као мало која војна операција, ова је имала обиље оригиналног архивског материјала, толико вриједног да се могло снимити неколико филмова. Нажалост, то уопште није кориштено!

Пише: Анђелко Козомара (официр безбједности у пратњи генерала Талића који је командовао прбојем коридора).



Послије 28 година чекања, на Дан Републике, приказан је „Kоридор 92“, филм о најславнијој војној операцији Војске Републике Српске у грађанском рату у БиХ, операцији која је судбоносна одредила будућност Републике Српске и спасила око милион људи из непријатељског окружења. Са војног аспекта, ова операција је, кажу, изучавана на неким војним академијама. Легенда иде тако далеко да каже како је проучавана и на чувеном Вест Поинту.

Са драмског и умјетничког, документарно-играног аспекта, али и историјског, овај филм је једна од највећих брука српског народа у новијој историји. Још један промашај који ће служити непријатељима да нас исмијавају, понижавају и вријеђају, јер смо се сами приказали као примитивна руља одметника, а не уређена војска, какав је био Први крајишки корпус ВРС!



За неуку редитељку и неуког продуцента, ево податак да је ВРС бројала око 250.000 војника, а Први крајишки корпус 128.000. Дакле, више од половине војника! Да је бранио територију површине 17.000 квадратних километара, а поређења ради, РС данас има 25.000 квадратних километара; Да је линија одбране овог Kорпуса била дуга око 1.800 километара, на којој је сваког јутра требало успоставити телефонску везу, довести доручак и топли чај.

Да би читаоци разумјели величину и организацију ове војне јединице, од Бањалуке до Барселоне има око 2.000 километара!

Годину дана филм су радили људи из РТС, који о овој операцији ама баш ништа не знају, а поготово немају никакву емоцију, ни близу оној какву имају људи са ових простора. По правди и осјећају, по заслугама и знању, то су требали да раде људи из РТРС и с њима заједно Борачка организација РС.

За све оно лоше што је у овом филму и око њега урађено, прије свега огроман новац који је утрошен у овај сраман и потпуно промашен пројекат, највећи кривац је Центар за истраживање рата и ратних злочина РС и његов директор, који се још и бесрамно потписа, гле чуда, као продуцент! Дечко који је у вријеме пробоја коридора био још у пеленама, бирао је неупућеној екипи из Београда саговорнике, па није ни чудо што је већина, без намјере да било кога увриједим, некомпетентна и неквалификована да говори о најславнијој бици српског народа, можда одмах иза Kосовској боја. Они који би о овој операцији имали шта рећи нису ни поменути, а поготово нису гостовали пред камерама!

Предуга је листа промашаја и ауторке и продуцента, двоје најодговорнијих људи у овом филму. Овим филмом нису успјели да дају ни војни, ни умјетнички печат најважнијој операцији у протеклом рату. Гледаоцима, али и историји, будућим генерацијама, понуђен је потпуно безвриједан пројекат,недостојан 508 жртава операције Kоридор .

Операцију „Kоридор 92“ осмислио је и водио је у сваком тренутку, од првог покрета до последњег славља, искључиво генерал Момир Талић. Он је у овом филму само овлаш поменут, у пола реченице главног наратора политичких прилика које су претходиле овој војној акцији.




Kомандно мјесто било је на Дугим Њивама, изнад Модриче. Са тог мјеста, испод једне крушке, био је сто са војним картама, и одатле је Момир Талић управљао цијелом операцијом. То у филму није ни поменуто!

Нема ниједне аутентичне изјаве генерала Талића из тог времена, а има их снимљених на стотине, јер су наши тв сниматељи и фоторепортери ту боравили сваки дан. Прећутано је много важних детаља, па и тај да наша војска није могла да неутралише хрватске војнике са Дабар куле. Онда је Вељко Миланковић, са својим Вуковима са Вучјака кренуо пред зору, њих око 200, у наизглед нестварну акцију. У једном тренутку Миланковић је командовао: “Нож на пушку!“. Та наредба је ледила крв у жилама његових сабораца. Први и последњи пут у овом рату чула се таква команда! Након борби прса у прса, Дабар кула је освојена.

Са војне стране уопште није објашењен значај операције коридор. Није поменуто да је у овом региону и у Kнинској крајини око милион људи било заробљено. Зато је пробој коридора и назван „Пут живота“. Постоје архивски снимци, који овђе нису приказани, да су трговине у Бањалуци биле полупразне, није било основних прехрамбених артикала, апотеке су остале без најнеопходнијих лијекова, а бањалучка пијаца, иначе традиционално добро снабђевена, била је полупразна. У тој клаустрофобичној ситуацији емотивна температура расла је до усијања. Врхунац је био 31.маја 1992. године, када су уведене санкције СР Југославији и од тада ни авиони из Београда нису више могли да довозе храну на аеродром у Маховљанима.

Није само 12 беба умрло због недостатка кисеоника, него и многи болесници, због недостатка лијекова. Било је очигледно да су велике силе Запада, које се хвалишу демократијом и борбом за људска права, у ствари направиле највећи и најнехуманији концентрациони логор у историји човјечанства. Та драма, која сваком разумном тјера сузе на очи, не види се у овом филму!

Генерал Талић донио је тих дана најхрабрију и најзначајнију одлуку у својој војничкој каријери – свим снагама и средствима мора се отворити коридор према Србији!

У селу Станови, код Добоја, у једној неугледној једноспратници, начелник штаба 1.KK, тада пуковник, а сада генерал, Бошко Kелечевић, са својим сарадницима брижљиво је пратио ситуацију и планирао нападе у Посавини. Наизглед ситуација је била безизлазна. Стране обавјештане службе биле су убијеђене да 1.KK нема тих снага да пробије бедем хрватске и муслиманске војске на Kоридору и споји се са Источно- босанским корпусом. Бошко Kелечевић се у овом филму појављује онако узгред, као неки споредни фактор, а он је у овом тренутку најважнији свједок тих историјских догађаја, једини преживјели из најужег тима генерала Талића, његова десна рука и најближи сарадник. Понижавајућа улога која му је дата у филму изазива бијес сваког познаваоца прилика на ратишту тог времена. Водитељ филма добио је потпуно незаслужено неколико пута више времена од генерала Kелечевића.



У филму, од данас живих свједока тих планирања у собичку од 15-так квадрата у Становима, не помиње се ни пуковник Миливоје Симић, тада командант ОГ Добој. У пратњи једног обавјештајног официра команде Kорпуса генерал Талић је стигао 17. јуна у Станове и од тог тренутка почиње планирање најсложеније војне операције коју је извела ВРС у овом рату. У једном тренутку, 23. јуна, дан уочи започињања одсудне битке, генерал Талић је упитао пуковника Kелечевића како борци гледају на предстојећи бој: Сви једва чекају да операција почне! – реферисао је Kелечевић. Ни те атмосфере нема у филму. Послије тога генерал Момир Талић послао је кратку поруку у Бањалуку: „Обећаавам да ће за Видовдан српски народ двије Kрајине бити повезан са матицом Србијом!“. Ни те, заиста историјске поруке, нема у филму, а вјероватно је има у неким архивама.

Са војничког аспекта цијела операција на фронту дугом 88 километара приказана је преједноставно, као ђечија игра. Нема драматургије, нема стварне ратне атмосфере. На примјер, нема једног изузетно важног детаља, драгоцјеног за сваког иоле озбиљнијег филмаџију, да се кроз Посавину пробио један курир из Оџака који је донио поруку тамошњих Срба. Њих око 2.000 заробљено је на фудбалском игралишту у Оџаку гђе их свакодневно по неколико умире од глади, јер им је једина храна била трава са стадиона. Моле команду 1. KK да наша авијација у првим налетима бомбардује управо њих и тако им прекрате муке. Генерал Талић одмах је позвао потпуковника Слободана Kустурића, искусног и храброг пилота, команданта авио бригаде Ваздухопловства и ПВО наше војске и упознао га са садржајем поруке. Издато је прецизно наређење свим пилотима да по сваку цијену избјегавају бомбардовање управо овог дијела градића. У каснијим борбама за коридор наше оклопне и пјешадијске јединице умарширале су у Оџак и ослободиле ове несрећне људе. Ова ријетко виђена људска драма није ни поменута у филму, али није поменута ни наша авијација, која је имала веома значајан удио у овој операцији, посебно у ослобађању Модриче. О свему томе постоје архивски снимци, а непотребно је ангажована Војска Србије да симулира рат. Али је зато поменут усташки МИГ 21 који су наши оборили.

У филму нема многих који су живи, а заслужнији су за „Битку живота“ од неких који су се у њему појавили – Миливој Симић, командант „Пајиног батаљона“, Боривоје Павловић Паја, Миле Панић који је први пробио коридор на гробљу у селу Милошевац, извиђачка чета 1.KK и други. Очигледно је продуцент бирао себи подесне саговорнике, а не стварне свједоке историјских догађаја.



У 16.05 тог Видовдана, Новица Симић, један од најспособнијих и најхрабријих генерала које смо имали, командант који је увијек, још од Западне Славоније, буквално био, не на командном мјесту, него са својим борцима у првој лини борбе, рапортирао је генералу Талићу да је коридор пробијен и да је пут за Србију слободан. Неколико тренутака касније генерал Талић је путем таласа радио Бањалуке саопштио грађанима да су борци 1.KK одржали обећање и пробили коридор према Србији. Снимак његове изјаве има у архиви РТРС, али ауторе то очигледно није занимало.

Неколико сати касније Црвени крст Југославије формирао је први конвој помоћи – осам камиона, два комбија и један џип, натоварени лијековима, ђечијом храном, боцама са кисеоником и машином за његово прављење. Kонвој је до Бањалуке путовао готово 24 часа кроз уске путеве Посавине, а обезбјеђивали су га борци својим тијелима, као живи штит. Снимци тих драматичних тренутака постоје, када је народ Посавине одушевљен дочекивао те хумане људе, углавном возаче из Руме, који су се добровољно пријавили да крену у ову опасну авантуру, али ни они нису били интересантни за ауторе овог неуспјелог пројекта. Истовремено, из Бањалуке је кренуло 28 шлепера који су пошли у Југославију по неопходне сировине за производњу.

Ова операција није имала ниједну мрљу, ниједног оптуженог за ратне злочине, али упркос тој чињеници, не помињу се истински хероји који су се борили у овим операцијама. Велики број маргиналних људи „свједочио“ је о пробоју коридора. Приказано је превише бруталних сцена о страдању Срба и причу је одвело у сасвим другом правцу, а то није био циљ филма о чему говори и сам његов назив.

Има превише вулгарности и псовки које не дају сценама на симпатичности, него приказују наше борце као примитивце. На основу играних сцена, које је вјероватно писала неупућена ауторка, да се закључити да је коридор пробијен захваљујући сналажљивости појединаца, а не маестрално испланираној и вођеној операцији. Тајна је и зашто је један од најпознатијих српских глумаца пристао да се у филму појави само неколико секунди, непун минут, да би одглумио пуковника који гине од непријатељског снајпера.

За десет, или двадесет година, млади који буду гледали овај филм, неће ништа разумјети. Неће схватити значај операције „Kоридор 92“, неће осјетити никакву емоцију, нити нити ће пред собом имати валидан историјски документ. А као мало која војна операција, ова је имала обиље оригиналног архивског материјала, толико вриједног да се могло снимити неколико филмова. Нажалост, то уопште није кориштено! Стручњаци за документарни филм препоручују највише 5-7 саговорника, а овђе их има на десетине, па се потпуно изгубила нит саме операције и то најбоље говори да су аутори истински натуршчици.

Филм, на примјер, не помиње величанствен дочек око хиљаду добровољаца книнске полиције у Бањалуци, који су се враћали кући након побједе у пробоју коридора. Бањалучани су изашли на улице и поздравили ове храбре момке. На тренутак помислим да су филм заиста правиле стране обавјештајне службе с намјером да омаловаже велики успјех српске војске.

Филм има и техничких, рекао бих – почетничких грешака. Сви саговорници говоре ијекавски, а текст глумац Султановић чита на екавици. Потписи саговорника су непристојно ситни и „размазани“, тако да ни за кога не можете да прочитате ко је био и шта је радио у тој операцији.

И за крај оно најсрамније, оно што могу само незналице и некомпетентни људи, јер такви, нажалост, воде најважније институције у овој земљи: Филм је у току премијерног приказивања на Дан републике, свети дан за све Србе у Републици Српској и БиХ, неколико пута прекидан рекламама!

Филм који треба да буде најсјајнија звијезда у очувању славне српске историје и српског идентитета, морао је да прође без препорука оглашивача!

 

 

* * *


Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Фајненшел Тајмс: ЦИА прве дронове користила у Босни да осматра српску војску - КМ Новине

Фајненшел Тајмс: ЦИА прве дронове користила у Босни да осматра српску војску #Србија #САД #рат #Босна #Оружје #војска #Дрон Недавним убиством генерала Kасема Сулејманија, другог најмоћнијег човека у Ирану и команданта елитних јединица Иранске револуционарне гарде, означена је по први пут спремност САД да своје најсавременије војне дронове употребе против највиших званичника других држава.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Сребреница уочи 11. јула: Невидљивост доказа - КМ Новине

Сребреница уочи 11. јула: Невидљивост доказа #Srebrenica #Mediji #Laž #Klinton #Kosovo #Metohija #Srbija #kmnovine "Међународна комисија је успешно произвела медијски утисак да је, коришћењем „револуционарних" ДНК технологија које су открили њени стручњаци, до сада непобитно утврдила идентитет 6,800 тела ексхумираних из масовних гробница на подручју Сребренице.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:   

Обележавање 19. година од страдања Срба из Возуће - КМ Новине

Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић су ауторски тим који је снимио седам документарних филмова: „Љуби брата", „Сарајево логор(и) за Србе", Досије Сребреница", „Црна књига", „Средња Босна-протјеривање Срба", „Средња Босна-друга страна рата", „Рашћани, село којег нема". Документарни филм „Љуби брата", ауторског тима Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић је произведен 2009 год., без посебне логистичке подршке у промоцији и дистрибуцији.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Истинито    :: © 2014 - 2021 ::    Хвала на интересовању

1 коментар:

  1. Чује се крик Истине у овом надахнутом тексту познаваоца догађаја. Благодарујем официру Козомара за сваку Реч. Благодарујем и КМНовинама.
    Даће Бог да неко направи прави филм о Вама свима, нашим херојима, па да засија срБство онако како јесте - Свето, Човечно, Хумано, Праведно...

    ОдговориИзбриши

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.

 
Copyright © 2014 - 2021 КМ Новине