 |
| Из спота "Ви сте свет - Борислав Пекић" |
- Текст Михајла Макића, који је пред Вама а написан је екслузивно за КМ новине, представља обиман али потпуно комплетан приказ подмуклог подметања туђих речи славном српском писцу Бориславу Пекићу од стране америчке Владе, односно њихове амбасаде у Београду. Изгледа да Пашић када је рекао "учите децу да мрзе Енглезе" није довољно познавао Американце. Да јесте, не би пропустио да уз Енглезе помене и њих. Редакција КМ новина Вам препоручује овај текст јер заиста, да би сте победили непријатеља, морате да га упознате. Барем онолико колико су они, Американци, упознали српски народ чију су територију, Косово и Метохију, окупирали након бруталне војне агресије 1999. године а чији се геноцид наставља кроз десетина хиљада оболелих од канцера услед тона и тона баченог радиоктивног материјала, осиромашеног уранијума, који ту болест узрокује. Прочитајте текст и упамтите још једну америчку подвалу:
Први спот је приказан 13.7.2018. године под називом „Када за државу можемо да кажемо да је велика... Можда би велика држава требало да се мери оним што њени грађани дају свету... Набрају се српски научници Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, редитељ Мира Траиловић, нобеловац Иво Андрић, кошаркаш Владе Дивац и тенисер Новак Ђоковић„. Други спот је почео са приказивањем 23.7.2018. године и односи се на заслуге Михајла Пупина. Трећи спот од 1.3.2019. године се односи на редитеља Миру Траиловић. Четврти спот од 26.6.2019. године се односи на представу „Коса“ у режији Мире Траиловић. Пети спот од 3.7.2019. односи се на АПОЛО -85 сец. Шести спот од 20.8.2019. године односи се на АПОЛО 7 - Седам величанствених Срба укоји су учествовали у мисији Аполо 11 који је слетео на месец,: Давид Вујић, Милојко Вучелић, Данило Бојић, Павле Дујић, Милосав Шурбатовић, Петар Галовић и Славољуб Вујић. Седми спот од 6.9.2020. под називом Споменик за сећање и понос и осми спот од 6.12.2020. под називом Борислав Пекић, који гласи „Један од вас иза себе је оставио прошлост. Награде и признања књижевних, драмских и филмских критичара из целог света. Поређен је са највећим писцима свих времена. Иза себе је оставио неправду, младост проведену у затвору. Само зато што је желео право да слободно мисли.
"У земљу из које су га протерали, вратио се да би они који су остали освојили слободу. Борислав Пекић. Иза себе је оставио завештање. Треба гледати право. Јер, да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Част неће зависити од тога одакле долазимо, него куда идемо„.
Истакнути српски писац Борислав Пекић није оставио завештање на које се позива америчка амбасада у свом споту. У предговору свога дела под насловом „Како упокојити вампира“, Борислав Пекић наводи да је добио од професора Хилмара Вагнера рукопис, који чини двадесет шест писама. Господин Вагнер је замолио Борислава Пекића да ова писма објави. Наведена писма је професор Вагнер добио од професора Конрада Рутковског, бишег поручника СС бригаде, који је саучесник у два убиства. Борислав Пекић је само приређивач ове књиге, то је оно што господа из амбасаде треба да знају. Текст, који се у споту односи на Пекићево завештање, како тврди америчка амбасада, у ствари је део текста у двадесет шестом писму, које је написао Конрад Рутковски. Дакле, Борислав Пекић никад није изговорио нити оставио завештање, које му неосновано приписује америчка амбасада у свом споту. Конрад Рутковски је погинуо у саобраћајној несрећи на повратку у своју домовину дана 6. октобра 1965. године. Околности под којима је погинуо никада нису расветљене.
Конрад Рутковски је рођен 1916. године у Баваништу код Панчева од оца Јохана (Johan George Rutkowski), фармера средњег имовног стања и мајке Магдалене, као треће дете у породици. Крштен је у евангелистичкој цркви. Завршио је гимназију у Панчеву. Студирао је историју на Универзитету у Heidelbergu, где је докторирао 1940. године са тезом немачко-пољски односи пре реформације. Након избијања другог светског рата одбија позив за мобилизацију
 |
| Баваниште, панорама |
Југословенске врховне команде. Проглашен је дезертером. Одмах по уласку СС трупа у Србију, постаје члан СС и службеник РСХА, то јест његовог IV Одељења, Гестапоа. Добија чин наредника а затим чин поручника. У току рата учествовао је у две изванредне акције ван Београдског подручја и то на Јадрану и Словенији. У једном периоду се разболео. У болничким протоколима је забележено да је боловао од „тешке живчане исцрпељености“. Као СС официру му је суђено. Изречена му је пресуда и кажњен је такозваном „радном рехабилитацијом“ у трајању од годину дана. После краћег времена, његов професор га позива у Хајделберг и поставља за свог асистена. ( Део трећи „Примедбе приређивача“,страна 342.)
ПИСМА КОЈА ЈЕ ПРОФЕСОР РУТКОВСКИ ПОСЛАО ДОЦЕНТУ ЗА ИСТОРИЈУ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА ХИЛМАРУ ВАГНЕРУ ОКТОБРА МЕСЕЦА 1965.ГОДИНЕ ДОК СЕ НАЛАЗИО НА ОДМОРУ НА ЈАДРАНУ
Писмо прво
ЗАШТО ЈЕ ПРОФЕСОР КОНРАД РУТКОВСКИ ЛЕТОВАО У Д.-У ИЛИ МЕДИТАЦИЈЕ
Писмо друго
ДВОСТРУКО ПУТОВАЊЕ ИЛИ МАТЕРИЈА И МЕМОРИЈА
Писмо треће
SS STANDARTENFUHRER HEINRICH STEIN-BRECHER ИЛИ ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЗАРАТУСТРА
Писмо четврто
КАКО ЈЕ ГОВОРИО СТЕИНБРЕЦХЕР ИЛИ ПРИНЦИПИ ПРИРОДЕ И МИЛОСТИ
Писмо пето
КАКО ЈЕ ГОВОРИО СТЕИНБРЕЦХЕР ИЛИ РАСПРАВА О МЕТОДИ
Писмо шесто,
ВЕЧЕРА У ГРОБНИЦИ ИЛИ УВОД У ПСИХОАНАЛИЗУ
Писмо седмо,
НАСЛЕЂЕНИ ЗАТОЧЕНИК ИЛИ СВЕТ КАО ВОЉА И ПРЕДСТАВА
Писмо осмо,
ЈЕДНА ГРАНИТНА ЛЕГЕНДА ИЛИ ЗНАЧЕЊЕ ИСТОРИЈЕ
Писмо девето,
ДРУГИ ЖИВОТ АДАМА ТРПКОВИЋА ИЛИ ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ДУХА
Писмо десето,
ОПШТИНСКИ ДЕЛОВОЂА-ЛИЧНО ИЛИ ЕЦЕ ХОМО
Писмо једанаесто,
ГУСТАВ ФРОЛИШ,ШПИЈУН ИЗ МАНХЕИМА ИЛИ ОГЛЕДИ О ЉУДСКОМ РАЗУМУ
Писмо дванаесто,
ПОГЛЕД НА СВЕТ SS STANDARTENFUHRERA HEINRICHA STEINBRECHERA ИЛИ ПРОПАСТ ЗАПАДА
ПРОФЕСОР КОНРАД РУТКОВСКИ ОБЈАВЉУЈЕ РАТ ФАШИЗМУ ОДНОСНО ФЕДОН ИЛИ О ДУШИ
Писмо четрнаесто,
НЕЧАСТИВА БИОГРАФИЈА И МАЛЕФИЦИЈЕ ЈЕДНОГ МУШКОГ КИШОБРАНА ИЛИ ЛОГИЧКА ИСТРАЖИВАЊА
Писмо петнаесто,
КАКО ЈЕ АДАМ ТРИПКОВИЋ ЛЕГАО У КРЕВЕТ ГОСПОЂИЦЕ LILLY SCHWARTZKOPF ИЛИ ПОХВАЛА ЛУДОСТИ
Писмо шеснаесто,
STEINBRECHEROV GAMBIT ILI APOLOGIJA
Писмо седамнаесто,
ИЗ КОЈЕГ СЕ ВИДИ ДА МАЛИХ КОМПРОМИСА НЕМА ИЛИ РАСПРАВА О ЉУДСКОЈ ПРИРОДИ
Писмо осамнаесто,
СОТОНИН ПОКЛИСАР ИЛИ СИЦ ЕТ НОН
Писмо деветнаесто ,
ГОЛГОТА У Д.-У ИЛИ РАЗУМ И ЕГЗИСТЕНЦИЈА
Писмо двадесето,
ДЕСНО И ЛЕВО ИЛИ БИЋЕ И ВРЕМЕ
Писмо двадесет прво,
СМРТ И ПРЕОБРАЖАЈ ИЛИ БИЋЕ И НИШТАВИЛО
Писмо двадесет друго,
НЕОБИЧНА БОЛЕСТ ПРОФЕСОРА РУТКОВСКОГ ИЛИ СТВАРАЛАЧКА ЕВОЛУЦИЈА
Писмо двадесет треће,
ВОЛШЕБНИ ОПОРАВАК ИЛИ ЦИВИТАТИС ДЕИ
Писмо двадесет четвро,
ПРВИ КРСТАШКИ РАТ ПРОТИВ КИШОБРАНА ИЛИ ПОБУЊЕНИ ЧОВЕК
Писмо двадесет пето,
КОНОПАЦ И ТРОНОЖАЦ ИЛИ БЕДА ФИЛОЗОФИЈЕ
Двадесет шесто писмо преносим у целости (стране 275 до 285), како би се читаоци уверили да писац Борислав Пекић није саставио наведено писмо у коме се налази измишљено завештање, већ су то речи професора Рутковског које изговара у тренутку исповедања.
„Писмо двадесет шесто
КАКО ЈЕ ПРОФЕСОР РУТКОВСКИ ПРОДАО ДУШУ ЂАВОЛУ ИЛИ С ОНЕ СТРАНЕ ДОБРА И ЗЛА
Медитеран,5.окт.1965.
Драги моји, Сабина и Хилмаре,
Примио сам и други телеграм. Уручен ми је за време очаравајуће обнове елана, после краћег клонућа коме сам био изложен. Неизмерно Вам хвала на бризи. Нарочито Хилмару, драгом, добром Хилмару за пожртвовану одлуку да од своје књиге одузме неколико драгоцених дана и протраћи их на мене. На срећу, уз поновљену благодарност, кадар сам одрећи се те услуге. Нема никакве потребе да овамо долазите. При пуној сам контроли својих моћи, о чему моје последње писмо треба да вам пружи доказ. Осим, наравно, не намеравате, да се придружите мојој акцији, али пошто о њој још ништа не знате, то је једва вероватно. А и времена не би било. (Рачун сам у пансиону измирио, кола одвезао у гаражу на преглед - у том погледу немајте бриге -и спаковао се. Крећем за Немачку око седам сати пред вече. Путоваћу ноћу због врућине, али и из неких других разлога, који ће вам благовремено бити објашњени.)
Осећам се изванредно. Скоро као први човек првог дана. Као да ми је се сва крв преко ноћи измењена, и да, уместо оне посустале, заражене и отровне баре, жилама тече сама струја живота. Не памтим да сам се икада осећао тако чио, предузимљив и сигуран. Немам за ово стање никаквих поређења. Али ако се Хилмар сећа како нам је једном приликом тумачио неизрециво осећање тоталног утапања у заједницу по духу, што га је обузимало и опијало кад год би учествовао на Хитлерјугенд-ревијама или слушао Фирерове говоре, добићете приближну представу о мом стању. Са битном разликом, разуме се, што моја узнесеност потиче од потпуног спајања са идејом, а не са људима као њеним посредницима.
Знате колико сам одувек патио од хроничних недоумица, дилема, оклевања, колебања и одлагања. Колико сам био склон компромисима. Сада о њима више нема говора. Циљеви су ми јасни, њихова доказаност потпуна, а спремност да их испуним несаломљива (29). Очигледно, неки се пресудни фактор у мени променио, и то у часу када су сви преостали већ били сплетени у омчу што је висила о куки за лустер. Не верујем чак ни да бисте ме познали. Док ове редове пишем, посматрам се у огледалу, и са чуђењем, са радосним узбуђењем пре него стрепњом, констатујем да сам се променио. У чему се промена састоји, не бих умео да кажем. У физичком погледу ње нема. Можда ми је нагло мршављење дало изоштренији лик, обрис сечива, плавосени одсјај челика који се виђа код пророка и уопште људи убеђених у своје позвање, као што су Јован Крститељ, Савонарола или шеф RSHA Reinhard Heydrich. Можда се тај утисак може приписати зееленкастој ацетиленској грозничавости у очима, једва пригушеној високом диоптријом наочара. У сваком случају, промена се не може исказати познатим појмовима, или ја за те појмове не знам.
Оно у шта сам сигуран, међутим, и што могу речима исказати, испуњава ме поуздањем и извесношћу. Као руком однесене, све тегобе су нестале. Апетит морам зауздавати, премда ми се чини да он више изражава жеђ за животом него глад за земаљским хранама. Мисао ми се чудесно разбистрила, а моћ расуђивања добила невероватно убрзање. Као да сам постао способан да до исправних закључака долазим без иједне логичке премисе, без икаквог посредства емпирије и искуства. Готово бих се усудио рећи: ОТКРОВЕЊЕМ. Претерано упоређење користим да бих истакао изванредну брзину у доношењу одлука и њихову складност са целокупним бићем. Способност сећања сасвим се рестаурирала. На срећу, нипошто у старом, покајничком, демоничном виду, који је био на добром путу да ме душевно разори и физички уништи, већ управо обрнуто: као спознавање потпуне небитности прошлости за наше аутентичне животе. (Осећање слободе равно ономе што га има дављеник када поново дође до ваздуха!) Без прошлости опет сам био слободан! Један процес у међувремену учвршћује овај однос. Догађаји из рата се и прожимају у меласу, из које је све теже нешто разабрати. Неки датум изоловати, лик издвојити, сцену обновити. Чак и такве личности као пуковник Стеинбрецхер губе индивидуалност и претварају се у бујице неповезаних мисли, идеја и речи. Као да је стављена на тиху ватру, прошлост испарава: ослобађам се. Моје дилеме су исчезле. Јесам ли то уопште био ја, човек са пером у руци и угашених очију, који се на самоубиство спремао? Је ли то чудовиште које је прождирало кишобране било уопште Конрад Ратковски? То чудовиште грађанске савести, које је од најдивотније справе на свету покушало лажним оптужбама да направи ђаволски трозубац? Је ли то био Конрад Рутковски који се двадесет две године после рата убијао тобожњим кривицама у њему? Откуда му уопште идеја да је за нешто крив? Зашто би он био крив? Та он је био тек неподмазани - шта велим? - напукли шраф немачке ратне машине. Нити је шта учвршћивао, нити шта покретао. Свуда где је био ушрафљен, све је попуштало и све раздешавало...
Заборавимо прошлост. Одбацимо је као смрдљиву риту која нас уништава. Прихватимо невиност, што нам се тим одрицањем нуди. Нека сенка не прља предео којим ћемо, засењени удаљеним сјајем циља, убудуће корачати. Знајмо: заборављање, одбацивање, уништење прошлости битна је одлука новог стања у коме говорим и у које вас братски позивам!
Питате ме како је до њега дошло, да бисте му се и ви могли придружити? Дошло је као муња, као гром. Онако како ће и вама доћи, кад куцне ваш час. Развој је изостављен, историја изостала. Пробудио сам се као нова личност, као што ћете се и ви једном пробудити!
Био сам већ намакао омчу на врат кад се чуло куцање. С почетка се нисам обазирао. Куцање се упорно понављало. Био сам неодлучан. Ако не отворим, посетиоцу се то може учинити сумњивим. Подићи ће се узбуна, врата ће бити проваљена и ја са конпца скинут. Разбор је налагао да се учтиво отресем уљеза ма ко био. Биће то, најзад, тек кратко одлагање. Одшкринуо сам врата: у ходнику није било никог. Изгледало је да сам се преварио и да се куцало на неким другим вратима. Закључао сам врата и и опет намакао омчу. Још једном ме је куцање прекинуло.
Груб и заповеднички дрвен удар овог пута беше јасан и упорнији. Није било сумње да допире са врата. Отворио сам их, поново не затекавши никог. Али сада сам приметио поред врата велики мушки кишобран. Био је наслоњен на леви рагастов, мора бити одавно, само га ја у узбуђењу нисам запазио. Одмах сам га препознао: Адамов нечастиви савезник. Био сам ужаснут и потресен. Нисам разумео смисао овог узнемиравања. Претпостављао сам да је то вид Адамовог притиска. Смирио сам се па чак и насмејао, схватајући, у контексту омче, узалудност оваквих стеинбрецхеровских притисака. Није више могао да ми нанесе зло, нити да ме увуче у злочин. Био је беспомоћан пред смрћу. Најпре сам помислио да га оставим где је, а онда схватио даће он наставити лупање а то ће узнемирити госте или особље. Могли би доћи да интервенишу и да ме омету. Осим тога, нисам желео да умирем уз музику демонског куцкања. Узео сам га, унео у собу, закључао врата. Кишобран наслонио на зид и вратио се вешалима. Од тог часа па до јутра не сећам се ничег више. А ујутру сам се пробудио у новом стању, у коме је жудња за смрћу била замењена обиљем животне енергије и захвалношћу према Кишобрану који ме је спасао, наводећи име, очигледно, да самоубилачку одлуку још једном свестрано размотрим.
Оставимо Кишобран његовој црној, калуђерској укочености,а ми се вратимо својој мисији.
Она се у првом реду односи на РАЗОРЕЊЕ ПРОШЛОСТИ И УНИШТЕЊЕ ЊЕНОГ ЧЕДА - ИСТОРИЈЕ. Историја је браћо моја у духу, воденични камен о врату живота. Аладинова чаробна лампа, из које излази наказни дух кајања и гриже да нам огади сваку будућност. Летећи ћилим, на коме, ошамућени од сећања, лажним небом историјских лажних представа, журимо у пакао. Одбацимо је! На ђубре однесимо све њене изворе. Све писане анале, писма, државна документа, мемоаре, историјске читанке, епитафе, све што је икад било о чему писано! Срушимо све споменике прошлости, све на чему бисмо се могли учити новим промашајима! Чак и древне рушевине сравнимо са земљом, по којој ћемо слободно и славно газити као преко равни без препрека! Вратимо стварима њихову божанску невиност и неизвесност! Јер ја вас, браћо, учим невиности! Врлини необазирања! Осврће ли се камен када се котрља низ брдо, рушећи све пред собом, да би на дну заузео свој срећни положај? Тако се и ви не осврћите! Иза вас нема ничег што вас заслужује! Иза вас је само изрована путања пада! Будите Орфеј који се није окренуо! Имајте очи и срце само за оно што је испред вас! Будите Надљуди!
Јер шта је та историја којој се толико дивимо и од ње толико желимо да научимо? Шта је то о чему нас извештавају Свето писмо - уколико је то лажна историја јеврејског народа - Herodotus, Polybios, Sallustius, Livius, Tacitus, Svetonius, J. flavius, Plutarchus? О којој нам бајке причају Carlyle, Thierry, Gibbon, Mommsen, Ranke, Spengler, Toynbee? Јесу ли то чињенице? Јесу ли то истине? Нипошто, браћо моја у духу! То су тек претпоставке разума. Ортопедске аналогије. Кречне, фантомске сенке некадашњих чињеница. Доказни поступак је добар, али почива на лажној оптужби. Логика је беспрекорна почев од прве премисе, али прва премиса је лажна. Документација је исцрпна, али служи погрешној претпоставци. Човечанство извлачи закључке из своје прошлости исто као кад бисте из пуке чињенице мог седења за столом покушали да извучете закључак о чему пишем, ослањајући се једино на чињеницу да сам историчар и на моје расположење. Били сте у заблуди. Веровали бисте да рестаурирам историју, тамо где је разарам. Па и када прочитате ова писма, мислите ли да ћете ме разумети? Да ћете мирне савести моћи рећи: сад знам ко је био Конрад Рутковски? Како се страшно варате! Оно што опажате тек је рефлекс сенке са огледала. Оно што нисам казао, а знам о себи, знатно је мање од онога што о себи не знам, нити ћу икада сазнати. Па шта је онда историја? Беживотна авет бивања наместо бивања. Галиматијус претпоставки, лажи, обмана, интерполација, фалсификата, омашака, па чак и штампарских грешака, на основу којих стварамо историјске представе. Традиција, на којој смо као интелектуалци градили мисао о будућности, перманентан је неспоразум са прошлошћу. Дошаптавање глувих, немих и слепих кроз векове. На живом песку заблуда изграђујемо будућност. Зар је необично што нам се улива поверење и што сваку промену дочекујемо са страхом?
Но, не будите нестрпљиви, браћо моја у духу! Ја нисам уморни кукач над лажним идолима! Ја сам градитељ истинитих! Нашавши вашу рану, нашао сам и лек за њу! И као што вас је Христ избавио источног греха-узалуд, јер све се одбацује лакше од стида-ја ћу вас избавити Западног: греха разумности, логичности, уздржавања, просечности, рачуна и компромиса!
Ако ме послушате и постанете јачи од своје прошлости, а равни својој будућности, ако се одбацивањем човечности можете узвисити с ону страну добра и зла, место у последњем аутомобилу који ће пролазити Берлином биће вам обезбеђено (30). А то вам јемчи онај који проповеда да све почива на животу и да без њега нема ничег вредног. Одбацимо прошлост! Уништимо је где год нас роби у невиности и стваралачком незнању! Разоримо библиотеке! Спалимо државне архиве! Одрецимо се успомена, тог брлога малих људи, и сећања у којима смо обрасли као у драч те личимо на аветињска страшила у жедном пољу! Поцепајмо и она бесмислена стара писма која ће нам једном срушити таван на главу! Заборавимо кад смо, где смо и од кога рођени! Нека фотографије, филмски и диктафонски снимци пођу за њима у пропаст! У прах смрвимо лажне звезде Гутенбергове ропске галактике! Забранимо сваки људски траг у песку, а поравнајмо све који се нађу из таштине или кукавичлука пред смрћу! Зауставимо штампарије, укинимо штампу! А ако нам се за почетак ова доследност чини и сувише смелом, правимо је од саморазорне материје! Ујутру прочитане новине нека се увече саме спаљују! Нека се преко дана размењена коресподенција увече у прашину распадне! Нека касете за филмове експлодирају одмах после приказивања!
И кад ме питате како ћемо у томе успети, како ћемо стрести камен прошлости са својих леђа, ја вам кажем да сте питање погрешно поставили и да успети нећете док га на наопак начин постављате. Да је прошлост тек камен на нашим леђима, ми бисмо га осећали као терет, и давно бисмо га са себе стресли као нешто што је изван нас. Да је у нама, давно бисмо је избљували или умрли, јер или отров избаците или вас убије. Не, браћо моја у духу, нема прошлости у нама, него смо ми у прошлости, као у врелој и загушљивој мочвари. Извући се из ње можемо једино ако сами себе за косу потегнемо, као што је поступио барон Munchhausen кад се у блату заглавио.
Све док осећање пролазности не постане дубоко колико сама пролазност, прошлост неће бити уништена. Да је победе, људи морају да се навикну на смрт. Јер ми сада не умиремо. Ми се само претварамо. Отичемо кришом у мочвару која гуши потомство. Изузмимо се! Будимо велики у одрицању као што смо немилосрдни у присвајању! Док не убијемо прошлост, нећемо родити будућност! Уместо ње, рађаћемо посмрчад!
Тек кад нестане прошлости, сваки човек ће постати стваралац и градитељ. Свако ће биће стварати свет из почетка. Ја вам пружам наук највеће храбрости: ја вас учим умирању! Људској смртности и надљудској вечности! Све остало је дим и сен сенке!
Ви кажете, шта ту има нарочитог, необичног и новог? И раније је било великих и славних разоритеља. Разоритеља је било, браћо моја у духу, али ниједан који је уништавао као стваралац. Јер речено је да су врата свуда ниска и да ће проћи и они који су велики, али се морају сагнути. А ја вам велим да ми нећемо да се сагињемо. Ми хоћемо да останемо велики. Ми ћемо срушити сва врата и по својој мери направити друга. И било је такође речено да треба разбити што се о наше истине разбити може. А ја вам велим: разбијте све! Само се из хаоса рађају звезде!
Од какве је користи био Александру што је запалио Персеполис, кад није разорио Атину? Шта су имали Антиох или Веспазијан од рушења великог јерусалимског Храма, кад је Учење остало? Шта се изменило тиме што је сољу посута Картага, кад је сладак остао Рим? Од каквог је значаја за будућност било спаљивање алекандријске библиотеке, када су остале све друге ?
Речено је да идеш путем величине и да иза тебе више нема пута, јер га је уништила твоја нога. А ја вам кажем:п ута никада и није било; пут је крчевина твоје гвоздене ноге!
А затим је речено да од свега што је икада записано вреди само оно што је утиснуто крвљу и да ће се само још од једног столећа писаца и читалаца дух сасвим усмрдети. А ја вам кажем: смрди тај већ одавно! Смрди од првог ударцa клина у камену плочу , од првог северног јелена омађијаног на стенама Алтамире !
Одајмо за то славу мартирима уништења, свецима разарања, јер се нису бојали будућности кад су на прошлост руку дизали: ћутљивим усамљеницима у свету речи, који су први разумели да је реч подмукли компромис са неделом, а ово још подмуклији са ништавилом. Усудили су се да упале прву ватру слободе и да је до данас одржавају, упркос понижењима и неправдама којима су столећима били изложени. А нарочито зачетницима међу њима, који су спалили Протагорине књиге. Одајмо пошту папи Иноћентију II, св. Бернарду, Општинском већу Soissonsa i Sensa што су спалили све Абелардове књиге, као и већницима Констанце, који су се обрачунавали са Јаном Хусом и делима му. Не заборавимо ни Градско веће Вормса, које је прво потпалило ломачу под Лутеровим списима, оне што су другој ватри предали Паскалове Llettres a un Provincial, а нарочито дични Парламент Париза који је одолео притиску незнања и уништио копије EmileJ.J.Rousseaua. Истоме Парламенту припада част да је 18. августа 1770. спалио, између осталог, три барона Holbacha, једног Boulangera и једног Voltairea. Oпростимо им тренутну слабост према последњем. Она је касније исправљена, те ништа, што је стари лицемер написао није избегло очишћавајућем пламену. Благодарећи истом градитељском духу, ослободили смо се – барем привремено - D ‚ Aubegnea, Beaumarchaisa, Helvetiusa, Marivauxa, Miltona (Defensio), Marlowea, Raleigha, (Histori of the World,svezak I), Lockea, Hobbesa (Leviathan), Swifta, Defoea толиких других произвођача речи и дувача облака. Мада је за извесно жаљење што су у тежим случајевима, заједно са својим књигама, горели и аутори, а у оним лакшим, њихове столице за писање. Овакве мере сматрамо и сматраћемо оправданим једино када паљењем извесних дела немамо довољно гарантије да их писци неће рестаурисати по сећању или наместо њих друга сачинити. А при свему томе, немојмо из скромности, која је одбрана слабих, пропустити да споменемо незаборавни 10. август 1933. Када је у нашој отаџбини почело ритуално спаљивање књига на универзитетима. (Тамо су праведно изгорели оба Manna, Zweig, Gide, Proust, Heine, Remarck, Zola, Shav, London, Freud, itd.) Тим пре што први пут у одговорном послу учествују претежно интелектуалци – студенти са професорима. Раније се интелектуалци беху ограничавали на подизање оптужбе и изрицање пресуде. Сам чин препуштен је слугама. И ја вам кажем: доста им је требало да увиде да се простим нечитањем, начином којим се служио народ, књига не може убити.
Не задовољимо се дивљењем. Јер је речено да тежимо крепостима каменог стуба и да, што се више уздижемо и у висине пењемо, постајемо лепши и нежнији, а изнутра тврђи и отпорнији. Да из отрова својих мелем себи смешамо. Јер тада никакво зло неће изићи из нас, осим зла из борбе наших врлина. Усавршавајмо ђаволе ако их имамо. Тако ћемо постати лаки, летећемо, само себе пред собом видети, и у нама ће играти Бог. Не бринемо се је ли нешто добро или зло, јер не знамо ни шта је добро ни шта је зло. То знају само ствараоци који увиђају циљ (јер само према њему нешто може бити добро или зло) а земљи дају смисао и будућност (јер само према њој може бити и добра и зла). Тако је речено. А ја вам кажем: нема ни добра ни зла,све док на циљ не стигнемо .
А да не мислите да су то опет брбљарије страшљивог мудраца из грађанске мишје рупе, ево вам велим да је велико прање од заблуда, велико спремање света, већ почело и да сам га почео ја.
 |
| Нацисти непосредно пред паљење књига. |
Најпре сам изаслао поруку св. Оцу поводом његове Библиотеке Апостола Ватикана (800 000 свезака). Позвао сам га да то смеће без одуговлачења огњу преда. И премда на дело Црква никад није брза,nи премда је ограничена догмама и канонима, ја се уздам да ће, инспирисана искуством са Index Librorum Prohibitorum (Kopernik, Dante, Gibbon, Hume, Mill, Stern, Kant, Lawrence, Stendhal и безброј других) дати пример који ће се примити срцу.
Писао сам и Русима. (У 400.000 библиотека преко 25.000,000.000 књига!) Свестан сам жалосне чињенице да они ништа неће предузети без договора са Американцима (око 100,000.000 само у три туцета најглавнијих ) па сам истовремено и истим речима апеловао и на Председника Сједињених држава. Дрхтим пред могућношћу да неки магарац из ОУН предложи оснивање каквог поткомитета, у коме би се ствар бесконачно завлачила - рафови би се у међувремену пунили – и где би се, уместо да се расправља о техничким проблемима ломаче, како је то некада чинио господин Херберт Флос у Треблинки распредало о дефанзивним и офанзивним књигама, књигама оваквог или онаквог интелектуалног пуњења и домета.
Да се не би осећали запостављенима, обратио сам се и Французима, позивајући се на славне традиције Париског Парламента. Мојој земљи послао сам кратак телеграм који је гласио: ПОЧНИТЕ! Сматрам да ће то бити довољно, јер кад тамо нешто има да почне, зна се шта је то.
То ће бити прва револуција без људских жртава. (Може погинути неки тврдоглави ноћни чувар, рецимо у Рејкјавику - свега 180 000 свезака.) Али се не плашим крви. Не плашимо се крви, браћо у духу, ако је она нужна. Речено је да циљеви, у име којих се пролива, посвећују крв. А ја кажем: крв је та која посвећује, посвећује све ствари.
Зато овако хоћу да се мушкарац и жена: мушкарац способан за рат, жена способна за рађање. А обоје за игру и главом и ногама. Тако је речено и тако нека остане!
Знајте да је само хаос стваралачки. Само се из њега светови рађају. Земљотреси затварају старе, а отварају нове изворе. Тако је речено, а ја вам кажем: Не чекајте земљотрес! Будите земљотрес ! Само труле воћке падају, ако се дрво не тресе. И што је грубље и немилосрдније тресете, све више плодова пада.
Гледајте право. Јер да се хтело да гледате иза себе, добили бисте очи на потиљку. Љубите земљу деце своје, а не дедова својих. Јер част неће зависити од тога одакле долазите него куда идете.
Не грозите се дна. Волите дно. Свако најдубље сазнање представља дно. И не питајте колико је. И на педљу дна може се стајати. И нема дна с којег се не види сјај звезде.
Одбаците све као што ја одбацујем:
Одбацујем Законе, јер су то ланци којима ме везују они што мисле да су добри, а само су немоћни: бирам безакоње Воље, која према себи уређује свет! Јер сам стваралац, јер ми је дано, и јер ми се може! Одбацујем њихове Плоче и разбијам их о своју Вољу, као што је учинио Мојсије са синајским!
Одбацујем Правду, јер чини сваки пут широким, те њиме иду и вредни и безвредни, и који су потребни и који нису, они што знају и што не знају куда пут води!
Одбацујем Једнакост, јер сваки пут чини тесним, и од сваког корака чини рат, ратове треба чувати за борбу са собом и својом човечношћу!
Одбацујем Доброту, јер када сам путем ишао и којим год сам путем ишао, задржавала ме је, заводила и слабила: сагињао сам се у саучешћу над палима, који су ми, уместо захвалности, обавијали руке око врата и вукли ме земљи да са њима патим и умирем !
Одбацујем Грижу и Стид, јер ме терају да обарам главу и очи земљи, лишавајући ме уживања да гледам високо у свој циљ! Да је савест увек побеђивала, земљом би данас владали мајмуни!
Одбацујем Мудрост, јер је властита лудост узвишенија од сваке туђе мудрости!
Одбацујем Љубав, јер не уме да бира: бирам мржњу, јер уме и никада не греши. Одбацујем је, јер знам да и Бог има свој пакао и да је то његова љубав према људима !
Одбацујем Патњу и не дајем разлоге: ко их не увиђа сам, рођен је за смрт и није достојан да живи!
Одбацујем Слободу, јер ме је опила и учинила да паднем са пута, на коме су остали они што су се покорно за руке држали: Они што су знали да се на кров света човек не пење сам, да један држи компас, други забија клинове, а трећи носи пртљаг, али да се исто тако већ у подножју мора знати ко ће на врх побости заставу и чије ће име планина понети!
Одбацујем Прошлост, јер ме створила оваквим каквим јесам и прихватам будућност коју стварам онако како ја хоћу; јер се само од свог детета може бити трудан; и јер желим да имам сат на самом почетку свог времена, а не да ми се уручи на крају, када немам више шта да мерим!
Одбацујем Човека и човечност, јер сам за натчовека и натчовечност!
Лутао сам, тражио и нашао. Дух ми помаже да напишем смело:
У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ДЕЛО. Најзад једном свој, а не ваш, КОНРАД РУТКОВСКИ 31.„
ДА ЛИ ЈЕ АМЕРИКА ГЕНОЦИДНА ТВОРЕВИНА ?
Америка је свој први устав донела 1787. године. Емил Влајки у својој књизи „Амерички терор – о нацији која није престала ратовати од почетка свог постојања“ на 31. страници, пише да је својевремено амерички председник Рузвелт узвикнуо: “Ниједан тријумф мира не може бити раван тријумфу рата.“ Аутор даље додаје „Рат је начин егзистенције Сједињених Држава. Након свог оснивања, ова земља није престала ратовати: ратови против Енглеза, ратови за проширење територија (на рачун Шпаније и Мексика), ратови против Индијанаца, колонијални ратови (Куба, Филипини ), два светска рата, антикомунистичке и „хуманитарне„ војне нтервенције. Само наког Другог светског рата Америка је извела око 300 војних интервенција. У овом контексту, Америка личи на огромног вампира који не може живети без крви својих жртава. За њу ратови представљају у првом реду одржање нивоа конзумације; Америка са 5% светског становништва троши сваке године око 30% онога што се у свету произведе. Ратовима Америка одржава власт над сировинским изворима (посебно над нафтом) и на важним геостратешким пунктовима. Америчко уништавање бомбама и ембарзима неке земље, накнадно омогућава САД - реконструкцију исте земље, што одржава капитал и значајно решава питање незапослености.“ (страна 32 и 33.)
Америка је чинила ратне злочине из такозваних „хуманитарних разлога“. Емил Влајки, даље пише: “Ратни злочини су саставни део америчког „просветитељског“ деловања. У двадесетом веку, убили су (ин)директно, и из „хуманитарних разлога“, више милиона људи!
(Вијетнам, Лаос, Камбоџа, Индонезија, Ирак, итд.) Али, већ смо рекли да њихови злочини не подлежу међународним санкцијама; за њих међународно право не вреди!„ (страна 40.)
Америка свакако има и своје унутрашње проблеме, о којима светска јавност мало зна. Емил Влајки на страни 279. пише „Проблеми САД-а су огромни и разноврсни. Земља је препуна скривеног расизма, око 70% омладине ужива дрогу, стопа криминалитета је једна од највиших у свету, преко 20% становништва живи испод егзистенцијалног минимума, преко 40 милиона људи нема никакво социјално осигурање, више десетина милиона људи практично не зна да чита и пише, итд. А иза свега стоји дух профитно оријентисане рационалности, неолибералистичке структуре друштва и социјалдарвинистичка правила игре заснована на геслу преживљавања најспособнијих и најјачих.“
АМЕРИКА ОД САВЕЗНИКА У ДВА СВЕТСКА РАТА ДО НЕПРИЈАТЕЉА СРПСКОГ НАРОДА
Сједињене Америчке Државе су биле савезник српском народу у Првом и Другом светском рату. Вођене својим интересима, напустиле су српског пријатеља и приклониле се непријатељима српског народа. Свесрдно помагале Муслимане и Хрвате у Босни и Херцеговини и кренуле у медијску офанзиву против српског народа. Зоран Петровић – Пироћанац, у својој књизи „Избрисати српски вирус“, на страни 30, цитира Амерички дневник од децембра 1992. године, где стоји „Као и Адолф Хитлер пре њега, Милошевић мисли да је демократија сувише декадентна да би му се супротставила.“ Амерички дневник „Вашингтон Тајмс“, 24. октобра 1992. године, пише „Не може се разговарати ни преговарати са расистичким настројеним Србима.“ Амерички дневник „Вашингтон пост“, 20. септембра 1992. године, пише,“ Срби су сој за себе. Они су страна која лаже и води рат.“ Бивши државни секретар САД Џејмс Бејкер, јуна месеца 1992. године за Америчку ТВ, изјављује „Водићемо рат против Срба - дипломатски, политички, пропагандни и психолошки.“ (страна 35.) Дон М. Снајдер, амерички новинар, дана 13. октобра 1992. године изјављује „Заауставити Србију! Бомбардовати Србију!“ Џозеф Бајден, бивши председник САД, дана 1. 8. 1993. године у својим изјавама на Си-ен-ен-у наводи „Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори.“ ( страна 50) Дана 3. 8. 1993. године говори у америчком Сенату „Крајности српске бестијалности... силовање у Босни и махнити српски фашизам иза њега...Српски варваризми“ (страна 46.) Бивши амерички државни секретар Мадлен Олбрајт је дана 22. 1. 1997. године, како пише Асошиејтед Прес, на питање демонстраната испред зграде УН у Њујорку: “Зашто сте тако одвратни према Србима ?“, казала: Зато што су они одвратни“ (страна 84.)“. Алберт Гор, бивши амерички потпредседник САД, је изјавио дана 26. марта 1999. године у Вашингтону „Милошевић је последњи диктатор у Европи, чије су руке до лаката у крви“. (страна 113) Сер Мајкл Роуз,генерал НАТО пакта је априла 1999. године у свом тексту „Немојмо проиграти мир“, објављеном у Енглеској изјавио „НАТО је спреман да Србе бомбардовањем врати у камено доба“ (страна 115.). НАТО је бомбардовао српски народ у БиХ. Закључен је Дејтонски споразум на штету српског народа.
ОРУЖАНА АГРЕСИЈА НАТО ПАКТА НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ
Али, крвожедни амерички монструм није задовољан. Он са још осамнаест држава преко НАТО пакта без дозволе Савета безбедности УН почиње оружану агресију на СР Југославију 24. марта 1999. године, која је трајала 78 дана и окончана Резолуцијом 1244 СБ УН којој је неколико дана пре усвајања француски амбасадор Ален Дежаме подметнуо непотписани споразум уз саггласност Америке. Подметнути непотписани споразум је означен у Резолуцији 1244 СБ УН шифром „С/1999/648 и представља по својој суштини ултиматум који су СР југославија и Србија одбиле 23.марта 1999. године. О подметању непотписаног споразума, Проф. др. Панајотис Г. Харитос је написао научни рад, под називом „Међународно право и српске тапије на Косову и Метохији“, који је представљен на међународном научном скупу одржаном од 16. до 18.марта 2006. године у организацији САНУ. На ову тему је портал КМ НОВИНЕ објавио мој фељтон маја и јуна месеца 2020. године под називом „Тајна шифра „С71999/648“ у Резолуцији 1244 СБ УН – подметање и последице њене примене-„.
Оружана агресија НАТО пакта на СР Југославију (Србија и Црна Гора) имала је крваве последице. Погинуло је преко 2500 људи, повређено преко 6000 особа, од тога око 2700 деце. Порушено је око 110 цркава и манастира на Косову и Метохији, протерано преко 250.000 Срба и других неалбанаца. Материјална штета се процењује на око 100 милијарде долара. Нато бомбардери су бацили на СР Југославију више тона осиромашеног уранијма. Последице су видљиве и сада после двадесет година. Сваке године од карцинома умире око 20.000 особа. У одређеном броју случајева узрок карцинома је осиромашени уранијум.
Намеће се логично питање господи у америчкој амбасади. Како то можемо ми Срби, да будемо, по Вашем мишљењу, истовремено варвари и народ за пример који је задужио свет?
Ви желите да поверујемо у фалсификовано завештање у Вашем споту. Сугеришите нам да заборавимо историју, да заборавимо нашу колевку српске државности Косово и Метохију, само зато да би нас Ви тапшали по рамену. Америка је признала такозвану државу Косово. Србија није и никад неће. Српски народ је историјски. Свети Сава је 1219. године донео Номоканон под називом „Законоправило“, којим су регулисани друштвени односи, како црквени тако и грађански. По својој садржини и обиму регулисања друштвених односа, Законоправило је представљало први српски устав у то доба. Цар Душан је донео законик 1349. године који је допуњен на сабору 1354.године.
Подсећам господу из америчке амбасаде, да су Срби на данашњој територији Косова и Метохије одувек били староседеоци, а да су Албанци каснспоробностије почели да се досељавају, када је ова област ратовима окупирана од Турака. Према Турском попису (дефтеру) из 1455. године на територији данашњег Косова и Метохије било је 12.840 домова Српских, 75 Влашких, 46 Шиптарских, 17 Бугарских, 5 Грчких, 1 јеврејски и 1 католички. Српска православна црква је стара 800 година.
У Деспотовцу,дана 29.12.2020.године
Михајло Т. Макић
Литература:
1. Борислав Пекић: Како упокојити вампира,издавач НОЛИТ, Београд, 1982. године,
2. Емил Влајки: Амерички терор-о нацији која ниј престала ратовати од свог постојања, издавач „Филип Вишњић“,Београд,2013.године,
3. Проф. др. Панајотис Г. Харитос: Међународно право на српске тапије на Косову и Метохију. Научни рад представљен на међународном научном скупу одржаном од 16. до 18. Марта 2006. године у организацији САНУ. Српско издање зборника: Косово и Метохија - прошлост, садашњост, будућност, САНУ, Београд, 2007. године.
4. Зоран Петровић – Пироћанац, „Избрисати српски вирус“, издавач Југоисток- Београд, 1999. година
Аутор: Михајло МакићОбјавио три стручна рада из области јавног бележништва на Копаоничкој школи природног права, коју је основао академик проф. др. Слободан Перовић. Писањем почео да се бави од 1996. Ове године навршава се двадесетпет година од како је објављен први његов текст у листу "Нови пут " у Јагодини, под насловом "Судство мора остати самостално".
Рођен у селу Горње Кусце код Гњилана, живи у Деспотовцу. Ожењен, отац двоје деце. Активно се бави писањем хроника, студија и истраживачким радом.
Михајло Макић: Хеј Србине, стави прст на чело, па сачувај своје родно село! - КМ Новине
Михајло Макић: Хеј Србине, стави прст на чело, па сачувај своје родно село! Народни мудрац је казао „Ако је село снажно и јако, онда је и држава снажна и јака ". Српски сељак је одувек био човек за све прилике. Некада је на селу живело више народа него у градовима.
Михајло Т. Макић: Судија Небојша Симеуновић не сме бити заборављен
Ускоро се навршава 20 година од убиства судије Небојше Симеуновића за кога се каже да је - најпоштенији судија у Србији. Тим поводом КМ новине објављују отворено писмо и захтев да он не буде заборављен. Председница Друштва судија Србије Председница Удружења тужилаца Србије Председник Удружења судија и тужилаца Србије Председник Форума судија Србије Председник Алумни клуба Правосудне академије Нестанак судије Небојше Симеуновића 7.
ФЕЉТОН: Тајна шифра „С/1999/648" У Резолуцији 1244 СБ УН - подметање и последице њене примене - l део - КМ Новине
ФЕЉТОН: Тајна шифра „С/1999/648" У Резолуцији 1244 СБ УН - подметање и последице њене примене - l део #Косово #Метохија #Србија #Резолуција1244 #Подметање #Мржња #Америка #Ватикан #Немачка #Михајло_Макић #Трилатерала #Трилатерална #комисија "Завера САД, Ватикана и Немачке против православља, па према томе и против српског народа, договорена је 1976., 24.
Енглески језик је измишљен да би се боље лагало. Кад изговоре th ставе језик измeђу зуба као да се плезе саговорнику a дуну у зубе... кад кажу ај то је обрнуто значење од ја (афирмација живота и виталне снаге); све им смрди на смрт па су поубијали 100 милиона нативних индијанаца, 50 милиона Индијаца у Индији, пола Африке су поробили...
ОдговориИзбришиДо XII - XIII века ништа не постоји написано ни на енглеском ни на француском !
А ми њих сматрамо као ''цивилизованим'' ...