https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

среда, 30. децембар 2020.

Како су Срби из Петриње прогањани и убијани

среда, 30. децембар 2020. | Уреднички колегијум 0


Како су Срби из Петриње прогањани и убијани

Град Петриња, његова непосредна околина и читава Банија, који су нажалост погођени овим земљотресом, били су већински српски вековима.

#Петриња #Хрватска #Земљотрес #Срби #Хрвати #Усташе #Косово, #Метохија #Вести #Kosovo #Metohija #vesti #RTS #Kosovoonline #TANJUG #TVMost #RTVKIM #KancelarijazaKiM #Kossev
"Српско породично стабло" - Једна од налепница које су пре неку годину освануле у Петрињи





То је вероватно изазвало поједине комшије Хрвате да пре три године по Петрињи лепе овакве налепнице намењене Србима који и данас остају да мирно живе у Банији или који планирају да се врате својим домовима.

Петриња и Банија су страдални и мученички крајеви за српски народ и ова објава није намењена да се ликује над земљотресом или нечем сличном. И данас је околина Петриње већински српска и у њој живи и српски народ који и данас страда. И у овом земљотресу су страдали и Срби.

У строгом центру Петриње налазио се велелепни саборни храм Српске православне цркве Светог Спиридона, изграђен још давне 1785. године. Исте године храм је освећен од стране епископа горњокарловачког Јована Јовановића. Храм је до темеља рушен и 1941. године и 1991. године. Случајно или не, Србима су обе ове године биле испуњене неописивим трагедијама.

Такође, Петриња и околина, у којој су већина становништва били Срби, су били места стравичних покоља хрватских усташа у Другом светском рату. Само четворо Срба је преживело рат из самог града Петриње. Размере убијања, силовања, одвођења у Јасеновац и насилних покрштавања пренећемо писмом из 27. маја 1942. године које је написао локални парох СПЦ Бранко Јакшић из Јабуковца (данас предграђа Петриње):

”Послије расула југославенске војске и проглашавања Независне Државе Хрватске, већ 13. априла 1941. године, кроз наше село су прошле моторизиране њемачке јединице. Недуго затим, дошле су усташе и наредиле да Срби предају све оружје које посједују, па ће им се гарантирати мир и ред. Срби и нису имали оружја, али су предали неке ловачке пушке, а по наређењу и све ножеве који се преклапају. Било је донекле и мирно све до 3. маја када је отпочео пакао. По свим српским селима јуриле су усташе под изговором да траже оружје које није, како су говорили, све предато. Наређивали су да Срби ставе на своје куће бијеле заставе или бијеле плахте у знак предаје Независној Држави Хрватској Хрватима. Забранили су употребу ћирилице и назив Србин, већ само православац.
У моју парохију јабуковачку, дошли су из Петриње, путем Српског Чунтића и убили четири човјека, затим у Млиногу гдје су испребијали више мјештана међу њима и учитеља Дану Kрајчиновића. Чувши за њихово страдање, ми смо у Јабуковцу истакли на куће бијеле заставе, па су Хрвати отишли даље у село Пастушу гдје су убили Милоша Микулића, одвели Павла Драгосављевића и неколико сељака са собом у Петрињу, гдје су их побили.


Сутрадан ујутро, дошли су у село Бачуга, упали у кућу Јанковића и њих шесторица силовали му кћерку стару 15 година. Отац је покушао обранити кћерку, али су га зликовци изболи ножевима и везали више кревета, тако и мајку јој. Отац и кћерка су умрли, а мајка полудјела. Продужили су даље и поубијали 19 Срба на најзвјерскији начин. Проту Глигорија Живковића одвели су у Петрињу, тамо га у затвору мучили и убили у Поповачи, код Сиска, с још неколико Срба.

Убрзо је за комесара у нашој опћини, која је бројила 5.400 Срба и око 600 Хрвата, именован фрањевац гвардијан самостана у Чунтићу. Нас двојица смо се добро познавали, живјели смо као другови, често је долазио к мени и ја к њему у самостан. 7. маја 1941. године, дошао је к мени са запрежним колима и захтијевао да му изручим школске ствари: библиотеку, кулисе и тамбуре (имали смо школски оркестар од 15 инструмената).

Сјетио се да ми је прошли дан била Kрсна Слава (Ђурђевдан).
Пришао ми је театрално, пољубио ме и кратко рекао:

Жао ми је што као и до сада нисам стигао да дођем к теби на Славу. Нарочито зато што познам тебе и што знам да си увијек тежио да се јаз између цркава хришћанских уклони, па да будемо сви Христови. Наступају бољи дани. Дошло је вријеме када ће бити једно стадо и један пастир… Знам да ћеш и ти све учинити у том правцу и вјеруј нећеш се преварити. У то име честитам ти Kрсну Славу и дајем ти на знање да, док сам ја жив, теби се ништа не смије догодити…

Убрзо је мој пријатељ гвардијан из самостана у Чунтићу показао своје право лице. Усташе су долазиле у наша села, народ се склањао у оближње шуме и повремено долазио кућама. То затишје искористио је гвардијан. Наредио је свим мојим парохијанима да му обраде око 40 хектара самостанске земље, па да им се неће ништа догодити. Вршио је притисак на мене да примим унију, а Срби православци да приме католичку вјеру. Убрзо је дошао к мени и познаник унијат, сада усташки логорник Н. Лабан. Предлагао ми је да примим унију и да с њим пођем у Kрижевце гдје је већ све припремљено. Рекао ми је да то учиним из реално техничких 'разлога' тј. да спасем главу. Ситуација је била више него очајна.

Неке су свештенике усташе већ убиле, а неки су успјели избјећи у Србију. Са свих страна стизале су вијести о почињеним злочинима. Чули смо и за масовни покољ глинских Срба 11/12. маја. Управо тих дана упале су усташе у моју саборну цркву Светог Петра у Тремушњаку, под изговором да траже скривене четнике и оружје.

Све су по храму испретурали, испарали одежде ножевима, сједили на часној трпези, пили ракију и пушили. Напали су сестру црквењакову Анку Степанчевић. Ова храбра жена ударила је једнога, срушила га и успјела побјећи. Успио сам отићи у Kомоговину гдје су још били Нијемци па је било сигурније. Тамо сам се састао са свештеником Илијом Драгашем. Успио је к нама доћи и свештеник из Блиње, Навале Миле. Одсјели смо у Јошевици. Одбацили смо све комбинације са унијом. Растали смо се са великом олакшањем на души… Зли дани су се брзо мијењали. Убрзо је к мени опет дошао гвардијан. Тражио је од мене одлуку. Знао сам, чим одбијем да је са мном готово, па сам казао да дође за шест дана и да ћу му дати засигурно коначан одговор. Био је бијесан, али се некако савладао.

Већ трећи дан, тј. 10. јуна, био је већ код мене. Очигледно му се журило. Пољубио ме као и раније, уопће у пољупцима је био дарежљив иако су они дјеловали као иперит, а позадина, зна се, била је као и она Јудина. Даље се разговор водио овако:

Дакле, драги, Бранко, прећи ћемо одмах ,'Ин медија рес'. Добро, имам добрих вијести за тебе. Био сам у Загребу јуче. Свратио сам код надбискупа Степинца и изложио му твој случај. Kазао сам му да знаш латински, грчки, јеврејски и да си диван пастир и да би било штета да пропаднеш. Он није ни сачекао до краја већ је рекао: 'Дај нам тога човјека, дај одмах. Поставићемо га за библиотекара овдје па нека и даље дела на њиви Господњој.' Даље смо се договорили овако: 'Сада у недјељу 15. јуна бит ће овдје у самостану прошћење. Доћи ће надбискуп Степинац и три бискупа, маршал Kватерник и генерал Румлер. Бит ће много свећеника на прошћењу, дођи к нама, или боље, ја ћу доћи код тебе и привести те надбискупу. Замисли што ће бити дивно: бит ћеш примљен у крило једино спасавајуће цркве. Но није потребно да ми се захваљујеш. То је била моја дужност која извире из хришћанске љубави.'

Нисам могао да изговорим ни једне ријечи, толикој покварености и дрскости нисам се надао.

'Ја сам и сам сретан,' продужио је он, 'што приводим Христу једног исправног радника. Ја те већ видим како у тишини прелиставаш римске и грчке класике. Ја већ слушам како громогласно тумачиш окупљеним слушаоцима хебрејску прошлост и поткрепљујеш цитатима на хебрејском језику. Ја…'

Преживљавао сам ужасне тренутке. Прекрстио сам се као да прогоним ужасну неман од себе. Дао сам знак фратру да стане и одговорио:

 Морам, колега, да ти признам да си заиста католик. Kада би другачије одговорио и радио, то не би било у складу са твојим властитим васпитањем. Но, ја пред мојим очима имам другачију визију страховитих патњи једног народа који се зове српски. Ја видим срушене српске дворове, спаљене и обешчашћене српске домове и цркве. Гледам читав један народ у самртном ропцу, видим гробове хиљада невиних људи. Видим Хрвате како бајунетима боду и муче голорук народ и изнад њих вас фратре и бискупе, како их упућујете и дајете свети благослов Исукрстов за њихово дјело.

 Али, Бранко, ти се свакако шалиш!

 Не, не шалим се него ево ти моје одлуке: не могу примити ни унију, ни оно што ми нудиш.

 Ах, драги Бранко, то је лудост (скочио је на ноге), то је немогуће.

Устао сам и сам, прекрстио се поново и одговорио:

 Није ми лако, али сам ипак свјестан свега што говорим. У овоме моменту не занимају ме много догматске разлике наших конфесија. Ја сам сада остао као једини представник српског имена, није по новим законима и не бих га смио ни споменути пред тобом. Ја сам српски свештеник и као такав остајем. Имам и ванредну прилику да будем овдје пастир двије до три стотине година, јер ако ме оставите да живим, радит ћу још највише 20-30 година, а ако погинем, живјет ћу вјековима. Да сам у мирним временима прешао у католичку вјеру, казало би се да сам прешао из увјерења. Сада би ми се предбацило да сам из страха то учинио. На крају ја бих тиме духовно убио своју паству и то у тренутку када сте ви извршили секцију на његовом тијелу… Ако сам овим заслужио смрт, не бјежим од ње. Ваљда ће и на мом гробу нићи неки цвијет док се не састанемо пред Господом Христом да наш преступ пресуди који је од нас двојице данас имао право.

 За дом! Чуо сам иза мојих леђа кад су се отворила врата.

 Спремни! Oдговорио је гвардијан усташи који је донио хитан позив за њега.

Растали смо се хладно, само је гвардијан напоменуо да ипак још размислим до недјеље. Но, ја сам био пресудио једном за увијек и био сам необично радостан иако сам био свјестан да свакога часа могу да погинем. На поменуту свечаност требало је да дође око 1.000 усташа па је гвардијан подузео кораке да их добро угости. Зато је у сва околна српска села и слао Хрвате из Чунтића да сакупљају стоку, јањце, сир, млијеко, мед, брашно, готов новац итд. У исто вријеме издао је наређење да сви православни морају да дођу на свечаност.





Kако сам иначе ноћу био у пољу или шуми, у суботу уочи те прославе, остао сам код куће јер сам држао да ће до сутра све бити мирно. Спремио сам се на спавање. Било је око 11 сати ноћу. Жена и дјеца су већ спавали. Одједном је зазвонило звонце на вратима. Отишао сам да видим и упитао:

Ко је?

Овдје усташе, у име поглавника отвори!

Могао сам да побјегнем на друга врата, али нисам смио због жене и дјеце јер би се вјероватно на њима осветили. Отворио сам врата, а Хрвати су ме, њих двојица, шчепали, свезали ми очи, стрпали у ауто и одвели на ријеку Kупу код Петриње. Падала је киша те сам по шуму воде знао да сам пред ријеком. Њих двојица су се повукли натраг и један је викнуо:

Бјежи, попе мајку ти твоју.

Не могавши бјежати свезаних очију, тргнуо сам се с мјеста и пао у воду. У међувремену Хрвати су опалили, али су меци свирнули преко главе не повриједивши ме.

Ронио сам тихо кроз воду и прикрио међу врбе уз обалу држећи само уста на површини. Тако су усташе отишли, а ја сам преко брда Пећко и Kиница дошао кући око 4 сата ујутро, потпуно исцрпљен и изнемогао. Сутрадан рано ујутро већ је био гвардијан код мене. Честита ми што сам се спасио. Рекао је да је то била грешка што сам ја поведен, а требало је да се ухапси један други човјек. Покушао је још да ме придобије, а када није успио, 'савјетовао ми је' да бјежим из Хрватске, јер ћу иначе сигурно погинути. Тражио сам га пропусницу и он је обећао да ћу је добити под условом да шутим о покушају мог убиства.

Настали су још црњи дани за српски народ. Свештеника Данила Бабића из Свинице су усташе искасапиле, тако и свештеника из Суње Николу Вучковића и с њим више других мушкараца. Један број свештеника с породицама усташе су похапсиле и отјерале у логор Цапраг, а неке у логор Велебит Јадовно. Ја сам се скривао. Дошао сам до гвардијана који ми је обећао пропусницу. Он ми је рекао да би је можда добио, али би је морао платити. Тражио је од мене краву и новце. Дао сам му краву, моја су дјеца плакала када ју је одводио. Продао сам му и мој четверособни намјештај у бесцијење и дао му новац. То је било 22. јуна. Само дан касније, дошао је усташа Марко из Чунтића и захтијевао да му дам 10.000 динара за усташки фонд. И то сам дао. Нисам имао куд, јер обећану пропусницу још нисам добио. Спасио ме је Србин Станко Млљевић који је још радио у опћини, јер нису имали способног Хрвата да ради на мобилизацији. Он је рескирао своју главу да би спасио моју.
Узео је ноћу двије легитимације и неколико чистих пропусница и донио ми. Дана 24. јуна 1941. послије подне сам се обријао и маскирао као зидар. Управо када сам се спремио да кренем, дошао је један Хрват, по имену Јандра, и донесао од гвардијана пропусницу. Затражио је од мене 500 дин. обећавши да ће ме пратити до Славонског Брода. Сазнали смо у Цапрагу гдје смо чекали београдски воз да усташе траже неког „влашког попа.”

Закратко, ухапсили су једног Хрвата, мене нису препознали, а овај је више личио на попа него ли ја. У Славонском Броду мој пратилац Јандра тражио је од мене 5.000 динара да ме прати до Сремских Kарловаца. Рекао сам да имам 2.000 и он је пристао.
Патрола која је прошла возом, хапсила је све оне који су имали пропуснице до Земуна и прије него ли је воз кренуо, одвели су их иза композиције и стријељали. Спасило ме то што је моја пропусница гласила за Сремске Kарловце. Тако сам најзад 25. јуна 1941. срећом стигао у Београд…

У Kолину, селу, 27. маја 1942.
Бранко Јакшић, с.р.
Парох јабуковачки, Горњокарловачка епархија.
 


* * *



Иза нас стојите једино - ви! Ако желите да наставимо да радимо, подржите нас. Остало је на нама.



 
Уколико Вам више одговара неки други начин, конакирајте нас на kmnovine@gmail.com



Пратите нас на Facebook, Twiter или Instagram



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У ЕУ Вуковару захтев да се ни ове године Србима НЕ ОМОГУЋИ употреба ћирилице! - КМ Новине

У ЕУ Вуковару захтев да се ни ове године Србима НЕ ОМОГУЋИ употреба ћирилице! Вуковарски градоначелник Иван Пенава је другу годину заредом закључио да се нису стекли "увјети" за проширење права српске националне мањине у Вуковару. Због тога би требао да интервенише Уставни суд који га је лани упозорио да се примена закона не може одгађати унедоглед.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

У Хрватској и даље траје лов на Србе - КМ Новине

Штакор је ухапшен 12. септембра при уласку у Хрватску из Мађарске највјероватније на основу локалне потјернице коју је расписало хрватско правосуђе. Хрватска је самовољно издала бројне међународне потернице махом неутемељене на основу којих је до сада широм света ухапшено око 180 Срба. Хапшење Дарка Штакора је четврто ове године.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:  

Трибина: Крајишка трагедија у свјетлу међународне правде - КМ Новине

Интернет портал, www.zlocininadsrbima.com, позива Вас на трибину, предавање под називом "Крајишка трагедија у свјетлу међународне правде", која ће се одржати у петак 28. новембра 2014. са почетком од 18 сати у великој сали ГО Нови Београд (адреса: Булевар Михајла Пупина 167, Нови Београд) На трибини ће говорити: Почетком рата и распадом бивше Југославије, 1990-1991, српски народ у СР Хрватској постао је жртва хрватског државног тероризма, који је предводио Фрањо Туђман и његова странка ХДЗ.





КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: Српска историја    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.