Прочитао сам текст своје старе пријатељице, објављен на једном мејнстрим сајту, у ком она, сматрајући себе верником и хришћанином, износи став да би волела да будући српски патријарх буде млад.
 |
| Илустрација: КМ новине |
Не бих реаговао да је такст написао неки проверени другосрбијанац, аутошовиниста, агресивни богоборац или НВО плаћеник, но њу знам као фину и пристојну особу, добронамерну. Претпостављам да је и други који је знају доживљавају као такву. Када фини, пристојни, доборнамерни људи пишу овакве текстове то је опасно по више основа. Неко такав текст заиста може да узме за озбиљно баш зато што аутора зна као добронамерну особу. Ова моја пријатељица у тексту, суштински, не износи никакве смислене разлоге за ту пожељну младост неког наредног српског патријарха, већ описује (можда тога није ни свесна) своју жељу да се при сусрету са тим младим патријархом (или при помисли на њега) осећа као да је срела Господа, или, у најмању руку, неког анђела или свеца. Негде дубоко могу да разумем ту њену потребу за таквим отелотвореним Богом овде на земљи, на овом отвореном и непрекидном ратишту, но, „блажени (су) они који не видеше а вероваше.“ (Јн. 20, 29)
Ни та њена маловерна жеља не би можда било толико страшно да, нажалост, сходно странпутици на коју су скренули сви јеретици из прошлости а који су касније бесповратно и отпали од Цркве, није изразила сумњу и у Символ Вере, у делу који се односи на једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Све по принципу - ово ми се свиђа у Символу Вере, у ово верујем, ово ми се не свиђа, у ово баш и
Каже, тако, моја пријатељица да не верује садашњем српском патријарху, ни српским владикама. Не верујем ни ја, али пре свега због њиховог кукавичлука, јереси и пристајања на разне овоземаљске компромисе. То опет не значи да ћу им дозволити да униште моју Цркву и борићу се до смрти да је повратим и одбраним. То посебно не значи да ћу да сумњам у ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ, јер хришћанин без Цркве није ништа. Ја без Цркве нисам ништа. Нико од нас хришћана није. Црква је наша веза са Господом, и све друго је могуће и једино има смисла само кроз и уз Цркву. Нема никакве пречице или заобилазног пута. Ко мисли другачије, опасно греши. Негде је то можда јасно и њој јер наглашава потребу хришћана за заједништвом, но опет изражава сумњу у Цркву. Хришћанско заједништво јесте Црква, јер без Црква – а што је Бог – нема хришћанства, а ни заједништва јер је свако друго заједништво само случајни сусрет острашћених који мисле о себи.
И рече моја пријатељица још да не верује ни свештенику јер је није причестио зато што је била у панталонама, а све стављајући то у контексту те једне, свете, саборне и апостолске Цркве, а то је тек промашена тема. Зашто те светшеник није причестио, да ли је погрешио или није, може да буде питање. Да ли је морао да препозна да си имала тешку недељу, вероватно јесте, али то нема везе са причешћем. Немају ли је сви који се исповедају и причешћују? Да ли је одбио да те исповеди зато што си била у панталонама, е то је тек можда право питање. Но, поставља ли неко питање због чега постоје правила у Цркви, па и правила облачења, правила у вези поста, правила у вези молитве. Има ли то неког суштинског значаја или је то „фолклор“? Јасно је да су суштинског значаја и припремају човека за најважнији чин у Цркви, за причешћивање телом и крвљу Спаса нашег, Господа Исуса Христа. Ко то не разуме, тешко да ишта разуме. Кад се причешћујеш не размишљаш о тешкој недељи и она ти није и не може бити на уму, јер је неважна. Не каже се без разлога да сваку своју бригу оставиш када приступаш Светој Литургији зато што се на Литургији јавља Живи Бог, какве онда на уму да буду бриге, тешке недеље и бакрачи. Причешће је за смирене, није причешће пилула за смирење. Можда је постојао разлог што свештеник није причестио моју пријатељицу, можда је осетио да не треба да буде причешћена, све је то по допуштењу Божијем, чак и то да ју је можда некада причестио када није требало да се причести и када није била спремна. Постоји, значи, разлог зашто у храм идемо обучени на одређени начин. Нико те неће терати пушком да се тако облачиш, но ствар је до тебе и до самоконтроле, до смирења, послушања. Припрема за причешће, поштовање правила постоје не због правила
већ због тебе самог и твојих страсти. Можда би требало поставити питање и мало другачије, да ли си током исповедања, а које претходи причешћу, исповедио све што си ти сматрао да је за исповедање или оно што си морао и што Црква сматра да је грех. Другим речима, да ли си исповедио све што Јеванђеље налаже или оно „у шта ти верујеш“ да је за исповест? Можда је свештеник погрешио што моју пријатељицу није причестио, али јој је вероватно учинио услугу, јер неупоредиво је горе причестити се неспреман него не причестити се. Но, посебно је страшно ако због тога, значи због сопствене лоше недеље, доводиш у питање сврху једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Какве ли охолости и саможивости. Уз то, моја се пријатељица позива на (не)достојност свештеника, и делимично има право јер се многи понашају недостојно, но када се причешћујеш верујеш да се причешћујеш телом и крвљу Исуса Христа и то нема ама баш никакве везе са достојанством свештеника који причешћује и са црквом - православним храмом у коју идеш. Ако бисмо гледали ко је заиста достојан да се причести, нико се никада не би причестио. А шта је са светим људима, може неко да пита. Па они су први од свих знали да нису достојни тела и крви Христове и да се причешћују само захваљујући безграничној милости Бога Живога и непрекидној молитви Богородице. И када тако поставимо ствари – ко је достојан да причешћује и ко је достојан да се причешћује?Још једну је много страшну ствар написала моја пријатељица: како би она српску цркву мењала „из корена“. Можда је само ствар стила писања, но она је писац, драматург, професионалац који се бави речима и зна њихово значење и начин тумачења, те ово „из корена“ има своје јасно место. Шта значи променици српску цркву „из корена“? Наше корење су сви они светитељи које помињемо на крају Свете Литургије, од Светих прародитеља Јоакима и Ане до Преподобне мајке Англеине, Матроне Московске, Блажене Ксеније Петроградске, ђакона Авакума, аве Јустина и патријарха Павла, наше корење су и Василије Велики и Григорије Богослов и Јован Златоусти, наше корење су Свете мученице Љубав, Вера и Нада, и њихова мајка Софија, наше корење су српски свети краљеви и цареви, Свети кнез Лазар који је дао завет Богом, начино нас заветним народом, и који је у био велики заштитних исихаста који су непрекдином умно-срдачном молитвом молили Бога за читав свет, и то раде и данас, наш корен је Свети Саве, али и Сава Освећени који је прозорљиво и најавио долазак нашег Саве Српског. Наш корен је 
Богородица – матер Бога нашега, наш корен су Дванаесторица, наш корен је стена Петар на ком је Христос рекао да ће Црква бити изграђена, наш корен је „камен који су зидари одбацили а постао је камен угаони“ – Исус Христос. То је наш корен. Да ли тај корен треба мењати „из корена“? Замислите српску цркву промењену из корена, без корена? То је безмна жеља за променом онога што ми припадници Српске православне цркве, тиме и Цркве Божије, заиста јесмо. Посебно је опасно када се неко усуди па каже баш то „ЈА БИХ то мањао (мењала) из корена“. ТИ?! Ако заиста верујеш у Бога, једино што мораш из корена да мењаш си ти сам.
Да је овај текст моје пријатељице несмотрен и да брка различите активистичке и хуманистичке идеје (од којих је већина, искуство нас је томе научило, антитеистичка), види се у паушалном набрајању грехова људи у мантији и ћутању црквених поглавара. Ко је шта, како и да ли је учинио и зашто се надлежени у Српској цркви не оглашавају, јесте људско питање. Но ни то нема везе са Црквом. Да ли се у тексту апострофира можда питање теодикеје, питања постојања зла у свету, па тиме и у цркви, а које је створио Бог? Нисам то питање тако схватио, али теодикеја је управо питање вере. Или је имаш или је немаш. Ако је слаба, онда је јачаш или пропадаш. А ако се ради о простом људском разочарању због „ћутања цркве“ због евенуталног греха неког владике, онда је то профани проблем који се не тиче Цркве Христове као такве. Па ако причамо о профаном, ни ја, као драматург, нисам био одушевљен када је читава позоришна заједница (глумци, редитељи, писци, драматурзи, управници, критичари, позоришни људи генерално) ћутала и није осудила сексуални напад познатог глумаца на шеснаестогодишњака, када је ћутала и у тренутку правноснажног утврђења тог сексуалног злостављање малолетника и када је тај познати глумац скандалозно „кажњен“ десетомесечним кућним притвром без наногисе са правом да 2 сата дневно излази без надзора и спрема позоришне представе. Не само да позоришна заједница није реаговала, већ је наставила рад са овим глумцем иако он није показао ни трунку кајања. Разуме се да то није значило да позориште као институцију треба сравнити са земљом. Њега је само запосела екипа лоших људи. Даће Бог да ће се то променити. Ако се то и не деси, то не значи да ови данашњи нељуди могу пониште столећа позоришне историје. Све што они могу је да брукају сами себе и прљају сопствену душу.
И још је једну опасну ствар изнела моја пријатељица. Рече она да „мисли не могу бити прљаве, као што ни љубав не може бити прљава“. Наравно да мисли могу да буду прљаве, и у огромном проценту и јесу, од мисли све и почиње, због тога је и борба на овој земљи, борба са самим собом, борба за сопствену душу толико тешка, некада се чини и неиздржива. Да нису проблем мисли, већ само речи или поступак па било би нам као да само стално на плажи, под палмама. А о љубави, е то је тек друго питање. Ако је реч о Љубави, а што је сам Бог, тада је све ту и све је добро, ако је реч о љубави, о нечему што неко назива љубављу, па чак и да то збиља осећа као „љубав“, то је већ нешто сасвим друго. Увек ту помислим на промотивне плакате данас све отворенијих и снажнијих лобиста педофилије, да је „све љубав“ и да је „свака љубав - љубав“, па и сексуални чин између детета и одраслог човека. Тешко да нормалан човек, онај који верује барем у оне „неспорне“ делове Символа Вере, за овакву „љубав“ може рећи да није прљава.
А та потреба за отелотвореним Господом на земљи? Па, сваки ближњи ти може бити Господ ако Га видиш у ближњем. То не значи да треба да ћутиш ако је ближњи на стрампутици, ако богохули или је у отвореном сукобу са Богом и насрће на своју браћу.
 |
| Предраг Јакшић / КМ новине |
И за крај, да ли тај будући патријарх мора да буде млад? То су збиља глупости које људи могу да изговоре у материјалном свету који сматрају циљем живота а не искушењем на путу покајања. Младост не постоји, физичка младост је опсена, као и читав овај живот. Вечно и млад и стар је Господ, вечно и млад и стар је сваки твој ближњи уколико у њему видиш Господа. Другачија младост од те не постоји, другачија старост од те не постоји, ван тог постоји само смрт. Не каже Господ узалуд – „хајде са мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве“ (Мт, 8, 22). Без Бога нема старих, нема младих, само мртвих. С Богом су сви истовремено и млади и стари и живи.
Праштај ми, другарице моја, што сам ово рекао јавно, али јавно ће иовако постати све што је тајно. Праштај ако мислиш да има још шта за праштање, но ово што си написала потпуно је погрешно. Пази да не постане и погубно по тебе кад дође Час. А доћи ће свима нама.
Предраг Јакшић, ФБ
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Предраг Јакшић: Антиковид спотoм Владa Србије промовише сатанизам
Видео спот Министарства здравља којим се препоручује да - не прилазимо људима које волимо, многи су погледали и прилично се згрозили њиме. Садржај који је дубоко противан не само људској већ и природи уопште, узнемирио је све који су га погледали. Језиво је сазнање да, "тамо негде" у Србији постоје људи који управо такве идеје желе да промовишу.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Предраг Јакшић: Прихватљиво добро
Дигла се галама, да баш не претерам, не галама, више је у питању подигнут глас, ту и тамо, због загађеног ваздуха. Малтене у читавој Србији загађење да га можеш ножем сећи. Загађено све, не може да се дише, да се гледа.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Предраг Јакшић: Тешко је писати а не писати о Косову и Метохији
Електронско гласило српског народа Косова и Метохије
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.