Вести:

четвртак, 05. март 2020.

Слободан Самарџић: Вучић у Америку, Вучић из Америке

четвртак, 05. март 2020. | Уреднички колегијум 0


Одавно је постало отужно излагање јавности медијској пропаганди поводом Вучићевих екскурзија у иностранство.



Пише: Слободан Самарџић



Разлика између наводних тријумфа и стварних последица тих посета увек је била огромна, али председников последњи боравак у САД представља претеривање и за оне који су огуглали на досадашњу медијску праксу.

А ствар је заправо тривијална као што је до сада била. Американци су Вучића позвали да му изложе план наредних корака ка признању Косова у светлости своје одлуке да косметске Албанце натерају да повуку царине на робу из Србије. Премда у изборној кампањи за председника САД Косово неће играти готово никакву улогу, за Трампову кампању није лоше да се већем броју његових успеха дода и окончање косовског случаја. Тим пре што је реч о теми из области спољне политике, где су резултати његове администрације далеко лошији него у унутрашњој политици. Зато ће Трампов тим Гренел-Палмер настојати да процес признања тзв. Косова од стране Србије убрза, али без унутрашњег ултиматума с обзиром на мали изборни значај теме.

Сродна слика


Али, упркос томе, Вучић се понаша као да се једино њему жури, што се лепо видело по његовој припреми српске јавности пре пута у САД. Као прво, он хвали америчку одлучност да Албанци укину царине као да је реч о некој политички неутралној, чисто трговинској теми. На албанској страни, пак, овде се види тактизирање и одуговлачење, што је последица Куртијевог максимализма, сличног његовом претходнику у влади. Али, Србији би ваљда то требало да одговара, јер дати покрајину за царине не би било само срамно него и хазардно. Вучић очигледно не мисли тако.

Поред тога, Вучић наставља да заглупљује јавност својом старом причом о минималном као максималном добитку. То је оно познато – на Космету немамо ништа, па ако нешто и добијемо биће максимално добро. Овога пута пред одлазак у САД избацио је парадокс – понудиће нам нешто што не смемо да прихватимо, а не можемо ни да одбијемо. Наговор за публику је следећи: ето пред какве ме муке стављају и ја сад треба да погинем прихватајући неко решење из тог парадокса (који сам сâм смислио). Причом да ће му Американци понудити мачку у џаку под претњом убиства (метафорички казано) он заправо продаје домаћем мњењу ту исту мачку у џаку. И при томе, наравно, јада се поводом својих несхваћених и неприхваћених „планова“ које нико никада није видео. Просто човек да се сажали на диктатора.

Вучић одиста нема план али има обећање дато и Америци и Европској унији, да ће Србија са Косовом (без звездице) потписати правно обавезујући спораум о свеобухватној нормализацији односа. Шест речи и један везник у документу из јануара 2014. који треба да прикрију само једну истиниту реч – признање. То обећање – дакле не усмено него писано, разликује га од свих његових претходника на том месту од 1990. године до сада. И зато се стално жали, петља и кукумавче, као да је ово државно питање икада било лакше него сада. Тешкоћа коју Вучић има специфична је субјективно а не објективно. И због тога, када га је позвало, мора домаћем мњењу још једном да објасни у чему је ствар. Дакле, после готово несхватљивог двогодишњег албанског јогуњења, сада смо поново на истој позицији. Само што су ствар од Европљања у своје руке узели Американци, јер су се ови први показали као најобичнији аматери. Вашингтонска представа само је сликовито помпезан наставак процеса прекинутог пре две године.



Да Вучић није дао обећање за које је добио западну подршку за своју диктатуру, могао је, следећи по Србију рђаве резултате процеса „нормализације“ до пре две године, да изведе закључке на које му ни његови западни пријатељи не би могли замерити. Када је био изигран за заједницу српских општина пошто је претходно дао све, морао је да изађе из Бриселског споразума речима: ето видите све сам жртвовао а ви не дате ни оно мало што сте били обавезни. Наредни корак било би природно враћање сигурној обали Резолуције 1244 и сходно томе вероватно обнављање процеса у оквиру Уједињених нација где је и започео. Али, то му није пало напамет напросто зато што је своју политичку егзистенцију везао за западну подршку уз обећање да ће предати Косово и Метохију.

Пре одласка у Америку у медијску игру пустио је шифру „Ахтисари плус плус“ рачунајући с тим да већина људи не зна ни шта је „Ахтисари“ без овога додатка. То је план о тзв. надгледаној независности Косова који је Влада Србије одбацила марта 2007. године. Неколико година касније (2013) Вучић и Дачић Бриселским споразумом прихватају идеју о заједници српских општина. У домаћој јавности је приказују као своју велику идеју, а заправо је преписана из анекса 3 управо Ахтисаријевог папира и дословно пренесена у Устав тзв. Косова и одговарајући закон о локалној самоуправи. Документ који нема никакво међународно покриће наши безглави главари кроз прозор враћају у живот и тиме му дају легитимност од најпогођеније стране – Србије. Као што се свака некажњена лаж понавља, тако се сада поново развлачи неки „Ахтисари плус плус“ да би се касније, када Вучић дође на минско поље признања, могао вајкати како ни та генијална идеја, као ни она о „разграничењу“, није наишла на добар одјек у нашој јавности.

Америчка екскурзија Ал. Вучића започела је славодобитно његовим наступом у неком израелско-америчком привредном друштву, а завршила сусретом са Тачијем у Белој кући. Ову двојицу балканских великана посредовао је Ричард Гренел. Какав банални завршетак турнеје коју су наши медији подигли на ниво изванредног догађаја. А све то – тријумфални наступ пред две хиљаде угледних гостију, па толики сусрети са америчким званичницима – ради састанка са Тачијем који је на Косову изгубио ранији значај и утицај. Зар није то није могло негде ближе њиховим кућама? Није могло, јер су Американци овом представом хтели да ставе на знање да је ово почетак краја. Дали су им на важности много више него што обојица заслужују (више као материјал за медије), али су их задужили за додатну послушност. Тачијево захваљивање је дошло као природна појава за једног албанског представника, али Вучићево може да се схвати само као лични чин. Сви Албанци обожавају америчке државне представнике, огромна већина Срба их не цени. Ето још једног разлога за Вучићеву омиљену улогу мученика.






ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Раде Дацић: Зашто издајник издаје ( l део) - КМ Новине

Раде Дацић: Зашто издајник издаје ( l део) Сваком човеку је стало до тога да зна може ли се поуздати у другога човека, или има основа за сумњу да ће га човек, с којим у заједници нешто предузима, изневерити. До тога сазнања треба да је стало и националној заједници, поготову оној чијем разарању тежи нека друга национална заједница, или више других.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Раде Дацић: Зашто издајник издаје ( ll део) - КМ Новине

"Кад народ свој издајете, „даме и господо", српски издајници - ви, који немате такмаца у другим народима - лакомислено га претходно потцените. Тако радите на своју штету, јер мало за издају тражите, још мање добијате". #Издаја, #Издајници, #власт, #Косово, #Метохија, #КМ, #Новине, #Србија,




ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Вучић признао да је својим именом био на листи сепаратистичких ''избора'' тзв ''републике Косово'' и да је издао КиМ! - КМ Новине

Вучић признао да је својим именом био на листи сепаратистичких ''избора'' тзв ''републике Косово''! #Vučić #Palmer #Izdaja #Kosovo #Metohija #kmnovine Свако мало Вучић се дотакне онога што му причињава највеће муке - то што јесте издајник и што упркос терору, страховлади, контроли неонацистичких режимских блатоида сакрива своја антидржавна непочинства, постоје они који много радије од "Вучћу педеру" кажу - Александре Вучићу, ти јеси највећи издајник кога историја српског народа памти!







КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2020 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.