Вести:

среда, 23. октобар 2019.

Утицај броја 99 на Броја један

среда, 23. октобар 2019. | КМ новине 0


Сређујући своју архиву запазих да је ово вероватно 99. текст који пишем о Вучићевој власти. Међутим, није то повод за писање о симболици овог броја…

#Vučić #Vladar #diktator #masa
Илустрација: КМ Новине





Наиме, то је проценат оних који су гласали за Српску листу на недавно завршеним изборима на Kосову. Јесте да је Вучић хиперирационалан, али сам сигуран да зна за изреку „тамо где сви мисли исто, не мисли се пуно“! Па то је на последњој конвенцији у новосадском Спенсу рекао и његова десна рука (да не кажем на који орган мене подсећа) Ивица Дачић.

У ово „модерно“ антититоистичко време (Тито је, знате, био Хрват) сви се подсмевају Брозу што је на „изборима“ добијао по 90% гласова. Једино можда Kим Џонг Ун у Северној Kореји има сличне резултате, али га чак и Број један и његова ТНТ група сматрају диктатором. Сви су са толиким процентом смешни, осим Срба на Kосову који су патриоте.

На страну како се уопште може доћи до толиког процента, с обзиром да то једноставно није природно. Важније је како власт покушава да рационализује овај срамни проценат…

Све је овде патриотизам: када бесмислено киснеш на говорима, кад мрзиш Ђиласа (мржња према Ђиласу и Шолаку је ултрародољубље), када не спаваш, када се телепронтујеш… Патриотизам је чак и покушаји аплаудирања Великом вођи, на аплауз увек спремног Ђурић Марка, а камоли не урлање „Ацо Србине“ које се данас успоставља као патриотски стандард.

Наиме, ових 99 посто указују да смо се данас тако напредњачки променили, да победа јесте победа само ако је апсолутна, а подржавање јесте подржавање само ако је обожавање. Ништа није остало од некада пркосног балканског темперамента. Број један мења не само живот у свим појавним облицима, преспективе и будућност, него мења и карактер.

Његова девастирајућа улога у друштву је забрињавајућа за сваког ко жели да мисли својом главом макар једном вијугом и који је филантроп – макар почетник.

Патриотизмом се овде сматра и ругање породици погинулих у Лучанима и „подршка“ директору који објективно мора на суд. Нама сасвим необично звучи реч одговорност и способни смо да данима протестујемо против ње.

Србима делује карикатурално и ненормално вест да је лорд Бејтс, члан горњег дома британског парламента, поднео оставку јер је закаснио на седницу парламента. Овде би сви да буду директори и министри а да је одговорност на Ђиласу (добро и Шолаку). Најсрамнији догађај у новијој историји Србије – овај у Лучанима, власт доживљава као пожељни модел понашања.

Овде је сексуални манијак „господин Јутка“, а човек чији је ауто убио недужну жену директор Kоридора Србије. Заменик градоначелника, несрећни Весић, због пропуста нуди оставку председнику Србије и хвали се његовом подршком. За то време ћуте градоначелник Београда и здрав разум.

Интересантно је како је мало интелектуалног и друштвеног ангажмана потребно да би се увиделе овакве бедастоће (да о коцки на Тргу републике одлучују заменик градоначелника и председник Републике у директној субординацији) и колико то „мало“ недостаје данашњој елити, па се гласови протеста чине гласовима усамљених лудака и фрустрираних и неостварених појединаца.

Једна од основних улога интелектуалца – да је против власти и тако буде њен моћни коректив, овде једноставно не постоји. Због тога ће светли пример типа ректорке Иванке Поповић, бити „черечен“ од српских државних вампира: Марић Миломира, Сарапе Предрага или Митровић Жељка. Одавно сам као искусан човек престао да апелујем на САНУ.

Али, да ли су академици свесни да је њихов утицај на Србију мањи него утицај Задруге и секирају ли се због тога? Овде се интелектуалцем сматра онај који је завршио некакве школе и који је донекле компетентан у струци, заборављајући платонску димензију „учењаштва“ као јавног, друштвено корисног посла. Kод нас се сматра да лекар мора само да лечи, архитекта само да гради… а да владају Весић и Вучић.

Жан Пол Сартр у својим „Предавањима? каже да су интелектуалци они који се баве стварима које се њих лично не тичу. За мене је интелектуалац увек била особа која се јасно одваја од околине и која има довољно моћи макар да покуша да на околину утиче.

Тешко је изградити ауторитет у друштву које је тапију на ауторитет предало Броју један. Овде заиста не постоји ни број два.

Осим Непоновљивог сви су аморфна маса, покушавајући да се из гомиле власти издвоје преписивањем доктората, згртањем богатства на офф схоре рачунима или једноставно високим степеном безочности (пример Зорана Бабића) или бескичмењаштва (пример Зорана Дробњака). Људе попут Дробњака, који „преживе“ шест влада, Србија сматра способним а не људима без става и образа.

Недостатак става, који је Фром назвао конформизмом, у нас се сматра врлином – такви се људи одликују послушничким менталитетом и налазе се у врховима СНС власти.

Предуго је у Србији важније бити послушан него паметан. Овде се свака жеља за памећу сматра маном, те још децу која покушавају бити мудра грдимо речима „не филозофирај“. „Гледао сам човека који је хтео да дохвати звезде. Сви су му се смејали, а ја сам му додавао мердевине“ упозоравао је одавно Чарлс Буковски. Људи који додају мердевине у Србији готово не постоје. САНУ је довољна сама себи и већ је трагично колико не схвата своју улогу у друштву.

Универзитети се оснивају као профитне организације и брину како да згрну што више пара и евентуално поклоне неки докторат онима на власти, не би ли постали популарнији. У Србији је данас више доктора наука него доктора који умеју да лече или чак више него обичних мајстора који умеју да извуку цоклу!

Где ми то као друштво идемо? Добро, данас су сви, па и аутобуси из Ниша, пошли пут Kуршумлије да кличу Непоновљивом… али где ћемо сутра? Знају ли то евет ефендије Kрстић Небојша, Анђелковић Драгомир или Вук Станковић Дејан?

Док год ауторитет положаја буде јачи од ауторитета знања, а бојим се да ће код нас то бити још дуго, бићемо без перспективе и у ћорсокаку. Додуше, овде се ни слепа улица не сматра проблемом – дође Весић, за масне паре промени калдрму, исплаче се на рамену Вучићу и улица се сматра двосмерном, лепшом него икада.

Стога питање бојкота није политичко него културолошко и социолошко питање. Ако желимо прагматизам и неки проценат гласамо у недељу у марту, уколико желимо принципе и промене националног карактера остајемо код својих кућа.

Оно што пустињу чини лепом је чињеница да негде крије извор, говорио је Сент Егзипери.


Пише: Саша Р. Живић
Аутор је редовни професор
Медицинског факултета у Нишу



КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК

http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Извор: КМ Новине    :: © 2014 - 2019 ::    Хвала на интересовању

#Vučić #Vladar #diktator #masa  #kmnovine

Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.