"Док
су Хрвати јурили на мисе као војска без прекида, Срби су на Велики
Петак окретали јањад, опијали се, картали, потапали манастире и цркве
претварали у стаје, чупали своје владике за браде..."
 |
| Детаљ са антикомунистичког плаката - занимљиво да се такви у Србији иданас сматрају "нацистичком пропагандом"! |
Хрвати су чинили у Олуји заиста огромне злочине (а и пре тога) и то није спорно. Но, они су нам били политички непријатељи (па су били) и ми то нисмо могли да променимо. На крају крајева, саставни је део живота да те неко мрзи или не воли. И ваљало би да се тога подсетимо, тј. ослободимо Брозове заблуде из периода несврстаности да мора свако да нас воли или да му се свиђамо, а ако то није тако, па јаој леле, па то је страшно, шта смо ми толико згрешили па да некоме нисмо симпатични...
Писао сам пре неку годину да су за "Олују" у великој мери одговорни сами Срби који су је доживели (а исто се може рећи и за страдања/одговорност нас, у другим српским крајевима) не толико због злочина према другима (којих је у ратним добима сигурно било из освете, али као изузетак од општег тренда чојства), већ због злочина према самима себи, према нашој Вери, Цркви, идентитету. Наводио сам рефлексије неких Крајишника који су сами доживели "Олују" и који су скопчали да је српска пропаст тамо плод српског самопорицања након 1945. Док су Хрвати јурили на мисе као војска без прекида, Срби су на Велики Петак окретали јањад, опијали се, картали, потапали манастире и цркве претварали у стаје, чупали своје владике за браде...
Но, ипак то је само последица неких ранијих деценија. Интересантно је да су - чим је период масификације политике отпочео после Француске револуције - хрватски политички прваци током XIX века и касније ко пијани плота држали линију поштовања својих верских институција и поглавара и заједничког рада са њима на реализацији хрватског интереса, док су српски политичари листом кидисали на Српску Православну Цркву, на владике (и то правоверне владике које нису пропагирале јерес треба подвући), Каноне и Предање.
Када се читају преписке напада Светозара Милетића (Војводина) и његових ученика Саве Бјелановића (Далмација) и Јована Суботића (Хрватска и Славонија) на српске владике Никанора Грујића и Никодима Милаша - па то је просто да се човеку следи крв у жилама од њиховог излива мржње и беса према српској Цркви. Мислим да би они по свом екуменизму и модернизму постидели и најгорљивије данашње екуменисте! Уз то иде и југоманија код свих пречанских политичара (изузев код Јаше Томића, али не доследно и до краја како би требало да буде). Након тога су аномалије са Светозаром Прибићевићем и брозовцима само логични нуспроизвод те почетне трајекторије која нас је повела ка амбису. Ђујић је (1941-1944), нажалост, био краткотрајан изузетак који се није запатио.
Хтели ми то да признамо или не, највећи непријатељ Срба кроз историју смо ми - самима себи. Протећи ће још много, много времена док се не покајемо за све што смо учинили себи и док се не опасуљимо.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.