Милица Стојадиновић Српкиња, најпознатија српска песникиња и по много чему изузетна личност, XIX века рођена је у сремском селу Буковац, на данашњи дан 6. јул 1828.
године.
Идући трагом средњевековне деспотице Јефимије или Еустахије Арсић, Милица је својом песмом, речима Анице Савић Ребац, "стварала пределе српске домовине".
Данас се мање говори о њеној поезији, која припада старијем песничком нараштају 40-их година XIX века, а више о самој њеној појави. Наиме, била је прва жена новијег времена која се искључиво бави писањем песама, лепа и отресита, свештеникова кћи, са огромним патриотским набојем, морала је у оно време изгледати као право чудо. Чак толико, да су људи са разних страна долазили само да је виде.
Ипак, њен велики национални занос, често јој је доносио невоље. Тако је већ у немачкој школи у Варадину била суочена са поспрдним односом према њеној нацији, чак и од њене учитељице, иначе одрођене Српкиње: "Ти си врло даровита, штета што си од рацке породице!" А кад је једна Немица упитала: "Зар сте и ви Цигани имали свога цара?" -одговорила је: "Зар није доста што је мој народ изгубио своју самосталност? Двострук је бол што је изгубио поштовање света. Ја се поносим својом народношћу".
Милица је умрла у Београду 1878, потпуно заборављена и у крајњој беди. Тек 1912. године, у Врднику ће јој, крај тамошњег манастира, бити постављен споменик. Данас се, Милици у част, сваког октобра одржава песничка свечаност "Милици у походе", а у оквиру програма се, од 1994. године, додељује престижна књижевна награда која носи њено име.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
 |
| Милица Стојадиновић Српкиња / Илустрација: КМ новине |
Идући трагом средњевековне деспотице Јефимије или Еустахије Арсић, Милица је својом песмом, речима Анице Савић Ребац, "стварала пределе српске домовине".
Данас се мање говори о њеној поезији, која припада старијем песничком нараштају 40-их година XIX века, а више о самој њеној појави. Наиме, била је прва жена новијег времена која се искључиво бави писањем песама, лепа и отресита, свештеникова кћи, са огромним патриотским набојем, морала је у оно време изгледати као право чудо. Чак толико, да су људи са разних страна долазили само да је виде.
Ипак, њен велики национални занос, често јој је доносио невоље. Тако је већ у немачкој школи у Варадину била суочена са поспрдним односом према њеној нацији, чак и од њене учитељице, иначе одрођене Српкиње: "Ти си врло даровита, штета што си од рацке породице!" А кад је једна Немица упитала: "Зар сте и ви Цигани имали свога цара?" -одговорила је: "Зар није доста што је мој народ изгубио своју самосталност? Двострук је бол што је изгубио поштовање света. Ја се поносим својом народношћу".
Милица је умрла у Београду 1878, потпуно заборављена и у крајњој беди. Тек 1912. године, у Врднику ће јој, крај тамошњег манастира, бити постављен споменик. Данас се, Милици у част, сваког октобра одржава песничка свечаност "Милици у походе", а у оквиру програма се, од 1994. године, додељује престижна књижевна награда која носи њено име.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: КМ новине :: © 2014 - 2020 :: Хвала на интересовању
„У туђини именoм се дичиш
ОдговориИзбришиСрбскoг Рoда кoг дoстoјнo нoсиш;
њим се дичиш, а ти с' дика сrбству,
јер му светлаш oбраз у туђинству.“
(Милица Стојадиновић Србкиња:
У Споменицу Минки Караџић)
Невероватно је да се зарад увлачења тзв. демократору србске културе и језика вучини манитом ћопавом изврће и текст и надимак чувене песникиње Милице Стојсадиновић СрБкиње?!
Не би шкодило да се мало информишете како не би вређали без основа."СрБски" је из српског језика избачен и замењен српским много пре него што је ћопави дошао и постао то што је постао.
ОдговориИзбришиИдиотски је некога ко пише о српским великанима називати оваквим именима и говорити да је анти-Србин а улаже труд да се памти и истакне баш оно што српски непријатељ жели да препусти забораву. Тако да испада да сте ви много већисарадник и службеник ћопавог. Остало треба похвалити, подржати и указати и тако допринети бољитку на боље а примитивним "ђоном у лице" самостварате већи раздор и нетрпљење међу самим Србима. Много је таквих, они мислећи да добро чине уместо да нападају непријатеља нападају себе и тако постају највећи непријатељи српства.