Заштита живота важнија младим Србима у Великој Хочи од безбедности на интернету и друштвеним мрежама.
Велика Хоча је село у јужном делу Метохије, недалеко од Ораховца, у винородном крају.
За Велику Хочу се зна још од дванаестог века. Остало је забележено да је Стефан Немања ово село приложио манастиру Хиландар.
У Великој Хочи живе искључиво Срби, сада неколико стотина. Преживели су овдашњи становници, у последњих двадесетак година, праву голготу.
Отмице и убиства су у Великој Хочи почела још пре рата 1999. године. Годинама су, после 1999. године, живели у правом гету, не усуђујући се да изађу из свог села.
„Најмлађи становници Велике Хоче су навикнути на услове у којима живе – једноставно, немају куд.“
 |
| Велика Хоча |
Велика Хоча је село у јужном делу Метохије, недалеко од Ораховца, у винородном крају.
За Велику Хочу се зна још од дванаестог века. Остало је забележено да је Стефан Немања ово село приложио манастиру Хиландар.
У Великој Хочи живе искључиво Срби, сада неколико стотина. Преживели су овдашњи становници, у последњих двадесетак година, праву голготу.
Отмице и убиства су у Великој Хочи почела још пре рата 1999. године. Годинама су, после 1999. године, живели у правом гету, не усуђујући се да изађу из свог села.
Да би читаоцима био јаснији положај овдашњих Срба, нагласићемо да су најближа српска села од Велике Хоче удаљена десетинама километара – на обронцима Шаре и у околини Клине. У Ораховцу постоји мала заједница Срба, који су такође годинама живели у гету.
И данас је овдашњи живаљ суочен с озбиљним проблемима.
Отвореног насиља и провокација, као што је било протеклих деценија, више нема, али остали су нерешени многи безбедносни, имовински, економски, социјални и други проблеми.
Навешћемо само, као пример, да овдашњи становници још увек не могу да обрађују све своје њиве. Плодна земља која се налази на местима удаљеним од Велике Хоче, у близини кућа Албанаца који живе у околним селима, је и даље често заузета.
Немају овдашњи домаћини коме да се жале – органи „Републике Косово“ раде споро, неделотворно и пристрасно.
Када дођу у околности да морају с неким да се свађају и сукобљавају око своје дедовине, што значи отићи код узурпатора у албанско село и резилити и себе и њега, већина овдашњих људи одустаје и чека нека боља времена.
Сточни фонд у Великој Хочи је сада много мањи него пре неколико деценија. Разлог – стална крађа стоке.
С друге стране, драго нам је што можемо да истакнемо чињеницу да су се и у таквим, тешким околностима, становници Велике Хоче снашли и организовали привредни и друштвени живот у свом селу на сасвим пристојном нивоу.
У Великој Хочи се готово свако домаћинство бави винарством.
Обрађују своје винограде, производе грожђе и од њега справљају ракију и одлично вино.
Готово свака кућа овде произведе две, три, пет, па и више хиљада литара вина годишње. Грожђе, као сировину за производњу вина, набављају делом и у околним албанским селима. Кажу да има интересовања међу Албанцима да им продају грожђе јер су Срби из Велике Хоче врло вешти винари, тако да производе вино вишег квалитета него што би то сами Албанци учинили.
Не иде ту све тако глатко. Јавља се проблем пласмана произведеног вина и ракије.
Овдашњи домаћини производе, углавном, сами одвозе у друге делове Србије и тамо продају грађанима.
Међутим, дешавају се различите непријатности. Недавно се десило да једном винару Полиција одузме 400 литара вина.
Чести купци ракије у Великој Хочи су Албанци из околних села јер, једноставно, немају традицију и не умеју да испеку добру домаћу ракију.
Добар део вина и ракије која се произведе у Великој Хочи купе, немојте се изненадити, туристи.
Наиме, Велика Хоча је посећено туристичко место.
Гости који одлазе на Косово и Метохију на поклоничка путовања, посећујући цркве, манастире и друге споменике српске културне баштине, често долазе и у Велику Хочу.
Наши домаћини с поносом истичу да у селу имају између 120 и 150 постеља у домаћој радиности на располагању посетиоцима. Овде се путници могу окрепити у неколико угоститељских објеката, снабдети потрепштинама у трговинским радњама, а, наравно, ретко ко одавде оде без макар једне флаше доброг вина.
Мора се Великохочанцима одати признање. У тако тешким условима створити услове за одржив привредни живот и развој своје заједнице – то је прави подвиг.
Овдашњи народ је једнодушан у жељи да настави с економским јачањем и своје заједнице и малене заједнице Срба у Ораховцу.
Поред разумљивог мотива, да себи обезбеде квалитетнији живот, становници Велике Хоче истичу да њихово економско јачање ствара основу за опстанак јединих преосталих заједница Срба у окружењу, које представљају живи доказ присуства Срба и Србије.
У разговору с домаћинима, сложили смо се да је велика штета то што становници јужних и источних делова Србије не користе, у већој мери, путни правац преко Прокупља, Приштине и Призрена када путују према Црној Гори.
„Уместо да путујете ауто-путем и свратите код нас на чашу вина, па наставите кроз Албанију до Црногорског приморја, ви се мучите у Кањону Мораче!“, јасни су наши саговорници. Какав би тек то замах дало развоју Велике Хоче…
Иначе, до Јадранске обале у Албанији се из Велике Хоче стиже за око два и по сата вожње ауто-путем. Преко лета, понекад оду Великохачанци на једнодневни излет на море и кажу да се лепо проводе.
Када смо код економије, да кажемо и то да су становници Велике Хоче кивни на политику субвенционисања страних инвестиција у Србији, с којом су добро упознати.
„Толики новац се даје за фабрике у многим срединама у Србији, а код нас нико није субвенционисао никакав погон.
Имали смо фабричицу на улазу у село, али ју је купио један Албанац и сада фабричка хала служи као магацински простор.
Нама треба само тридесетак радних места, па нећемо више имати породица са четворо или петоро деце које живе од социјалне помоћи.
Зар је то превише за државу Србију?“
У Великој Хочи постоји Основна школа „Светозар Марковић“.
Основна школа се налази у непосредној близини Цркве Свете Ане, изграђена је, у ствари, у црквеној порти, па постоји предлог да и име промени у том смислу.
О томе како је учити и радити у основној школи у српском селу на југу Метохије, обавили смо разговор с Катарином Бркић, секретаром школе и Јованом Баљошевић, професором енглеског језика. Професорку Јовану већина запослених зове „наставнице“. Разлог је прост – била је својевремено наставница када су они били ђаци исте школе.
Колико ученика похађа вашу школу? Јесу ли сви из Велике Хоче?
„Основна школа у Великој Хочи има 47 ученика, од којих само једна ученица живи ван села – дошла је из Призрена. Пошто у Призрену нема школе на српском језику, станује, с мајком, у Великој Хочи, а викендом и за време распуста одлази кући у Призрен. Превоз и смештај им је обезбедила Богословија из Призрена.“
Колико запослених има у школи и одакле су?
„Имамо петнаест стално запослених и четрнаест наставника који овде допуњују фонд часова. Радници су из Велике Хоче и Ораховца, али и из Ниша, Лебана и других места.“
Да ли деца у Великој Хочи имају могућности да читају новине и часописе на српском језику?
„Дневна штампа на српском језику не долази до Велике Хоче.
Примамо дечији часопис ,Светосавско звонце`, омладински часопис ,For You` који издаје КФОР и врло квалитетан омладински часопис ,Наше поље` из Грачанице. Осталу штампу не примамо.“
Да ли је вашим ученицима доступан радио и телевизијски програм на српском језику?
„Слушамо Радио КФОР на српском језику и Радио ,Омега` из Призрена, званично на босанском језику, али, у ствари, на потпуно разумљивом Вуковом језику. Друге
радио-станице на српском језику немају домет до Велике Хоче.“
радио-станице на српском језику немају домет до Велике Хоче.“
„Постоји у селу кабловски телевизијски дистрибутивни систем, тако да пратимо између петнаест и осамнаест канала на српском језику.“
Да ли деца и омладина у Великој Хочи имају приступ интернету и како?
„У Великој Хочи свака кућа има приступ интернету који редовно користимо. (Када има електричне енергије, наравно. Овде се дешавају искључења струје.) Наш провајдер је ,Шарић нет` из Ораховца, а има и других. “
Колики је значај интернета за задовољавање потреба деце из Велике Хоче за културним, информативним и другим садржајима?
„На жалост, деца у мањој мери користе интернет за корисне намене. Више су на интернету ради електронских игрица или дописивања с вршњацима.“
„И поред тога, значај интернета је врло велики за нашу децу јер она немају други начин да задовоље своје потребе за информисањем и праћењем културних садржаја.
културних садржаја.
Тако деца испуњавају своја интересовања која не би могла другачије.
На тај начин, могу да сазнају многе ствари које би им остале
недоступне јер живе у затвореној средини.“
Да ли интернет има значаја и каквог за одвијање наставе и укупан рад ваше школе?
недоступне јер живе у затвореној средини.“
Да ли интернет има значаја и каквог за одвијање наставе и укупан рад ваше школе?
„Врло често користимо интернет у настави. Уџбеници које користимо су повезани с интернет сајтовима, чак користимо и мобилне телефоне с приступом интернету на часу, ради обраде градива.“
„О променама у школству Србије се информишемо помоћу интернета.“
Да ли је интернет средство да домаћа и међународна јавност сазна о проблемима деце и омладине у Великој Хочи?
„Готово све информације из Велике Хоче одлазе у свет помоћу интернета.
То нам много значи јер указујемо на своје невоље у односима с окружењем и тако спречавамо да се оне даље развијају и понављају.“
„Оно што желимо јесте да Косово и Метохија не буду увек лоша вест дана. Нико не воли да стално слуша лоше вести. Тако се стиче утисак да је Косово и Метохија само проблем, а проблема се треба решити. Народ у другим деловима Србије треба да има јасну слику шта се овде догађа.“
Обавили смо разговор у школи и с групом ученика старијих разреда. Деца као деца – воле интернет, на њему слушају музику, гледају филмове, дописују се с друговима … О опасностима на интернету и друштвеним мрежама млади у српским енклавама на Косову и Метохији нису довољно упознати. Чули су за опасне вирусе, претње по њихове рачунаре, али као да свакодневне претње по њихову и безбедност њихових родитеља у други план стављају питање безбедности и заштите на интернету и друштвеним мрежама.
Поставили смо им мали тест – показали смо им примерак „Политикиног забавника“ и питали да ли га препознају. „Наравно да знамо шта је ,Политикин забавник`.“, каже један тинаестогодишњак. „Мој отац ради у Косовској Митровици и редовно ми доноси најновији број.“
Лепо смо се поздравили с наставницима и ученицима, па кренусмо до куће нашег домаћина код кога смо наручили преноћиште. Да прима госте сазнали смо, наравно, преко интернета.
Уз пут се питамо, где ли је директор школе, коме су била првенствено намењена наша питања. Обично руководиоци воле да говоре за средства јавног информисања.
Долазимо до свог преноћишта, отварамо велику капију и улазимо у двориште. (Иначе, архитектура у Великој Хочи је оријентална. Ово село личи, рецимо, на винарска села Малчу или Горњи и Доњи Матејевац код Ниша.)
Упознајемо се с домаћином, Марком Спасићем, професором ликовне културе и директором Основне школе.
„Па, ми код вас ноћимо!?“
„Нисам хтео да вас ометам у разговору с радницима школе. После ће неко помислити да спроводим цензуру.“, окреће на шалу директор, великохочански домаћин у раним тридесетим годинама.
Наравно, разговор с нашим домаћинима (директор Марко, његова мајка, супруга и двоје деце), у дуго зимско вече и уз добро вино, није био кратак.
Објашњава нам директор да није био у школи у време наше посете јер је морао да заврши неке хитне послове за видела, да је поносан што руководи школом која постоји од 1865. године, да је до 1999. године овде било око двеста ученика, после рата број је пао на око 120, а сада (како рекосмо) мање од педесет, и истиче да је врло задовољан децом из Велике Хоче.
„Најмлађи становници Велике Хоче су навикнути на услове у којима живе – једноставно, немају куд.“
„Поред осталог, децу подстичемо да сутра буду још бољи ученици и још бољи људи него што су данас. Треба да воле и поштују своје великане и своје претке, да буду васпитани у патријахалном духу, што ће их водити у сигуран живот у овом, тако несигурном свету, испражњеном у моралном смислу. Такве вредности деца овде попримају и у својим породицама, а школа даје завршницу.“
Обавештава нас наш домаћин о многим детаљима из живота народа на југу Метохије, и српског и албанског, али и других. У близини је, рецимо, варошица Мамуша у којој махом живе Турци.
Све то не може стати у један чланак, али пренећемо једно сазнање о коме се у српској јавности врло мало говори.
Близу Велике Хоче је село Зочиште, поприште врло тешког страдања Срба последњих деценија. У некада мешовитом селу, извршен је погром над Србима, а преживели се никада нису вратили на своја огњишта. Средњовековни манастир Светих врача Козме и Дамјана је миниран и срушен по окончању рата 1999. године, а присутни монаси су се спасили у последњи час, захваљујући војницима КФОР-а. (Манастир је убрзо обновљен од истог камена од кога је био и првобитно саграђен и општежитије монаха је обновљено, тако да се сада може посетити.)
У таквом Зочишту, у коме су остали само Албанци, сада има преко 30 напуштених албанских кућа! Основна школа у Зочишту има само седамнаест ученика. Народ се исељава у градове и, чешће, у иностранство.
Ми у Србији, с друге стране, и даље верујемо у митове о милионима косовских Албанаца с буљуцима деце, спремним да заузму половину Балкана.
Нико никада није решио никакав проблем, пре него што га је темељито проучио и правилно схватио. Ми као да немамо жељу да правилно схватимо шта се догађа на Косову и Метохији.
Оно што могу „Новости дана“ је да професионално обављају свој посао – да извештавају с Косова и Метохије, што ће и даље чинити.
До године, у Призрену!
Велика Хоча, 8. децембар 2018. године
Љубомир Костић
Фото: Љ. К.
КМ Новинама је потребна ваша подршка - прочитајте зашто КЛИК
Извор: Новости дана :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.