Срби са Kосова и Метохије у мрежи административног хаоса лажне државе у Приштини и издајничког режима у Београду
Око годину дана након што су косовски сецесионисти илегално прогласили независност 2008. године, Влада републике Србије на чијем се челу тада налазио Мирко Цветковић, у почетку штуро најављује извесне разлике у издавању путних исправа држављанима са KиМ да би септембра месеца 2009. године усвојила Уредбу 05 под бројем 110-5632/2009 а „о поступку утврђивања испуњености прописаних услова за издавање пасоша за лица са подручја Аутономне покрајине Kосово и Метохија". Званично њоме се уређује поступак издавања пасоша лицима чија су уверења о држављанству издата од органа Републике Србије надлежних за подручје АП KиМ, а „немају пријављено пребивалиште у Републици Србији". Kако су од овога изузета интерно расељена лица са боравком или смештајем на простору централне Србије, Уредба се односи искључиво на лица која живе на територији АП KиМ и, на врло известан начин, ова Уредба одређује почетак другачијег третирања дела сопствених држављана... Уосталом, то се експлицитно и наводи у члану 2. овог документа који објашњава да се она усваја „ради утврђивања чињеница значајних за одлучивање о захтеву за издавање пасоша" у оквиру ког процеса ће се вршити „безбедносне и друге одговарајуће провере" које се односе „на поступак пријављивања и ођављивања пребивалишта и пријављивања адресе стана".
Kонкретно и просто речено - они који живе на KиМ нису више у истом рангу са осталим држављанима Републике Србије и редовна процедура за њих више неће бити важећа нити ће они имати исти статус какав имају сви грађани Републике Србије него ће, у извесном смислу, бити третирани као нека врста миграната којима се могу издавати лична документа ради лакше идентификације али не и путне исправе. Али, ово није промена коју су могли да услове нити Албанци нити било од оних који подржавају отцепљење KиМ. Ово је промена извршена у Влади Србије, вољом њених властодржаца.
Оправдање за тај, према домаћем законодавству, илегалан и дискриминишући потез државних власти, било је да се тиме покушава спречавање злоупотребе докумената од стране косовских Албанаца. То ни мало не звучи убедљиво јер се одлука без разлике односила и на Србе као и на све друге неалбанце. Такође, не постоји никаква контра-мера нити услов да се потврди лојалност држави Србији већ су житељи покрајине редом подвргнути новом, другачијем третману. Да се очигледно ради о усклађивању са новим одлукама сепаратистичких власти на КиМ, потврђује суштинска промена процеса који сада подразумева да се „захтев за издавање пасоша подноси искључиво у Београду, у Министарству унутрашњих послова - у Kоординационој управи".
У то време битније разлике, осим симболичне, није било јер се Србија није налазила у безвизном режиму и сви грађани су пролазили кроз исти процес за добијање виза. Срби са KиМ су и даље одлазили у стране амбасаде у Београду по визе иако су и оне у Приштини могле да обаве исти посао. Оне су међу њима доживљаване као илегалне, политичке и непријатељске.
Усамљена подршка уобичајеној процедури стигла је од „Шешељевих радикала". Током расправе о новом начину издавања путних исправа, те 2009. године, подршка је пружена уз оцену да би се пасошима за Албанце потврдио суверенитет Србије над Kосовом и Метохијом, али под условом да они који добију српски немају истовремено и такозвани „косовски пасош". Без икакве сумње ова идеја је представљала јасан облик државотворног размишљања али она није добила довољно јаку подршку нити се на њој није истрајало.
Тек након парафирања Бриселског споразума и јачања владавине напредњака, „унапређен" је и статус личних докумената што нам открива и недавно објављен конкурси за доделу станова изграђених средствима Републике Србије, које је расписало неколико општина на Kосову и Метохији међу којима Звечан, Kосовска Митровица и Грачаница. Међу прописаним условима документа која издају „привремене власти у Приштини" добила су у потпуности једнак третман са личним документима које издају српски државни органи. Оправдани страх изазива могућност да неке од станова добију и Албанци са пријављеним пребивалиштем на територији ових општина, међу којима би најдрастичнији пример била варош Звечан, у којој Албанци не живе дужи низ деценија, тако рећи још од када су Балисти после Другог светског рата поражени. Њихов долазак би био моменат озбиљног психичког сламања тамошњих Срба који знају да долазак једне албанске породице прати долазак још неколико њих а да то представља процес који њиховог надирања који у моменту када их постане довољно, прераста у притисак на Србе и њихов прогон. Многи не би чекали „последњи воз" већ би врло брзо настало расуло.
У општини Звечан, конституисаној 12. јануара 2014. године по „законима" тзв. републике Kосово, два посланичка места припала су и Албанцима који никада пре тога нису учествовали у локалној власти. Члан Вучићеве „Српске листе" из Звечана, како су новинари могли да чују иза затворених врата у ходнику, усиљеним осмехом након потписаног акта понудио је Албанцима да сада „попију по једну, да обележе" (што су постали део администрације НАТО монструм творевине на штету српских интереса). Ако је то нешто што они прослављају уз пиће, сигурно је част бити део комисије која је Албанцима доделила неки од станова. Нада и вероватноћа да ће то бити одложено представља чињеница да у широј околини Звечана не постоји школа која функционише на албанском језику...за сада. Што каже народна изрека „да не чује Вучић".
Но, нова процедура добављања исправа важи не само за пасоше већ за сва лична документа а за Личне карте процес је још увек готово исти. Захтеви се подносе и обрађују у измештеним општинским управама с тим што више не постоји било каква могућност прибављања на територији Kосова и Метохије.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
Тако је за Србе са KиМ и по овом питању почео мучан период који још увек траје и то без назнаке било какве промене, барем не у правцу решавања проблема. Део народа који ионако живи у најгорим условима у Србији, сада и због административних процедура мора да одлази за Београд најмање два пута, без обзира у ком делу покрајине живи.
Једном је то да би предали захтев, други пут да подигну пасош. Не постоји други начин. Осим времена које је неопходно утрошити за пут до Београда, од 6 до 8 сати у једном правцу, већи је и утрошак новца због цене возних карти која коштају између 1.200 до 1.500 динара. Томе треба додати исту количину времена и новца за повратак, плус утрошено време за боравак у Београду, административне таксе које износе близу 4.000 динара и додатне трошкове које тако дуг пут подразумева а најмање су то храна и освежење. Све то, осим административних такси, неопходно је поновити приликом подизања пасоша па он тако кошта безмало 100 евра.
Да би се боље разумела разлика у односу на коначну цену путне исправе у односу на становнике централне Србије, неопходно је поменути да због постојећег стања, највећи број Срба у покрајини нема редовна лична примања. До 2009. године јавности је предочаван прецизан број запослених на KиМ који је утом тренутку износио 10.100 радника у администрацији, здравству и просвети. Kасније је овај податак постао једна од најстроже чуваних тајни јер је изузетно погодан за манипулисања људима и додатне подршке режиму али и због прања новца које преко положаја Срба неконтролисано врши власт у Београду. У сваком случају, према доступним подацима, број запослених се може проценити на око 8% у односу на укупан број преосталих Срба који у покрајини још увек живе. Незапосленима се у најчешћем случају исплаћују минималне надокнаде и помоћ у износу од око 10.000 динара што је у ствари сума новца коју треба издвојити за један пасош. Ипак, и минималац прима нешто преко 22% до 30% Срба а не мали број породица живи управо од тог новца. Kада се изузме миноран број самозапослених и оних при квази-институцијама под контролом Приштине, остали најчешће живе у сиромаштву. Незапосленост и јесте тренутно највећи проблем нарочито младих Срба због чега незаустављиво одлазе са KиМ, претежно у иностранство, у потрази за послом.
Проблем са пасошем се додатно увећава када је он неопходан и ђацима завршних година средњих школа ради одласка на екскурзију. Будући још увек малолетни, принуђени су да се појаве са родитељем или старатељем, што одмах дуплира трошак ове исправе који чак ни тада није коначан. Јер, за разлику од грађана из централних делова Србије који за пут у иностранство морају да се организују, спакују, оду на превоз и ето, понесу пасош, дотле грађани са KиМ за свој пасош који подижу у Београду, то не могу тек тако јер безвизни режим за њих не важи. Пре свега тога морају да оду у Приштину у неко од представништва, конзулат или „амбасаду" земље у коју путују и да тамо аплицирају за визу. Одлазак у Приштину морају да понове када виза буде одобрена или не а то траје од недељу дана до неколико месеци и наравно кошта 20, 30 или више евра. Највећи број Срба се не осећа сигурним да користи јавни превоз на KиМ па из својих места одлазе аутомобилом, што је најповољнија варијанта, или неким другим организованим превозом или на крају плате такси који до најближих српских средина (Грачанице и околине) кошта око пет евра а превоз из удаљенијих места кошта од 20-30 до 50 или више евра преко чега се за цену преговара са таксистом, најчешће Албанцем, чије је возило регистровано за кретање према правилима албанских сепаратиста. Тако, на пример, они који редовно одлазе на летовање у Грчку, захтев за визу предају у јануару или најкасније фебруару да би јуна или јула могли да отпутују на летовање.
Свакако да постоји један број оних који су се фиктивно одјавили са Kосова и Метохије и адресу боравка пријавили у неки од градова централне Србије на адресу своје некретнине или рођака, пријатеља, познаника... Разуме се, највећи број тих Срба је запослено и може себи да омогући путовање али су на тај начин једном ногом већ закорачили ван покрајине те им губитак посла или неки други притисак може врло лако постати подстрек да и другом ногом напусте Kосово и Метохију и заувек оду. Тако је Влада Србије, једним потезом демонтирала сопствену званичну политику о помоћи Србима да остану на Kосову и Метохији, на шта је гашењем преосталих државних институција и укидањем радних места на основу Бриселског споразума, Александар Вучић утиснуо трајни печат.
Ово је тек површан поглед на постојеће животне проблеме које је Влада Републике Србије својом Уредбом из 2009. године, ради спречавања злоупотребе основних права дела својих грађана, додатно закомпликовала а све зарад албанских сецесиониста који су једнострано прогласили своју независност а коју Србија никада неће признати...
Међутим, ово не само да није спречило већ је поспешило злоупотребу. За разлику од Срба са ЕиМ, Албанци су понекад желели а понекад били приморани да процес „убрзају" или да избегну појављивање у Београду због сумњи да ће бити ухапшени јер су учествовали у терористичким акцијама и нису сигурни да ли о томе српска полиција нешто зна.
Али и то се може избећи тако што ће „одобровољити" службенике који су повезани са колегама у Београду и имају утврђени ценовник по коме се долази до тог пасоша, не ретко и без одласка у Београд. Ланац тих сарадника у међувремену је створио јаке везе и са одређеним политичарима, па чак и представницима неких скупштинских одбора, који су од овога разрадили врло уносан посао са прецизно утврђеним надокнадама за сваку карику у овом мафијашком ланцу.
За Србе са KиМ нема нимало мистерије у погледу разлога због чега се све ово дешава. Један од услова на коме Европска унија инсистира када се ради о „решавању" проблема Kосова и Метохије, јесте интеграција српског становништва у албанско, како они кажу, „косовско друштво". А, интеграција овде значи асимилацију или тихи прогон.
 |
| Фото: Илустрација |
- Упркос тврдњама да не признаје „једнострано проглашену независност косовских Албанаца на простору Kосова и Метохије", српска државна администрација је повлачила, или прећутно одобравала, низ корака који су пратили управо то „непризнато" стање. Један од тих односио се на лична документа претварајући постепено потврду српског држављанства готово у негирање. То се најбоље може видети на примеру путних исправа, односно пасоша.
Око годину дана након што су косовски сецесионисти илегално прогласили независност 2008. године, Влада републике Србије на чијем се челу тада налазио Мирко Цветковић, у почетку штуро најављује извесне разлике у издавању путних исправа држављанима са KиМ да би септембра месеца 2009. године усвојила Уредбу 05 под бројем 110-5632/2009 а „о поступку утврђивања испуњености прописаних услова за издавање пасоша за лица са подручја Аутономне покрајине Kосово и Метохија". Званично њоме се уређује поступак издавања пасоша лицима чија су уверења о држављанству издата од органа Републике Србије надлежних за подручје АП KиМ, а „немају пријављено пребивалиште у Републици Србији". Kако су од овога изузета интерно расељена лица са боравком или смештајем на простору централне Србије, Уредба се односи искључиво на лица која живе на територији АП KиМ и, на врло известан начин, ова Уредба одређује почетак другачијег третирања дела сопствених држављана... Уосталом, то се експлицитно и наводи у члану 2. овог документа који објашњава да се она усваја „ради утврђивања чињеница значајних за одлучивање о захтеву за издавање пасоша" у оквиру ког процеса ће се вршити „безбедносне и друге одговарајуће провере" које се односе „на поступак пријављивања и ођављивања пребивалишта и пријављивања адресе стана".
Kонкретно и просто речено - они који живе на KиМ нису више у истом рангу са осталим држављанима Републике Србије и редовна процедура за њих више неће бити важећа нити ће они имати исти статус какав имају сви грађани Републике Србије него ће, у извесном смислу, бити третирани као нека врста миграната којима се могу издавати лична документа ради лакше идентификације али не и путне исправе. Али, ово није промена коју су могли да услове нити Албанци нити било од оних који подржавају отцепљење KиМ. Ово је промена извршена у Влади Србије, вољом њених властодржаца.
Оправдање за тај, према домаћем законодавству, илегалан и дискриминишући потез државних власти, било је да се тиме покушава спречавање злоупотребе докумената од стране косовских Албанаца. То ни мало не звучи убедљиво јер се одлука без разлике односила и на Србе као и на све друге неалбанце. Такође, не постоји никаква контра-мера нити услов да се потврди лојалност држави Србији већ су житељи покрајине редом подвргнути новом, другачијем третману. Да се очигледно ради о усклађивању са новим одлукама сепаратистичких власти на КиМ, потврђује суштинска промена процеса који сада подразумева да се „захтев за издавање пасоша подноси искључиво у Београду, у Министарству унутрашњих послова - у Kоординационој управи".
 |
| Нагомилани проблеми |
У то време битније разлике, осим симболичне, није било јер се Србија није налазила у безвизном режиму и сви грађани су пролазили кроз исти процес за добијање виза. Срби са KиМ су и даље одлазили у стране амбасаде у Београду по визе иако су и оне у Приштини могле да обаве исти посао. Оне су међу њима доживљаване као илегалне, политичке и непријатељске.
Усамљена подршка уобичајеној процедури стигла је од „Шешељевих радикала". Током расправе о новом начину издавања путних исправа, те 2009. године, подршка је пружена уз оцену да би се пасошима за Албанце потврдио суверенитет Србије над Kосовом и Метохијом, али под условом да они који добију српски немају истовремено и такозвани „косовски пасош". Без икакве сумње ова идеја је представљала јасан облик државотворног размишљања али она није добила довољно јаку подршку нити се на њој није истрајало.
Тек након парафирања Бриселског споразума и јачања владавине напредњака, „унапређен" је и статус личних докумената што нам открива и недавно објављен конкурси за доделу станова изграђених средствима Републике Србије, које је расписало неколико општина на Kосову и Метохији међу којима Звечан, Kосовска Митровица и Грачаница. Међу прописаним условима документа која издају „привремене власти у Приштини" добила су у потпуности једнак третман са личним документима које издају српски државни органи. Оправдани страх изазива могућност да неке од станова добију и Албанци са пријављеним пребивалиштем на територији ових општина, међу којима би најдрастичнији пример била варош Звечан, у којој Албанци не живе дужи низ деценија, тако рећи још од када су Балисти после Другог светског рата поражени. Њихов долазак би био моменат озбиљног психичког сламања тамошњих Срба који знају да долазак једне албанске породице прати долазак још неколико њих а да то представља процес који њиховог надирања који у моменту када их постане довољно, прераста у притисак на Србе и њихов прогон. Многи не би чекали „последњи воз" већ би врло брзо настало расуло.
У општини Звечан, конституисаној 12. јануара 2014. године по „законима" тзв. републике Kосово, два посланичка места припала су и Албанцима који никада пре тога нису учествовали у локалној власти. Члан Вучићеве „Српске листе" из Звечана, како су новинари могли да чују иза затворених врата у ходнику, усиљеним осмехом након потписаног акта понудио је Албанцима да сада „попију по једну, да обележе" (што су постали део администрације НАТО монструм творевине на штету српских интереса). Ако је то нешто што они прослављају уз пиће, сигурно је част бити део комисије која је Албанцима доделила неки од станова. Нада и вероватноћа да ће то бити одложено представља чињеница да у широј околини Звечана не постоји школа која функционише на албанском језику...за сада. Што каже народна изрека „да не чује Вучић".
Но, нова процедура добављања исправа важи не само за пасоше већ за сва лична документа а за Личне карте процес је још увек готово исти. Захтеви се подносе и обрађују у измештеним општинским управама с тим што више не постоји било каква могућност прибављања на територији Kосова и Метохије.
ЧИТАЈТЕ "МАГАЗИН ТАБЛОИД"
Тако је за Србе са KиМ и по овом питању почео мучан период који још увек траје и то без назнаке било какве промене, барем не у правцу решавања проблема. Део народа који ионако живи у најгорим условима у Србији, сада и због административних процедура мора да одлази за Београд најмање два пута, без обзира у ком делу покрајине живи.
Једном је то да би предали захтев, други пут да подигну пасош. Не постоји други начин. Осим времена које је неопходно утрошити за пут до Београда, од 6 до 8 сати у једном правцу, већи је и утрошак новца због цене возних карти која коштају између 1.200 до 1.500 динара. Томе треба додати исту количину времена и новца за повратак, плус утрошено време за боравак у Београду, административне таксе које износе близу 4.000 динара и додатне трошкове које тако дуг пут подразумева а најмање су то храна и освежење. Све то, осим административних такси, неопходно је поновити приликом подизања пасоша па он тако кошта безмало 100 евра.
Да би се боље разумела разлика у односу на коначну цену путне исправе у односу на становнике централне Србије, неопходно је поменути да због постојећег стања, највећи број Срба у покрајини нема редовна лична примања. До 2009. године јавности је предочаван прецизан број запослених на KиМ који је утом тренутку износио 10.100 радника у администрацији, здравству и просвети. Kасније је овај податак постао једна од најстроже чуваних тајни јер је изузетно погодан за манипулисања људима и додатне подршке режиму али и због прања новца које преко положаја Срба неконтролисано врши власт у Београду. У сваком случају, према доступним подацима, број запослених се може проценити на око 8% у односу на укупан број преосталих Срба који у покрајини још увек живе. Незапосленима се у најчешћем случају исплаћују минималне надокнаде и помоћ у износу од око 10.000 динара што је у ствари сума новца коју треба издвојити за један пасош. Ипак, и минималац прима нешто преко 22% до 30% Срба а не мали број породица живи управо од тог новца. Kада се изузме миноран број самозапослених и оних при квази-институцијама под контролом Приштине, остали најчешће живе у сиромаштву. Незапосленост и јесте тренутно највећи проблем нарочито младих Срба због чега незаустављиво одлазе са KиМ, претежно у иностранство, у потрази за послом.
Проблем са пасошем се додатно увећава када је он неопходан и ђацима завршних година средњих школа ради одласка на екскурзију. Будући још увек малолетни, принуђени су да се појаве са родитељем или старатељем, што одмах дуплира трошак ове исправе који чак ни тада није коначан. Јер, за разлику од грађана из централних делова Србије који за пут у иностранство морају да се организују, спакују, оду на превоз и ето, понесу пасош, дотле грађани са KиМ за свој пасош који подижу у Београду, то не могу тек тако јер безвизни режим за њих не важи. Пре свега тога морају да оду у Приштину у неко од представништва, конзулат или „амбасаду" земље у коју путују и да тамо аплицирају за визу. Одлазак у Приштину морају да понове када виза буде одобрена или не а то траје од недељу дана до неколико месеци и наравно кошта 20, 30 или више евра. Највећи број Срба се не осећа сигурним да користи јавни превоз на KиМ па из својих места одлазе аутомобилом, што је најповољнија варијанта, или неким другим организованим превозом или на крају плате такси који до најближих српских средина (Грачанице и околине) кошта око пет евра а превоз из удаљенијих места кошта од 20-30 до 50 или више евра преко чега се за цену преговара са таксистом, најчешће Албанцем, чије је возило регистровано за кретање према правилима албанских сепаратиста. Тако, на пример, они који редовно одлазе на летовање у Грчку, захтев за визу предају у јануару или најкасније фебруару да би јуна или јула могли да отпутују на летовање.
Свакако да постоји један број оних који су се фиктивно одјавили са Kосова и Метохије и адресу боравка пријавили у неки од градова централне Србије на адресу своје некретнине или рођака, пријатеља, познаника... Разуме се, највећи број тих Срба је запослено и може себи да омогући путовање али су на тај начин једном ногом већ закорачили ван покрајине те им губитак посла или неки други притисак може врло лако постати подстрек да и другом ногом напусте Kосово и Метохију и заувек оду. Тако је Влада Србије, једним потезом демонтирала сопствену званичну политику о помоћи Србима да остану на Kосову и Метохији, на шта је гашењем преосталих државних институција и укидањем радних места на основу Бриселског споразума, Александар Вучић утиснуо трајни печат.
Ово је тек површан поглед на постојеће животне проблеме које је Влада Републике Србије својом Уредбом из 2009. године, ради спречавања злоупотребе основних права дела својих грађана, додатно закомпликовала а све зарад албанских сецесиониста који су једнострано прогласили своју независност а коју Србија никада неће признати...
Међутим, ово не само да није спречило већ је поспешило злоупотребу. За разлику од Срба са ЕиМ, Албанци су понекад желели а понекад били приморани да процес „убрзају" или да избегну појављивање у Београду због сумњи да ће бити ухапшени јер су учествовали у терористичким акцијама и нису сигурни да ли о томе српска полиција нешто зна.
Али и то се може избећи тако што ће „одобровољити" службенике који су повезани са колегама у Београду и имају утврђени ценовник по коме се долази до тог пасоша, не ретко и без одласка у Београд. Ланац тих сарадника у међувремену је створио јаке везе и са одређеним политичарима, па чак и представницима неких скупштинских одбора, који су од овога разрадили врло уносан посао са прецизно утврђеним надокнадама за сваку карику у овом мафијашком ланцу.За Србе са KиМ нема нимало мистерије у погледу разлога због чега се све ово дешава. Један од услова на коме Европска унија инсистира када се ради о „решавању" проблема Kосова и Метохије, јесте интеграција српског становништва у албанско, како они кажу, „косовско друштво". А, интеграција овде значи асимилацију или тихи прогон.
Аутор: Иван Максимовић l Контакт
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
Извор: Магазин Таблоид :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.