Како УНМИК, противно Резолуцији 1244 СБ, узурпира својинска права Срба на Косову и Метохији где се њихова имовина нашла без било какве заштите!
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација није предвиђено, нити је то правно могуће, било какво учешће УН у промени својинских права на Косову и Метохији.
То значи да се затечена, односно стечена, својинска права државе, других јавних субјеката, правних и физичких лица не могу мењати без њиховог изричитог пристанка. Насупрот томе, велики део имовине српских фирми на КиМ приватизован је, што значи да је УНМИК, противно Резолуцији 1244 СБ, а под изговором да том имовином „управља“, узурпирао својинска права и власништво над непокретностима, предузећима… Приватизација на КиМ, која је, заправо, маскирана давањем у закуп на 99 година, није легална и не би смела да произведе било какве правне последице за Србију и њене органе, без обзира какво ће на крају решење бити за КиМ. О томе у каквој су позицији некадашња друштвена предузећа на Косову и Метохији, најбоље сведочи податак да чак 90 одсто не ради, у функцији су само јавна предузећа (Пошта, Телеком, Косовска електроенергетска корпорација, Железница Косова (сада послује под именом Железнице УНМИК-а) и комуналних предузећа. Да је реч о великој имовини илуструје и чињеница да само књиговодствена вредност Железница Србије на КиМ, рачунајући инфраструктуру и возна средства, премашује 206 милиона евра, док је тржишна вредност вишеструко већа, с обзиром на то да би у реалну цену требало „уградити“ и позамашна улагања у капиталне ремонте пруга и станица деведесетих година прошлог века, али и штету у виду пропуштеног прихода од 1999. године што се, како су израчунали у Железницама Србије, мери стотинама милиона евра. Имовина српских Железница на КиМ укључује, поред осталог, и 330 километара пруга, 33 железничке станице, 19 дизел локомотива, 15 дизел-моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона. осим тога, Железнице Србије и даље измирују обавезе према страним кредиторима по основу задужења бившег ЖТП Приштина – реч је о два зајма Светске банке од 32,2 милиона долара, затим о дугу од 4,2 милиона канадских долара Париском клубу, док су према ЕУРОФИМИ измирене обавезе од 1,6 милиона швајцарских франака, а остало је још 5,5 милиона франака дуга.
Приватизација на Косову и Метохији обавља се по принципу стани – крени, при чему се Србија ништа не пита. Из Привредне коморе Србије неколико пута је упућиван апел Асоцијацији привредних комора у свету, чији је члан и ПКС, да помогну да се преиспита и обустави незаконита приватизација предузећа на Космету која се одвија супротно међународним стандардима и на штету власника из Србије. Утолико пре што је привреда Србије, у претходне три деценије у КиМ уложила око 17,6 милијарди долара.
Према подацима српског Економског тима за КиМ, у власништву Србије су 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, више од 1,4 милиона квадратних метара службених зграда, 145.000 квадрата пословних и 25.000 квадрата стамбених зграда, 4.000 квадрата објеката посебне намене, као и 750.000 метара квадратних грађевинских објеката (само овај део државне имовине процењен је на око 220 милиона евра). Ту је и војна имовина, рачунајући и војни аеродром код Приштине, чија је вредност процењена на око 95 милиона евра, а сви покушаји Београда да заштити свој економски интерес у том делу земље нису донели значајније резултате. Друштвеном имовином на КиМ трговала је Цивилна мисија УН (УНМИК), док је извршилац послова Косовска поверилачка агенција (КПА). Према информацији којима располаже Координациони центар за КиМ, до почетка 2007. године је на девет тендера продато 145 предузећа и остварен је приход од 148 милиона евра. Предузећа су продавана знатно испод реалне цене, а куповали су их Албанци, не обазирући се притом на потраживања која проистичу из дужничко-поверилачких односа предузећа, фондова и банака из централног дела Србије, Војводине и Црне Горе.
Званични Београд је још од почетка 2002. године настојао да укаже да је приватизација на КиМ погрешно осмишљен потез и да ће последице бити тешке и далекосежне. Упркос томе КПА је сва предузећа предвиђена за продају прогласила друштвеним, укључујући и она која су после 1989. године променила власничку структуру. Тако је на пример, Фабрику зидних тапета Фазита у Приштини давно купио Синтелон у Бачкој Паланци. Запослени су добили деонице, које су Албанци продавали у Бачкој Паланци. Међутим, поновљеном приватизацијом, коју је спровела КПА, власништво Синтелона је игнорисано, па је Фазита поново продата! После инсистирања Београда да се приватизација на КиМ може обављати једино уз пуно поштовање међународних стандарда и уз сагласност и учешће Републике Србије, као највећег повериоца и власника имовине на том делу некадашње Југославије, УНМИК је, у октобру 2003, само привремено зауставио тај процес. Влада Србије је у више наврата на адресу УНМИК али и међународних организација упутила оштре протесте, оцењујући да је реч о нелегалној и криминалној продаји друштвених предузећа, која и даље траје. Тако је, рецимо, крајем 2006. године продат гигант Фероникл, у чију је изградњу, пре више од три деценије, уложено око 300 милиона долара, док је нови власник, компанија Алферон регистрована у Енглеској, за његову куповину издвојила десет пута мање новца. У међувремену, званични Београд је покренуо широку кампању, како би спречио намеру УНМИК и Косовске поверилачке агенције да продају и Рударско металуршки-комбинат Трепча. Овај индустријски гигант биће понуђен на продају због огромних дугова које Трепча има према кредиторима, а чија је наплата доспела. Међу највећим повериоцима је и грчка компанија Митилинеос, која потражује 44 милиона евра. Процењује се да је у Трепчу уложено око милијарду долара, на основу чега Влада Србије полаже право на власништво што УНМИК оспорава.
Уредбом о приватизацији на КиМ, коју је у априлу 2005, прогласио Сорен Јесен Петерсен, отишло се корак даље у кршењу власничких права. Према тој уредби, није неопходно да се утврђује порекло власништва, већ то може да се уради и после продаје, судским путем. Тако је легализована дискриминација више од 50.000 прогнаних радника, Срба и других неалбанаца, којима не преостаје ништа друго него да се надају да ће им од 20 одсто средстава, добијених продајом предузећа, бити исплаћена симболична надокнада. Један од услова за то је да су у предузећу били запослени на дан 22. марта 1989. године и да имају бар три године радног стажа. Проблем је, међутим, што на списку за надокнаду нема Срба, који могу да се жале Федерацији независних синдиката Косова и Метохије. Званичници на КиМ и даље тврде да се приватизација обавља у складу са препорукама УН, док је економска реконструкција препуштена ЕУ. За првих пет година после успостављања међународног протектората у покрајини, завршена је приватизација у само пет друштвених предузећа, док су уговори о продаји још девет предузећа, вредни 10,2 милиона евра, чекали ратификацију Управног одбора агенције. Према тадашњој процени Агенције на списку за приватизацију било је између 450 и 500 компанија у друштвеном власништву у којима је било запослено око 18.000 радника.
 |
| Србин са КиМ пред својом порушеном кућом / Фото: З. Влашковић |
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација није предвиђено, нити је то правно могуће, било какво учешће УН у промени својинских права на Косову и Метохији.
То значи да се затечена, односно стечена, својинска права државе, других јавних субјеката, правних и физичких лица не могу мењати без њиховог изричитог пристанка. Насупрот томе, велики део имовине српских фирми на КиМ приватизован је, што значи да је УНМИК, противно Резолуцији 1244 СБ, а под изговором да том имовином „управља“, узурпирао својинска права и власништво над непокретностима, предузећима… Приватизација на КиМ, која је, заправо, маскирана давањем у закуп на 99 година, није легална и не би смела да произведе било какве правне последице за Србију и њене органе, без обзира какво ће на крају решење бити за КиМ. О томе у каквој су позицији некадашња друштвена предузећа на Косову и Метохији, најбоље сведочи податак да чак 90 одсто не ради, у функцији су само јавна предузећа (Пошта, Телеком, Косовска електроенергетска корпорација, Железница Косова (сада послује под именом Железнице УНМИК-а) и комуналних предузећа. Да је реч о великој имовини илуструје и чињеница да само књиговодствена вредност Железница Србије на КиМ, рачунајући инфраструктуру и возна средства, премашује 206 милиона евра, док је тржишна вредност вишеструко већа, с обзиром на то да би у реалну цену требало „уградити“ и позамашна улагања у капиталне ремонте пруга и станица деведесетих година прошлог века, али и штету у виду пропуштеног прихода од 1999. године што се, како су израчунали у Железницама Србије, мери стотинама милиона евра. Имовина српских Железница на КиМ укључује, поред осталог, и 330 километара пруга, 33 железничке станице, 19 дизел локомотива, 15 дизел-моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона. осим тога, Железнице Србије и даље измирују обавезе према страним кредиторима по основу задужења бившег ЖТП Приштина – реч је о два зајма Светске банке од 32,2 милиона долара, затим о дугу од 4,2 милиона канадских долара Париском клубу, док су према ЕУРОФИМИ измирене обавезе од 1,6 милиона швајцарских франака, а остало је још 5,5 милиона франака дуга.
Приватизација на Косову и Метохији обавља се по принципу стани – крени, при чему се Србија ништа не пита. Из Привредне коморе Србије неколико пута је упућиван апел Асоцијацији привредних комора у свету, чији је члан и ПКС, да помогну да се преиспита и обустави незаконита приватизација предузећа на Космету која се одвија супротно међународним стандардима и на штету власника из Србије. Утолико пре што је привреда Србије, у претходне три деценије у КиМ уложила око 17,6 милијарди долара.
 |
| Болница у Косовом Пољу. Запаљена 17. марта 2004. године а потом узурпирана без икакве надокнаде. |
Према подацима српског Економског тима за КиМ, у власништву Србије су 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, више од 1,4 милиона квадратних метара службених зграда, 145.000 квадрата пословних и 25.000 квадрата стамбених зграда, 4.000 квадрата објеката посебне намене, као и 750.000 метара квадратних грађевинских објеката (само овај део државне имовине процењен је на око 220 милиона евра). Ту је и војна имовина, рачунајући и војни аеродром код Приштине, чија је вредност процењена на око 95 милиона евра, а сви покушаји Београда да заштити свој економски интерес у том делу земље нису донели значајније резултате. Друштвеном имовином на КиМ трговала је Цивилна мисија УН (УНМИК), док је извршилац послова Косовска поверилачка агенција (КПА). Према информацији којима располаже Координациони центар за КиМ, до почетка 2007. године је на девет тендера продато 145 предузећа и остварен је приход од 148 милиона евра. Предузећа су продавана знатно испод реалне цене, а куповали су их Албанци, не обазирући се притом на потраживања која проистичу из дужничко-поверилачких односа предузећа, фондова и банака из централног дела Србије, Војводине и Црне Горе.
Званични Београд је још од почетка 2002. године настојао да укаже да је приватизација на КиМ погрешно осмишљен потез и да ће последице бити тешке и далекосежне. Упркос томе КПА је сва предузећа предвиђена за продају прогласила друштвеним, укључујући и она која су после 1989. године променила власничку структуру. Тако је на пример, Фабрику зидних тапета Фазита у Приштини давно купио Синтелон у Бачкој Паланци. Запослени су добили деонице, које су Албанци продавали у Бачкој Паланци. Међутим, поновљеном приватизацијом, коју је спровела КПА, власништво Синтелона је игнорисано, па је Фазита поново продата! После инсистирања Београда да се приватизација на КиМ може обављати једино уз пуно поштовање међународних стандарда и уз сагласност и учешће Републике Србије, као највећег повериоца и власника имовине на том делу некадашње Југославије, УНМИК је, у октобру 2003, само привремено зауставио тај процес. Влада Србије је у више наврата на адресу УНМИК али и међународних организација упутила оштре протесте, оцењујући да је реч о нелегалној и криминалној продаји друштвених предузећа, која и даље траје. Тако је, рецимо, крајем 2006. године продат гигант Фероникл, у чију је изградњу, пре више од три деценије, уложено око 300 милиона долара, док је нови власник, компанија Алферон регистрована у Енглеској, за његову куповину издвојила десет пута мање новца. У међувремену, званични Београд је покренуо широку кампању, како би спречио намеру УНМИК и Косовске поверилачке агенције да продају и Рударско металуршки-комбинат Трепча. Овај индустријски гигант биће понуђен на продају због огромних дугова које Трепча има према кредиторима, а чија је наплата доспела. Међу највећим повериоцима је и грчка компанија Митилинеос, која потражује 44 милиона евра. Процењује се да је у Трепчу уложено око милијарду долара, на основу чега Влада Србије полаже право на власништво што УНМИК оспорава.
Узурпирана имовина
Имовина 1.358 предузећа која се приватизују, а припадају српским фирмама, процењена је на више од 1,5 милијарди долара
Узурпирано је чак милион катастарских парцела обрадивог земљишта, ливада и шума које вреде 50 милијарди евра
Српска непокретна имовина чини чак 58 одсто имовине на КиМ
На КиМ се налази 15,7 милијарди тона угља, што може да се експлоатише два века
За три деценије Србија је у Косово и Метохију уложила 17,6 милијарди долара
Уредбом о приватизацији на КиМ, коју је у априлу 2005, прогласио Сорен Јесен Петерсен, отишло се корак даље у кршењу власничких права. Према тој уредби, није неопходно да се утврђује порекло власништва, већ то може да се уради и после продаје, судским путем. Тако је легализована дискриминација више од 50.000 прогнаних радника, Срба и других неалбанаца, којима не преостаје ништа друго него да се надају да ће им од 20 одсто средстава, добијених продајом предузећа, бити исплаћена симболична надокнада. Један од услова за то је да су у предузећу били запослени на дан 22. марта 1989. године и да имају бар три године радног стажа. Проблем је, међутим, што на списку за надокнаду нема Срба, који могу да се жале Федерацији независних синдиката Косова и Метохије. Званичници на КиМ и даље тврде да се приватизација обавља у складу са препорукама УН, док је економска реконструкција препуштена ЕУ. За првих пет година после успостављања међународног протектората у покрајини, завршена је приватизација у само пет друштвених предузећа, док су уговори о продаји још девет предузећа, вредни 10,2 милиона евра, чекали ратификацију Управног одбора агенције. Према тадашњој процени Агенције на списку за приватизацију било је између 450 и 500 компанија у друштвеном власништву у којима је било запослено око 18.000 радника.
Бранислав Гулан
Аутор је члан Академијског одбора за село
Српске академије наука и уметности
Аутор је члан Академијског одбора за село
Српске академије наука и уметности
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.