Стари Митровчани дуго су памтили турски празник Рамазан 1899. године. Чаршија је ноћу била јако осветљена и дућани отворени.
Вест о могућем покољу Срба у Митровици и погибија једног доброг и поштеног Србина из села Чаглавице, муњевито се пронела Косовом. Извештена је српска влада и њен посланик у Цариграду Стојан Новаковић. Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа. У Приштини, Гњилану, Митровици припремани су телеграми турском цару - султану. И, упућени су.“ А по харемима буле су са уздахом говориле „да мира нема док Срби не дођу да уведу ред“.
И у овом делу примећујемо неке запањујуће сличности. лажима да су Срби намеравали да изазову опасност, на њих је навучен гнев и почела су убиства. Убрзо је и вест о убиству "једног доброг и поштеног Србина у селу Чаглавица" изазвала немир. Може се претпоставити да је убиство Србина у Чаглавици "одговор" на лажну вест о српским "нападачима". Управо исто догодило се марта 2004. године. Лажним вестима у томе да су Срби криви за дављење албанских дечака у Ибру, на хиљаде Албанаца се дигло на ноге полазећи у општу казнену експедицију. Прва српска жртва и те 2004. године, пала је управо у Чаглавици. У бомбашком нападу из аутомобила рањен је један млађи, по свему се може рећи "добар и поштени Србин". Убрзо су све српске средине нападнуте и "Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа." Међутим, овај пут су се на терену налазили батаљони страних војника али уместо помоћи угроженим Србима, најчешће су помагали баш албанске зликовце.
"Нешто доцније, али исте године, догодио се тежак пожар у селу Верићу, у пећкој нахији. Изгорело је цело село од десет српских домова, са 106 других разних зграда и остало без крова над главом 115 душа. У овом селу живели су и имали своју кулу Арбанаси Фетах, Суља и Максут - Фетаовићи, који су вршили многа насиља над Србима у Верићу, да би им одузели сеоски пашњак. Међутим, Срби у том селу били су чипчије другог Арбанаса Сејди Саке. Овај Сејдија западне једног дана у заседу, у намери да убије Фетаха. Али га не усмрти већ само рани.
Агалари (прваци) арбанашки из Пећи - Мула Зекa и Зејнел бег Махмудбеговић - обавесте о овом случају валију скопског. Валија је с војском дошао у Пећ, похватао неке арбанашке зликовце и порушио девет њихових кула. А погорелци Срби, без личне и имовинске заштите и без надокнаде штете, одселили су се у Србију.“
Без обзира на "кажњавање криваца", које данас представља апсолутно непостојећу праксу, Срби су одувек остајали без икакве надокнаде штете и као такви, на најсуровији начин суочени са "могућностима" живота на Косову и Метохији, селили се ка централној Србији. Тешко је отети се сумњи да се данас не примењује идентичан метод у протеривању Срба кој исе, ето, вековима уназад показује као најефикаснији.
 |
| Негде у Отоманском царству 1875. године. |
Четири младића, који су правили некакав карневал, били cy маскирани, па крену сокаком код комшије. У томе их сретне турска патрола, коју је водио каплар Мехмед Онбаша, па иако их је познавао, одведе их код кајмакама (управитељ града). Истог часа Омбаша изађе и почне бунити Турке по чаршији лажним речима, да је нашао преобучене људе из Србије, који су донели бомбе да баце у неку џамију и варош спале. Другима је говорио, да је ухватио Србе обучене у женске фереџе, па да су улазили у хареме и плашили буле. Турци одмах дохвате пушке и јурну према кајмакамату (управи града). Троица од оних младића побегну на спрат, а четврти - Глигорије Костић - сакрије се под канабе. Кад Турци упадну, зликовац Исија Ферат Агић примети Глигорија и убије га; затим настави да тражи и другу тројицу. Али њих је кајмакам заштитио, преобукао у друго одело и склонио код војске.
Било je тo кpajeм месеца jaнyapa. Cyтpaдaн y варош je дошло око 4.000 наоружаних Арбанаса. Србима је претио покољ. У међувремену хитно је из Скопља дошао валија са два батаљона војске. Он позове арбанашке старешине и каже им да они ту немају посла, јер ако они младићи буду криви, одговараће пред судом. Након два дана валија се врати у Скопље, а Србе у Митровици остави у аманет (бесу) Арбанасу Иси Бољетинцу.
Било je тo кpajeм месеца jaнyapa. Cyтpaдaн y варош je дошло око 4.000 наоружаних Арбанаса. Србима је претио покољ. У међувремену хитно је из Скопља дошао валија са два батаљона војске. Он позове арбанашке старешине и каже им да они ту немају посла, јер ако они младићи буду криви, одговараће пред судом. Након два дана валија се врати у Скопље, а Србе у Митровици остави у аманет (бесу) Арбанасу Иси Бољетинцу.
 |
| Иса Бољетинац (први з десна), са 14 година се придружио Призренској лиги. |
Вест о могућем покољу Срба у Митровици и погибија једног доброг и поштеног Србина из села Чаглавице, муњевито се пронела Косовом. Извештена је српска влада и њен посланик у Цариграду Стојан Новаковић. Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа. У Приштини, Гњилану, Митровици припремани су телеграми турском цару - султану. И, упућени су.“ А по харемима буле су са уздахом говориле „да мира нема док Срби не дођу да уведу ред“.
И у овом делу примећујемо неке запањујуће сличности. лажима да су Срби намеравали да изазову опасност, на њих је навучен гнев и почела су убиства. Убрзо је и вест о убиству "једног доброг и поштеног Србина у селу Чаглавица" изазвала немир. Може се претпоставити да је убиство Србина у Чаглавици "одговор" на лажну вест о српским "нападачима". Управо исто догодило се марта 2004. године. Лажним вестима у томе да су Срби криви за дављење албанских дечака у Ибру, на хиљаде Албанаца се дигло на ноге полазећи у општу казнену експедицију. Прва српска жртва и те 2004. године, пала је управо у Чаглавици. У бомбашком нападу из аутомобила рањен је један млађи, по свему се може рећи "добар и поштени Србин". Убрзо су све српске средине нападнуте и "Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа." Међутим, овај пут су се на терену налазили батаљони страних војника али уместо помоћи угроженим Србима, најчешће су помагали баш албанске зликовце.
 |
| Један од уништених српских домова након погрома марта 2004. године |
"Нешто доцније, али исте године, догодио се тежак пожар у селу Верићу, у пећкој нахији. Изгорело је цело село од десет српских домова, са 106 других разних зграда и остало без крова над главом 115 душа. У овом селу живели су и имали своју кулу Арбанаси Фетах, Суља и Максут - Фетаовићи, који су вршили многа насиља над Србима у Верићу, да би им одузели сеоски пашњак. Међутим, Срби у том селу били су чипчије другог Арбанаса Сејди Саке. Овај Сејдија западне једног дана у заседу, у намери да убије Фетаха. Али га не усмрти већ само рани.
Да би се осветио Сејдији брат Фетахов Максут запали кућу Сејдиног чипчије Јована Видића. У тај мах два брата - Суљо и Фетах - оспу паљбу на људе који су пошли да гасе ватру. Уплашена чељад се разбегну из села, а пламен ношен ветром, захвати све зграде, те све изгори: куће, посуђе, постељина и остало. Без чобана, остане у животу 135 грла говеди, 328 оваца и 14 коња.
Агалари (прваци) арбанашки из Пећи - Мула Зекa и Зејнел бег Махмудбеговић - обавесте о овом случају валију скопског. Валија је с војском дошао у Пећ, похватао неке арбанашке зликовце и порушио девет њихових кула. А погорелци Срби, без личне и имовинске заштите и без надокнаде штете, одселили су се у Србију.“
Без обзира на "кажњавање криваца", које данас представља апсолутно непостојећу праксу, Срби су одувек остајали без икакве надокнаде штете и као такви, на најсуровији начин суочени са "могућностима" живота на Косову и Метохији, селили се ка централној Србији. Тешко је отети се сумњи да се данас не примењује идентичан метод у протеривању Срба кој исе, ето, вековима уназад показује као најефикаснији.
Из књиге
Бранка Перуничића
- „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
- „Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.