Албанци су од тренутка свог вештачког "националног буђења" о себи имали превисоко мишљење које су наметали и другима али и себи, о чему су и сами Турци говорили.
Овде преносимо други део писаног извештаја Данила Катанића, тајно извештача српског конзула у Приштини, иначе управитеља српских основних школа у Митровици, из лета 1899. године, први део можете прочитати овде.
"Ми не желимо да наводимо неке европске писце, који су у XIX веку писали о Арбанасима, али ћемо поменути изјаву једног турског бимбаше из Приштине Девлет Мpзу Комлука из 1889. године.
Враћајући куртоазну посету српском конзулу Луки Маринковићу, бимбаша* се том приликом жалио да је народ у Косовском вилајету диваљ, да је турска власт корумпирана и да због тога влада неред и безакоње. Нарочито се био окомио на Арбанасе, који без дозволе носе и злоупотребљавају оружје. А кад га је конзул запитао, какви су људи Арбанаси, бимбаша је одговорио:
„Арнаутин је, као и сваки остали обичан човек, и не постоји ништа од онога што се о њима говори. Што се тиче оружја, којег имају, то се да убрзо покупити и свуда поставити онај исти ред, какав је и код вас у Србији. Само свако зло долази од дисхармоније, која потиче из Скопља. Све кривце Арнауте шаљем у Скопље, али оданде их брзо с оружјем пуштају кућама. Па како да буде реда и мира? Никада, докле год командант војске Етем паша с једне, а валија с друге стране, оваквим начином буду помагали множење ових зала“.“
Гледајући шта до браде наоружани Арбанаси раде од голоруког српског народа на Косову, конзул Симић предлагао је српској влади у претпоследњој години XIX века: да отпочне са наоружавањем Срба косовских, и додаје:
Албанци као ни један народ овог поднебља, имају претерану потребу да доказују своју јунаштво. Због тога је оно и основа њиховог фолклора где у изузетно наглашеним покретима, кореографијом и костимима приказују имагинарне сцене из апстрактних "јуначких" прича. Свако ко је живео поред њих, јер не дозвољавају било ком другом народу да живи - са има, посведочиће о супротном - одсусутву сваког јунаштва али и људскости у рату. Познато је да су поред усташа, Шиптари ти који су чинили нека од најмонструознијих зверстава над својим жртвама док готво да нећете наћи и реалне доказе о јунаштву. Чак шта више, Арнаути неће скривати своје "подвиге" ни у ситуацијама за њих уобичајеним - нападима на појединце искључиво када су у групи а поједница показује страх! Ако таквог савладају, хвалиће се тиме отворено.
У рану јесен 1999. године око 150 - 200 шиптарске деце и неколицине зрелијих мушкараца напало је деку, Србина, који је пролазио поред главне капије Основне школе "Аца Маровић" у Косовом Пољу у коме је још увек било Срба. Немоћног и нејаког старца су ударали, гурали, исмевали и бесомучно се иживљавали. У том тренутку колима је пролазио Србин, иначе сам у возилу, нагло је зауставио ауто, изашао и одлучно кренуо ка тим Шиптарима. Одједном је све престало, Шиптари су се удаљили од деке направивиши слободан простор из кога га је возач извео и својим аутом превезао на сигурно место. Нико од Шиптара није ни камен бацио нити довикивао за њима!
На том истом месту одвило се још неколико сличних догађаја у то време па и када је нападнут Србин а Српкиња тада запослена у "Центру за мир и толеранцију" изашла из возила и пришла им. Прекинули су, обратила им се на енглеском оштро их критикујући на шта су само поданички одговрили "Фаљиминдерит", што значи "Хвала" а она не познајући албански језик, уместо одговора понављала те исте речи: "па, ако они мене псују да опсујем и ја њих" објаснила је зашто је то урадила. Нападнутог Србина је извела на сигурно такође без проблема.
Овакви догађаји се на Косову и Метохији међу Србима сматрају апсолутно уобичајеним и зна се да Шиптарима треба само "показати зубе", у шта су се у принудној одбрани неколико пута уверили и новинари портала КМ Новине. Због тога је први пут да сведочења о овим догађајима бивају објављена. Имена Срба позната су редакцији али због евентуалних проблема које би учесници могли да имају, неће бити објављена.
Напади на старце и децу нису реткост, напротив, међу Шиптариам се и то сматра "јунаштвом"!
Тако је било и са слабо покретном старицом међу српским повратницима у Бијелом Пољу након погрома 17. марта 2004. када је убијен један шиптарски нападач који је са ножем у руци трчао преко 100 метара како би је заклао док је са осталим Србима бежала пред разулареном масом Албанаца ка италијанском транспортеру. Нападач је убијен на неколико метара од жртве, у црквеном дворишту, како би бака била заштићена. Касније су Шиптари у неколико наврата покушавали да том невољнику подигну споменик "за јуначко дело"(!!!) и то у црквеном дворишту, на месту где се сусрео са метком. Срећом, није им било дозвољено од стране Међународне заједнице али је споменик ипак подигнут одмах иза ограде!
Ето, такво је јунаштво у Арнаута било вековима уназад, такво је и данас.
*Бимбаша (тур. Bınbaşı, bin = хиљада) је у војсци османлијске Турске био командант једне хиљаде војника. После реорганизације турске војске почетком 19. века, бимбаша постаје командант батаљона. Ово одговара чину мајора по савременој војној терминологији.
 |
| Албански фолклор врви од пренаглашених сцена њиховог "јунаштва". |
Овде преносимо други део писаног извештаја Данила Катанића, тајно извештача српског конзула у Приштини, иначе управитеља српских основних школа у Митровици, из лета 1899. године, први део можете прочитати овде.
"Ми не желимо да наводимо неке европске писце, који су у XIX веку писали о Арбанасима, али ћемо поменути изјаву једног турског бимбаше из Приштине Девлет Мpзу Комлука из 1889. године.
Враћајући куртоазну посету српском конзулу Луки Маринковићу, бимбаша* се том приликом жалио да је народ у Косовском вилајету диваљ, да је турска власт корумпирана и да због тога влада неред и безакоње. Нарочито се био окомио на Арбанасе, који без дозволе носе и злоупотребљавају оружје. А кад га је конзул запитао, какви су људи Арбанаси, бимбаша је одговорио:
„Арнаутин је, као и сваки остали обичан човек, и не постоји ништа од онога што се о њима говори. Што се тиче оружја, којег имају, то се да убрзо покупити и свуда поставити онај исти ред, какав је и код вас у Србији. Само свако зло долази од дисхармоније, која потиче из Скопља. Све кривце Арнауте шаљем у Скопље, али оданде их брзо с оружјем пуштају кућама. Па како да буде реда и мира? Никада, докле год командант војске Етем паша с једне, а валија с друге стране, оваквим начином буду помагали множење ових зала“.“
 |
| Етем паша |
Гледајући шта до браде наоружани Арбанаси раде од голоруког српског народа на Косову, конзул Симић предлагао је српској влади у претпоследњој години XIX века: да отпочне са наоружавањем Срба косовских, и додаје:
„Арбанаси по себи нису никакви јунаци, али дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор. То у њих развија pђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности“.“
Албанци као ни један народ овог поднебља, имају претерану потребу да доказују своју јунаштво. Због тога је оно и основа њиховог фолклора где у изузетно наглашеним покретима, кореографијом и костимима приказују имагинарне сцене из апстрактних "јуначких" прича. Свако ко је живео поред њих, јер не дозвољавају било ком другом народу да живи - са има, посведочиће о супротном - одсусутву сваког јунаштва али и људскости у рату. Познато је да су поред усташа, Шиптари ти који су чинили нека од најмонструознијих зверстава над својим жртвама док готво да нећете наћи и реалне доказе о јунаштву. Чак шта више, Арнаути неће скривати своје "подвиге" ни у ситуацијама за њих уобичајеним - нападима на појединце искључиво када су у групи а поједница показује страх! Ако таквог савладају, хвалиће се тиме отворено.
У рану јесен 1999. године око 150 - 200 шиптарске деце и неколицине зрелијих мушкараца напало је деку, Србина, који је пролазио поред главне капије Основне школе "Аца Маровић" у Косовом Пољу у коме је још увек било Срба. Немоћног и нејаког старца су ударали, гурали, исмевали и бесомучно се иживљавали. У том тренутку колима је пролазио Србин, иначе сам у возилу, нагло је зауставио ауто, изашао и одлучно кренуо ка тим Шиптарима. Одједном је све престало, Шиптари су се удаљили од деке направивиши слободан простор из кога га је возач извео и својим аутом превезао на сигурно место. Нико од Шиптара није ни камен бацио нити довикивао за њима!
На том истом месту одвило се још неколико сличних догађаја у то време па и када је нападнут Србин а Српкиња тада запослена у "Центру за мир и толеранцију" изашла из возила и пришла им. Прекинули су, обратила им се на енглеском оштро их критикујући на шта су само поданички одговрили "Фаљиминдерит", што значи "Хвала" а она не познајући албански језик, уместо одговора понављала те исте речи: "па, ако они мене псују да опсујем и ја њих" објаснила је зашто је то урадила. Нападнутог Србина је извела на сигурно такође без проблема.
Овакви догађаји се на Косову и Метохији међу Србима сматрају апсолутно уобичајеним и зна се да Шиптарима треба само "показати зубе", у шта су се у принудној одбрани неколико пута уверили и новинари портала КМ Новине. Због тога је први пут да сведочења о овим догађајима бивају објављена. Имена Срба позната су редакцији али због евентуалних проблема које би учесници могли да имају, неће бити објављена.
Напади на старце и децу нису реткост, напротив, међу Шиптариам се и то сматра "јунаштвом"!
Тако је било и са слабо покретном старицом међу српским повратницима у Бијелом Пољу након погрома 17. марта 2004. када је убијен један шиптарски нападач који је са ножем у руци трчао преко 100 метара како би је заклао док је са осталим Србима бежала пред разулареном масом Албанаца ка италијанском транспортеру. Нападач је убијен на неколико метара од жртве, у црквеном дворишту, како би бака била заштићена. Касније су Шиптари у неколико наврата покушавали да том невољнику подигну споменик "за јуначко дело"(!!!) и то у црквеном дворишту, на месту где се сусрео са метком. Срећом, није им било дозвољено од стране Међународне заједнице али је споменик ипак подигнут одмах иза ограде!
Ето, такво је јунаштво у Арнаута било вековима уназад, такво је и данас.
Основа фељтона преузета из књиге
Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
Бранка Перуничића -
„Писма српских конзула из Приштине 1890-1900“
*Бимбаша (тур. Bınbaşı, bin = хиљада) је у војсци османлијске Турске био командант једне хиљаде војника. После реорганизације турске војске почетком 19. века, бимбаша постаје командант батаљона. Ово одговара чину мајора по савременој војној терминологији.
