Својевремено, негде с краја зиме 2004. године, мало пре мартовског погрома, зајутрили смо у Малишеву, нас тројица, на путу ка Ораховцу.
Мерак нам је био да кафу попијемо баш ту, у биртији, мислим да се звала Тирана (извините ако грешим), на запрепашћење конобара и двојице гостију.
Верујем да дуго пре тога нису чули српски језик, барем не како им наручује кафу и седа за сто као своји на своме, јер јесмо били своји на својем, вазда је Србин на Косову и Метохији свој на своме!
Није то била нарочита храброст, инат - да, а и одлично сам познавао Албанце- где је више од двојице Срба нетрагом нестане њихова пословична “храброст”.
Усред кафе, онако још безвољни за неку рану јутарњу причу, пријатељ који је возио понудио ми је “ексклузиву” кад смо већ ту- интервју с Љуаном Мазрекуом, крволоком, монструмом ОВК, којег је однекуд (не знам из које приче, никада ми није рекао) познавао и којег је, како каза: “могао за 10 минута да створи у биртији”…
– Не пада ми на памет - трго сам се и одговорио, бесно што ми тако шта уопште предлаже!
– Зашто, бре, будало, па знаш какву би причу могао да урадиш- као да се љутнуо, ударио је шаком о ивицу стола и тргао оне учмале кафопије из ћошка невелике биртије!– Из само једног разлога: како бих икада Јовани на очи…- гледао ме је збуњено, ништа му није значило име…
– Којој Јовани, извини?!
– Девојчици, анђелу од 10 година коју је силовао у Клечки, ко зна који по реду, а затим секао део по део док јој на крају није сео на груди и пререзао врат (све по сопственом признању), тој Јовани, скоте, ако је икада сретнем у рају мада тешко да рај мени припада- од тог тренутка наше је пријатељство било заршено, за вјек- вјекова, остали смо на “здраво- здраво” кад смо се сретали по Косову и Метохији!
Не верујем да је до дана данашњег схватио зашто нисам желео “екскулизиву” и због чега одбио “славу” да усред Малишева попијем кафу с ђаволом и урадим некакву причу, јер ваљда би за новинара прича требало да је светиња, без обзира ко седео с друге стране стола!
То псето су “демократске” власти, са још 2000 њему налик, ослободиле 2001. године никада им не судивши ни за шта, а тај накот од Љуана, тако крвав и проклет довека, био је у злу ништа наспрам Рамуша Харадинај! Ни принети му.
Чинили ме то бољим од Миломира Марића- ни мало! Више човеком од њега- ни то! Мање новинаром- то свакако да.
Не могу да осудим Марића због интервјуа с Рамушем Харадинајем, немам права никоме да судим, понајмање човеку који је само постављао питања крволоку док је интервју радио неко други!
Због чега баш сада, због чега с њим, због чега је злу требало дати лице човека..?
Због издаје Косова и Метохије на којој се ваља инсистирати као на једином добру за Србију!
 |
| Коалициони партнери Рамуша Харадинаја |
Због оне људске беде са Српске листе које ће се ускоро вратити на министарске хоклице уз Рамушеве скуте!
Због тога што Александару Вучићу и камарили тог “прихватљивог” главосека, силоватеља и кољача ваља представити као симпатичног момка из краја који се, ето, обрео с ножем у руци иако су му драже биле мушкатле, но, морао је…
Интервју с Рамушем Харадинајем је државни пројекат, не чак ни нужно зло већ зло из којег нужно ваља произаћи нешто добро!
Ваљда је требало да нам се допадне док онако прелануо и насмејан одговара на незгодна питања без потпитања, без терања до краја, без побрајања свих крвништва која је лично почиио и наредио (а сва су документована) како би издаја сутра имала укус шећерне вуне и обрис плишаног медведића освојеног на вашарском упуцавању мета!
Ваљда је требало да схватимо како испод толико крви која још лије с њега чуча дечкић из фине куће дечанског села који се преподобио, који честита Божић и Васкрс, који пружа руку кроз чију линију живота теку потоци крви народу који је вапио за смрћу кад му допадне шака, али је живот тих дана био у униформи ОВК и није му се журило да исчили из осакаћених тела!Ваљда је све требало прихватити као лимунаду “Упознајте парове” где Мара кроз смешак пропитује Змаја од Шипова о глупостима које му “спочитавају” дајући му простора, превише простора, да реке крви натера на своју воденицу!
Понављам, не кривим Марића, његов је био микрофон а режија…
Зна се чија, одлично се зна!
Да ли сам бољи човек од њега- никако! Да ли ме Малишево 2004. чини бољим Србином- свакако да не! Да ли бих урадио интервју са Рамушем Харадинајем- да, али никад са смешком и никад на ТИ са звери и једино под условом да се презнојава док слуша свако српско и албанско име (побио их је тушта, не жалећи их), детаље сваког злочина и нетремице гледа у фотогрфије сваког увиђаја, сахране, гроба, расутих кости, затрављених гробља и сатртих богомоља!
Да, урадио бих га желећи да га питам шта су његови кољачи под комадом Агима Рамаданија чинила српској деци на Кошарама, Паштрику и Ђеравици, и како су на послетку прошли кад су та иста деца рекла: “Не одступамо ни за педаљ, по цену живота!”
Да, урадио бих инсистирајући да исприча шта се дешавало на трећем спрату хотела “Паштрик” у Ђаковици и кога је лично бацио кроз прозор потом…
Да, урадио бих никад га не ословљавајући никако другачије осим- терористо, звери, крвниче…
Не што сам храбар и одважан, напротив, већ што другачије не бих могао сутра у рају да погледам у оне силнe повађене очи и преклане вратове, мада не верујем да ми рај припада!
 |
| Михајло Меденица |
Пише: Михајло Меденица,
Два у један
Извор: Два у један :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
