"Ваља имати у виду да је у време освајања Србије од стране Турака, Косово било најгушће насељени крај и житница средњевековне Србије".
Многе појаве, недаће, страдања исто као и тренуци поноса и дивљења из српске историје, слажу се попут мозаика чији су фрагменти растурени на све стране. Састављен је тек део те слике коју и такву најчешће не узимамо нити озбиљно, нити за одредницу у свом ставу према недаћама нашег времена како би их избегли. Напротив, чак их потхрањујемо. Не прође мало времена а да у медијима не осване натпис како Шиптари спремају напад на Србе на Косову и Метохији овим или оним поводом, у ово или оно време а пролеће се некако увек намеће као најпогодније за неке нове погроме...
„Того пролећа патриарх Арсеније Чарноевић из Пећи даде сја бегу уз Дунав за Немцем, с неколико владика земље србскеје, и иноци многи от сеја предели, и народ србскиј мног, мужески пол и женски, дадоше сја бегу с патриархом уз Дунав за Немцем“... „37.000 фамилиа и толико во военују службу цесару вступили“. „В том же рати биот велико пленение и расхиштение и запустение всеј сербској земљи - градовом и варошам и селам и монастирием згорелим, јакоже и нашем монастиру Раваници ... Тагда Турци одкрише олово с монастира и одкрише и покроволовни скинуше. Малому же нашему народу јемши сја бегу уз Дунав: једни на лађах, ини же на коњих и на колесницах, друзи же пеши јакоже (као) аз сиромах. Четрдесет днеј бист нам пут хождение“. „А Срби уђоше сви у чамце. А би чамаца до десет хиљада и побегоше сви реком Дунавом, уз воду и дођоше под град Будим . . . „И ми житељи монастира Раванице, с моштим светаго иже во царја Лазара србскаго придохом и свелихом cја (населисмо се) в некое место зовомо Сентандpeа, а ини зваху Свети Андреј. Добро место за пребивалиште. И ту соградихом хиже как магохом, и црков воздигохом од древа близ брега дунавског“.
Када су бројна српска домаћинства кренула за патријархом Чарнојевићем, на Косову и Метохији је настао известан вакум. У опустеле српске домове и напуштена имања усељавали су се махом Арбанаси и Турци.
О тој великој ceoби Срба наш познати државник Јован Ристић записао је следеће: „Побожни и родољубиви патријарх имао је најбољу намеру: да послужи своме народу, напустивши српско земљиште, у које се надао да ће се опет моћи повратити, но његова се нада није испунила, а празнине које су Срби у Старој Србији начинили, попуниле су се већином елементима турским, арнаутским, па и цинцарским“.
Но, осим поменутих емиграција, бивало је стално појединачних или групних сељења из Србије у земље „преко“. Ово у толико пре, што је граница између Турске и Аустро-Угарске била Сава и Дунав, граница дугачка и слабо контролисана. Важно је да је у ХVIII веку придошлица Срба било свуда од реке Саве до Будима. Многи од њих, који у новим животним условима нису имали могућности да се ослоне на своју етничку јачицу, мењали су веру и националност, тако, да je од тих миграционих кретања на север, остала да живи Војводина и Срби на територији некадашње аустријске Војне границе.
 |
| Војна карта Аустро-угарске монархије предела који се граничио са Отоманском империјем. |
Ваља имати у виду да је у време освајања Србије од стране Турака, Косово било најгушће насељени крај и житница средњевековне Србије. У великој ceoби Срба са Косова 1690. године, са патријархом Чарнојевићем кренуле су, углавном, имућније фамилије, а на Косову је остала да живи многобројна српска сиротиња - раја, да трпи свакојаке зулуме Турака и њихових помагача потуречењака, а потурице су, како народ вели, увек биле горе од Турчина.
У тo нac, уосталом, уверавају многобројни писани извори - наши и страни, као и архивска документа.
Потурица, како нас стварност уверава, није само онај ко се "потурчуио", примио "турску веру", већ свако онај ко је пристао да зарад туђих циљева ради против свог народа обезбеђујући себи одеђену материјалну корист. Такви су најчешће прихватили карактеристике и особине непријатеља и, обавезно уз то, самог напријатеља као некога узвишенијег, надмоћнијег, као свог узора. То је страшан пад обичног човека наспрам Бога, или пак Србина наспрам својих предака.
 |
| Фото: Илустрација |
А управо су такви понајвише, што милом што жестоком силом, сатирали српски народ, коме су некада и сами припадали. Тако је и данас, одређена група Срба прихватила је филозофију Запада и зарад његових рачуна сатире и сопствену државу и сопствени народ. За све њих усталило се заједничко име - издајник. А то није само онај ко то чини на терену, практичним примерима па и својим животом, него и онај ко мислећи да не чини ништа нарочито узима у руке писаљку и њоме изврће реалност убијајући дух отпора, Истине и живота у својим сународницима, плашећи их изнова новим недаћама које су за њега нереалне попут прича из романа а његовом народу застрашујућа претња услед које тихо и непрестано напуста свој исконски простор, некада најгушће насељени део Србије и његову житницу.
Нека је то и била прошлост али сведоци смо макар једног - кад год Србин окрне леђа Богу и Косову, у Србиј исе зацари глад.
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2018 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.