Преговори између Александра Вучића и Хашима Тачија одржани у Бриселу само показују колико је бесмислен позив председника Србије за унутарсрпским дијалогом.

У Бриселу се Александар Вучић одрекао правосудног система државе Србије на Косову и Метохији у корист сепаратиста, што је мимо Устава Републике Србије, па се стога поставља питање зашто унутарсрпски дијалог? До сада све што је мирисало на државу Србију на КиМ Вучић је препустио Албанцима па чему онда дијалог.

Донедавно је изјављивао да никаквих уступака Приштини више неће бити док се не формира тзв. шиптарска ЗСО али је по већ устаљеном шаблону попустио и Албанцима даје све што затраже.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ подсећа грађане Србије да се Александар Вучић заклео на Миросављевом јеванђељу да ће поштовати Устав сопствене државе, да би после само пар месеци предао Приштини један од стубова сваке државе а то је правосудни систем. Желећи да маскира овај чин очигледне нацоналне издаје он се у Бриселу наводно бори за права ухапшеног Богдана Митровића што није спорно али је необично то што председник Републике критикује парадржавни правосудни систем Косова да би у њега утопио легално изабране тужиоце и судије Републике Србије.

Просто је невероватна опседнутост Александра Вучића Албанцима. Код председника Републике постоји чудна опсесија да Албанцима чини претеране уступке што је чак много више и од онога што је обећао онима који су га довели на власт. Од Призренске лиге до данашњих дана за албанску ствар нико није више урадио од Александра Вучића. Кренуо је од тешких и болних компромиса, како је говорио на почетку преговора, а завршиће га потписивањем мировног споразума са Албанцима, што у преводу значи мирну капитулацију.

Председник Републике Србије то објашњава жељом да у будућности његов син и остала деца у Србији не морају да ратују за Косово и Метохију. Да ли то можда значи да ако Бошњаци затраже Санџак или боље рећи Рашку област по истом рецепту Србија треба да се одрекне и тог дела територије? Шта тек рећи за захтев покрета „64 жупаније“ да се Суботица и пет суседних општина са мађарском већином уступи Мађарској? Јавна је тајна да и Румуни и Бугари стреме да припоје делове источне Србије насељене њиховим сународницима. Хоће ли можда председник Републике да опет направи „тешке и болне компромисе“ да његов син не би ратовао? Да ли ће се можда председник Републике Србије понекад сетити да и на Косову и Метохији живе српска деца и каква је тек њихова будућност у независном Косову? Да ли му нешто значе речи оца убијеног дечака Пантелије Дакића из Гораждевца који каже да би само једна ствар за њега била тежа од смрти његовог сина, а то је да се Србија одрекне Косова и Метохије? Или је можда будућност српске деце на Косову и Метохији онаква какву видимо на рекламама државне телевизије у којој се вапи за помоћ деци под слоганом „један оброк - много наде“.

Ђура Јакшић је некада певао: „Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој!“, што може да се примени и на данашње време када владајућа клика у Србији зарад европских интеграција отписује своју јужну покрајину.

Некада је Александар Вучић да би се дочепао власти био велики српски националиста па је у Скупштини Србије говорио да за једног убјеног Србина треба убити сто Муслимана. Данас опет због власти више није националиста него је еврофанатик. Некада се борио за Велику Србију а данас нагиње идеји Велике Албаније. Поједностављено, није важно да ли је Србија или Албанија важно је да је велика и важно је да је на власти.