Време
на северу КиМ, где Албанци не живе, није било „шиптарско" док Стефановић,
Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а
међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и
обичних плата, нашли за то своје сараднике".
Марта месеца ове године, вратио се један број Срба протераних 1999., у село Љубожда у општини Исток и то искључиво сопственом упорношћу и вишегодишњим инсистирањем. Срби из овог села у коме их није било 18 година нису и не намеравају да продају своја имања.
Такозвани „министар за заједнице и повратак" при сецесионистичкој власти у Приштини, Далибор Јевтић искористио је то да се похвали „резултатима". Није му било довољно то што ради већ је и безочно слагао, што и није први пут, или из незаинтересованости за одрживост повратка што није у његовом реалном мандату иако у декларативном јесте, и све то ради личне и промоције „система" албанских сепаратиста.
Како преноси „Јединство", иначе на буџету Владе Републике Србије, Јевтић је најавио повратак 13 породица са укупно 63 члана. То исто потврдио је касније и на званичном сајту „институције" коју представља.
На терену ситуација сасвим другачија - у Љубожду се вратило 13 повратника, 11 мушкараца и две жене! Не 13 породица!
Допративши их ради маркетинга он је додао ће то „министарство" свакодневно бити ту али сама чињеница да тако безобзирно манипулише бројем српских повратника, довољно говори. Једино је важно повратак приказати као што масовнији, најавити што чвршћу подршку а онда повратнике оставити на ледини или, као у овом случају, све њих у једну кућу. Срби се враћају упорношћу али остављени на цедилу, без икакве заштите, убрзо одлазе у највећој тишини тако да их нико не види.
Јевтић је и августа 2015. изјавио да ће се на КиМ до краја те године, вратити 700 повратника. У Љубожди није пропустио прилику да се „слика" и направи више фотографија себе него што је повратника стигло док са оних фамозних 700 нема ни једне али су сви утицајни медији пренели ту његову изјаву. А како је једном приликом потврдио новинару Гласа Америке, од укупног броја повратника одржив повратак забележен је у 1% случајева!
Албанци су и у Љубожди организовали протесте против „Срба криминалаца" чији је злочин повратак на своја имања.
Њиховог представника, Жарка Зарића, оптужују да је као полицијски представник одговоран за страдање Албанаца током рата на Косову док протест обезбеђују косовски полицајци, вероватно већина њих пресвучени припадници терористичке УЧК, док међу демонстрантима шетају најострашћенији, баш они који су рушили и палили куће, уништавали гробља и цркве, пљачкали и узурпирали имовину...На више места у Љубожди излепљени плакати којима се позива на протест против повратка „Срба криминалаца". Преносећи вест о Љубожди, РТС је емитовао видео прилог у коме Зарић, сам али и у друштву видно забринутих Срба искрено говори о свом повратку.
„Није лако, али ми морамо да се боримо да мало превазиђемо страх, мало да се прилагодимо месту и навикнемо на порушене темље". РТС јавља како су повратници наишли на „отпор" Албанаца „међутим, кажу да их протест није узнемирио" иако то нико од повратника не каже, напротив.
На крају прилога новинар (Андрија Игић) обилази повратнике у суседној општини Клина који кажу да су се вратили пре неколико година, да је таквих протеста било али да су опстали јер временом Албанци престану да се буне. Међутим, ни РТС нити било други нас не обавештава да су годишњи напади у Клини много већи од броја дана у години а да је већина њих етнички мотивисана и уперена баш против српских повратника. О спаљеним имањима, о вучјацима са којима нападају српску децу, о непостојању слободе кретања и рада - ни говора не само на јавном сервису Србије већ ни у једном српском медију. Од краја марта када су се вратили до половине априла - нико их није обишао. Какве су њихове ноћи, какви су дани?
О Васкрсу их је на својој маркетиншкој турнеји опет обишао Јевтић. Та посета је показала сву природу односа према Србима, за оне који то желе да виде. Иако се ради о повратку интерно расељених лица, дакле држављана Србије на део територије те исте државе, они су препуштени наводној бризи сепаратистичких „институција". Ноћ пре посете доживели су напад, срећом не оружани. На њихове куће бачене су петарде и били су псовани на албанском језику. Иако су ТВ и друге новинарске екипе пратиле Јевтића у том селу нисмо могли да чујемо ни видимо житеље „који нису превише забринути" већ нас о нападу извештава сам Јевтић додајући да су то учиниле „непознате" особе, ни помена о Албанцима.
Очигледно да повратак опструирају сви укључујући и српске власти као најпоузданије у таквом процесу.
Током Васкрса нападнута је и црква Св. Петра и Павла у Талиновцу. Узурпирана Епархија рашко-призренска обавестила је УНМИК. Ово је занимљиво јер ова мисија је ЕУЛЕКС-у препустила сва овлашћења а броји тако мало чланова да готово сви могу да стану у једно возило па је нејасно са којим циљем је њима пријављено и шта они уопште могу? А шта је са светињама преосталим у местима где више нема Срба нити могу да их обилазе, каква се тек тамо скрнављења дешавају језиво је и помишљати.
Но, највећу пажњу привукли су управо напади у Косовској Митровици, јединој градској средини из које Срби нису протерани након окупације 1999. године.
Сасвим је јасно и евидентно да је насиље поспешио Бриселски споразум на основу кога су спроведени квази-избори на КиМ, уклоњене барикаде према шиптарским насељима, током којих није било ни једног напада на Србе у самом граду, српска полиција интегрисана у „косовску", угашене српске институције, а тек нарочито са уклањањем потпорног зида, одустајања од каскада... Појава „споразумног" насиља над Србима није ни мало нова у историји овог поднебља. Једино ново што данас имамо јесте чињеница да им у томе помажу српска власт, институције и појединци легализујући тако до сада почињене злочине над Србима.
Све се то дешава уз пристанак и оперативну подршку на терену представника власти из Београда и њихових послушника међу Србима са КиМ, српских медија који су извештавање заменили улогама портпарола за новац који добијају кроз разне пројекте. Међутим, напади су тако учестали да више ни режимски медији не могу да их прећуте па закључују како се њихов број повећао од почетка радова на „ревитализацији моста".
Не баш мали удео у свему имају и бивши припадници МУП-а, данас тзв., „косовски полицајци" који нереаговањем у страху од губитка дуплих плата и понекад мртвом моћи за иживљавање над преосталим Србима, све то прећутно дозвољавају или пак и сами у томе учествују.
Као када је „КПС" полицајац, Србин, лета 2013. на главном мосту физички малтретирао 13-годишњег Дејана Милића због камења наслаганог у облику крста, псовао мајку и претио му смрћу што неће да га уклони. Или када су фебруара 2015. Молотовљевим коктелима нападнута српска деца а КПС полицајци Срби који су се нашли у близини издирали се на њих и претили им одвраћајући их од пријављивања. Полицајци су окренули главу од наоружане групе албанских дечака који су са исуканим ножевима и пиштољем прошли поред њих, опет сви Срби, у сред бела дана иако је један од њих месец дана пре тога избо српског дечака наневши му повреде опасне по живот. Неколико полицајаца је тада суспендовано јер нису реаговали већ су дозволили нападачу да побегне а повређени дечак је морао да крвав падне на њихов патролни аутомобил како би му пружили помоћ и одвезли га у болницу...
Како се онда чудити када Албанац у КПС униформи ишамара Србина у Гњилану а на питање „зашто ме бијеш" одговори широким осмехом, а опет Србин, командир станице, одбије да прими тужбу против њега? Треба свакако рећи да ни јужно од Ибра није вршено насиље над Србима овако нескривено као сада, до Бриселског споразума! Од тада почињу напади, покушаји отмице, бацање бомби, батинања, наношење повреда импровизаним буздованима и другим хладним оружјем. Такви се напади називају „сукобима две групе", „инцидентима", „групом екстремиста".
Једино нећете моћи да чујете да на Косову и Метохији насиље врше Албанци над Србима. Не тако експлицитно наведено, то се на сваки начин ублажава. Најчешће не узимањем изјава од жртава, иако већина њих услед задобијених повреда буде стационирана у болници у Косовској Митровици, где је смештена и већина медија на српском језику.
Управо зарад њихових интереса и напади се напади на Србе класификују као „спорадични" случајеви. Зато је напад на Србина Б. Ж. код тржног центра ЕТЦ који је задобио посекотину главе, додуше у јужном делу града али близу моста, потпуно заборављен. Да није било серије напада на Србе о Васкрсу, нико се реалним проблемима не би бавио ни овако површно како сада раде.
ПОСЕТИТЕ САЈТ МАГАЗИНА ТАБЛОИД:
Последња серија напада почела је тучом код споменика Светом Кнезу Лазару са групом Албанаца која је дошла да се ту победоносно фотографише. То, према тврдњама полицајаца који их легитимишу, раде све масовније а има их и из других градова са КиМ, из Србице, Гњилана... Ови се нису најбоље провели, бар не како су планирали. Ваљда из незадовољства поражених Албанаца током ноћи су поломљена стакла на неколико паркираних аутомобила у српском делу града. У току наредног дана, један млади Албанац је напаствовао млађу српску девојку која га је ударила а прискочио је и њен дечко. Нападач је побегао али Срби верују да је из освете истог дана предвече нападнут Бојан Стаматовић. Нападачи су узвикивали „Алаху екбер" и опет је један био наоружан пиштољем а други бејзбол палицама. Још тежи и озбиљнији напад догодио се на стан, односно контејнер у коме је са супругом живео, Б.К. (41). О њему ће сви рећи да је добар човек и нема никакве сумње да је било кога изазвао, провоцирао или пружио било какав повод за то.
У стан им је упала група Албанаца наоружана ножевима, претила, посекла га и пар оставила у несвести. Медији су претежно преносили изјаву Жељка Бојића о томе шта „косовска полиција" мисли, сматра и какве ће мере предузети...
Зашто би некоме било важно да помене да се иза ограде, недалеко од контејнера где се одиграо напад, налази стационирана патрола „косовске полиције". Иначе је непомична а то пре свега јер им је већ извесно време патролно возило на овом критичном месту - неисправно. Зиму су полицајци провели у приватном возилу, паркираном поред, у коме су се грејали кварцном пећи укљученој у утичницу једне од пијачних барака уз обавезно задужење једног од њих да не сме да се успава како се не би запалили!
Нападнути пар се сутрадан, незаштићен, иселио и из контејнера од свега 4 квадрата иначе лоцираног на пијаци а који је заправо предвиђен да буде локал, обичан киоск. Њега није посетио нико осим екипе ТВ Мост из Звечана која јавно промовише стварање албанске државе на КиМ, њихове војске и полиције, а коју финансира Влада Србије и под потпуном је уређивачком контролом Канцеларије за Косово и Метохију. Свој програм емитује локално а прилоге овакве врсте не преузима РТС.
„Проблем" медија на српском се састоји у само једном - буџет на коме се налазе. На Косову и Метохији они су подељени у две групе - оне које финансира Влада Србије или оне које финансирају ментори албанских сепаратиста, стране Владе најчешће британска, америчка или ЕУ. И једни и други спонзори имају за циљ да стање прикажу подношљивим или чак „видно побољшаним". Понекад ћете чути у локалним медијима да се нападају представници српских власти што ствара слику „слободних медија", врло ретко се нападају представници сепаратиста иако многи међу њима дојучерашњи терористи, некажњени зликовци и убице који иданас позивају на злочине против Срба али никада, баш никада ни код кога од медија на српском нећете наићи на критику америчких или европских! Чак ни недавно када је на мосту у Косовској Митровици Федрика Могерини каснила читавих сат времена на велико незадовољство новинара који су чекали а онда се појавила, прочитала припремљено саопштење и без могућности да било ко постави питање, окренула се и отишла. И тада је њена изјава пренесена са дубоким поштовањем и великом пажњом!
Док ово пишем пристижу информације о новим нападима, спаљеним аутомобилима у власништву Срба, напада на куће и имовину. Проверене или тек треба проверити, готово увек се испостави да је вест тачна али се она првобитна разликује. Но, много је случајева који не бивају никоме пријављени. Последњих дана најамње један се догодио и то у улици Лоле Рибара. Нападнути Срби су побегли и задовољни су тиме. Нису пријавили никоме јер ни у ранијим нападима то није дало никаве резултате. „...Нама сада само Бог може да помогне, само Бог и нико више!" каже један од њих који и не жели да говори о нападу. По његовом мишљену, то више апсолутно нема сврхе.
Не увек али понекад ће „косовска полиција" примити тужбу и „проследити је даље" где се све завршава. Приватно, полицајци ће тужно констатовати „њихово је време"... Али то време на северу КиМ где Албанци не живе, није било „њихово" док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике.
Зато је повучен „стратешки потез" обустава радова на шеталишту. А, док „обустава траје" никога не изненађује присуство радника који настављају да уређују улицу. Додуше, без тешких машина и механизације. Неко ту ипак наставља свој посао по старом...
„Благодарећи чињеници , што је Краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године , одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Конзулат у Приштини 1889. године , ми знамо шта се тамо дешавало Србима. Да она тада није то учинила , ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба . Овако пак , од српских конзула , који су радили у Приштини , остали су нам конкретни извештаји , белешке и путописи о догађајима на Косову и у Метохији за временски интервал од 24 године , односно од 1889. до 1913, када је Конзулат престао с радом" подсећа Драгиша И. Кецојевић у свом раду „Косово и Метохија: терор над Србима".
Међутим, равно 100 година касније, представници српске власти парафирају нови споразум којим ионако окупирана територија уз сагласност сада и српске стране, пристаје на сопствени губитак и озакоњује га.
Према доступним подацима у време од првог српско - турскога рата 1876. до 1912. године иселило се у Србију преко 400.000 „Старосрбијанаца ". Након Другог светског рата забрањен је повратак прогнанима а током деценија постепено су присиљавани на одлазак већ опробаним средствима принуде - силовања, пребијања, отимачине и убиства. Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба о којима се нигде не говори на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе. Од оних мањих па све до оних величанствених од 5:0
У свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић записао је: "...Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање српске деце - мушке и женске, одвођење српских девојака у шиптарске хареме, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба за Шиптаре, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост шиптарима и Турцима... Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскоријем времену... После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији. Уз благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци у градовима. Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали. Истребљење Срба с Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других..."
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
- Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба са Косова и Метохије, што је уз прогнане Србе из Крајине скоро пола милиона људи. То је највећи насилни егзодус једног народа на европском континенту и једини такав након Другог светског рата. Упркос томе, ни домаћи ни страни медији, ни политичари, нигде о томе не говоре на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе, констатује Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице
Марта месеца ове године, вратио се један број Срба протераних 1999., у село Љубожда у општини Исток и то искључиво сопственом упорношћу и вишегодишњим инсистирањем. Срби из овог села у коме их није било 18 година нису и не намеравају да продају своја имања.
Такозвани „министар за заједнице и повратак" при сецесионистичкој власти у Приштини, Далибор Јевтић искористио је то да се похвали „резултатима". Није му било довољно то што ради већ је и безочно слагао, што и није први пут, или из незаинтересованости за одрживост повратка што није у његовом реалном мандату иако у декларативном јесте, и све то ради личне и промоције „система" албанских сепаратиста.
Како преноси „Јединство", иначе на буџету Владе Републике Србије, Јевтић је најавио повратак 13 породица са укупно 63 члана. То исто потврдио је касније и на званичном сајту „институције" коју представља.
На терену ситуација сасвим другачија - у Љубожду се вратило 13 повратника, 11 мушкараца и две жене! Не 13 породица!
Допративши их ради маркетинга он је додао ће то „министарство" свакодневно бити ту али сама чињеница да тако безобзирно манипулише бројем српских повратника, довољно говори. Једино је важно повратак приказати као што масовнији, најавити што чвршћу подршку а онда повратнике оставити на ледини или, као у овом случају, све њих у једну кућу. Срби се враћају упорношћу али остављени на цедилу, без икакве заштите, убрзо одлазе у највећој тишини тако да их нико не види.
Јевтић је и августа 2015. изјавио да ће се на КиМ до краја те године, вратити 700 повратника. У Љубожди није пропустио прилику да се „слика" и направи више фотографија себе него што је повратника стигло док са оних фамозних 700 нема ни једне али су сви утицајни медији пренели ту његову изјаву. А како је једном приликом потврдио новинару Гласа Америке, од укупног броја повратника одржив повратак забележен је у 1% случајева!
Албанци су и у Љубожди организовали протесте против „Срба криминалаца" чији је злочин повратак на своја имања.
 |
| Плакат којим Албанци позивају на протест протви повратка "Срба криминалаца" у Љубожду. |
„Није лако, али ми морамо да се боримо да мало превазиђемо страх, мало да се прилагодимо месту и навикнемо на порушене темље". РТС јавља како су повратници наишли на „отпор" Албанаца „међутим, кажу да их протест није узнемирио" иако то нико од повратника не каже, напротив.
На крају прилога новинар (Андрија Игић) обилази повратнике у суседној општини Клина који кажу да су се вратили пре неколико година, да је таквих протеста било али да су опстали јер временом Албанци престану да се буне. Међутим, ни РТС нити било други нас не обавештава да су годишњи напади у Клини много већи од броја дана у години а да је већина њих етнички мотивисана и уперена баш против српских повратника. О спаљеним имањима, о вучјацима са којима нападају српску децу, о непостојању слободе кретања и рада - ни говора не само на јавном сервису Србије већ ни у једном српском медију. Од краја марта када су се вратили до половине априла - нико их није обишао. Какве су њихове ноћи, какви су дани?
О Васкрсу их је на својој маркетиншкој турнеји опет обишао Јевтић. Та посета је показала сву природу односа према Србима, за оне који то желе да виде. Иако се ради о повратку интерно расељених лица, дакле држављана Србије на део територије те исте државе, они су препуштени наводној бризи сепаратистичких „институција". Ноћ пре посете доживели су напад, срећом не оружани. На њихове куће бачене су петарде и били су псовани на албанском језику. Иако су ТВ и друге новинарске екипе пратиле Јевтића у том селу нисмо могли да чујемо ни видимо житеље „који нису превише забринути" већ нас о нападу извештава сам Јевтић додајући да су то учиниле „непознате" особе, ни помена о Албанцима.
Очигледно да повратак опструирају сви укључујући и српске власти као најпоузданије у таквом процесу.
Током Васкрса нападнута је и црква Св. Петра и Павла у Талиновцу. Узурпирана Епархија рашко-призренска обавестила је УНМИК. Ово је занимљиво јер ова мисија је ЕУЛЕКС-у препустила сва овлашћења а броји тако мало чланова да готово сви могу да стану у једно возило па је нејасно са којим циљем је њима пријављено и шта они уопште могу? А шта је са светињама преосталим у местима где више нема Срба нити могу да их обилазе, каква се тек тамо скрнављења дешавају језиво је и помишљати.
Но, највећу пажњу привукли су управо напади у Косовској Митровици, јединој градској средини из које Срби нису протерани након окупације 1999. године.
Сасвим је јасно и евидентно да је насиље поспешио Бриселски споразум на основу кога су спроведени квази-избори на КиМ, уклоњене барикаде према шиптарским насељима, током којих није било ни једног напада на Србе у самом граду, српска полиција интегрисана у „косовску", угашене српске институције, а тек нарочито са уклањањем потпорног зида, одустајања од каскада... Појава „споразумног" насиља над Србима није ни мало нова у историји овог поднебља. Једино ново што данас имамо јесте чињеница да им у томе помажу српска власт, институције и појединци легализујући тако до сада почињене злочине над Србима.
Све се то дешава уз пристанак и оперативну подршку на терену представника власти из Београда и њихових послушника међу Србима са КиМ, српских медија који су извештавање заменили улогама портпарола за новац који добијају кроз разне пројекте. Међутим, напади су тако учестали да више ни режимски медији не могу да их прећуте па закључују како се њихов број повећао од почетка радова на „ревитализацији моста".
Не баш мали удео у свему имају и бивши припадници МУП-а, данас тзв., „косовски полицајци" који нереаговањем у страху од губитка дуплих плата и понекад мртвом моћи за иживљавање над преосталим Србима, све то прећутно дозвољавају или пак и сами у томе учествују.
Као када је „КПС" полицајац, Србин, лета 2013. на главном мосту физички малтретирао 13-годишњег Дејана Милића због камења наслаганог у облику крста, псовао мајку и претио му смрћу што неће да га уклони. Или када су фебруара 2015. Молотовљевим коктелима нападнута српска деца а КПС полицајци Срби који су се нашли у близини издирали се на њих и претили им одвраћајући их од пријављивања. Полицајци су окренули главу од наоружане групе албанских дечака који су са исуканим ножевима и пиштољем прошли поред њих, опет сви Срби, у сред бела дана иако је један од њих месец дана пре тога избо српског дечака наневши му повреде опасне по живот. Неколико полицајаца је тада суспендовано јер нису реаговали већ су дозволили нападачу да побегне а повређени дечак је морао да крвав падне на њихов патролни аутомобил како би му пружили помоћ и одвезли га у болницу...
Како се онда чудити када Албанац у КПС униформи ишамара Србина у Гњилану а на питање „зашто ме бијеш" одговори широким осмехом, а опет Србин, командир станице, одбије да прими тужбу против њега? Треба свакако рећи да ни јужно од Ибра није вршено насиље над Србима овако нескривено као сада, до Бриселског споразума! Од тада почињу напади, покушаји отмице, бацање бомби, батинања, наношење повреда импровизаним буздованима и другим хладним оружјем. Такви се напади називају „сукобима две групе", „инцидентима", „групом екстремиста".
Једино нећете моћи да чујете да на Косову и Метохији насиље врше Албанци над Србима. Не тако експлицитно наведено, то се на сваки начин ублажава. Најчешће не узимањем изјава од жртава, иако већина њих услед задобијених повреда буде стационирана у болници у Косовској Митровици, где је смештена и већина медија на српском језику.
Управо зарад њихових интереса и напади се напади на Србе класификују као „спорадични" случајеви. Зато је напад на Србина Б. Ж. код тржног центра ЕТЦ који је задобио посекотину главе, додуше у јужном делу града али близу моста, потпуно заборављен. Да није било серије напада на Србе о Васкрсу, нико се реалним проблемима не би бавио ни овако површно како сада раде.
ПОСЕТИТЕ САЈТ МАГАЗИНА ТАБЛОИД:
Последња серија напада почела је тучом код споменика Светом Кнезу Лазару са групом Албанаца која је дошла да се ту победоносно фотографише. То, према тврдњама полицајаца који их легитимишу, раде све масовније а има их и из других градова са КиМ, из Србице, Гњилана... Ови се нису најбоље провели, бар не како су планирали. Ваљда из незадовољства поражених Албанаца током ноћи су поломљена стакла на неколико паркираних аутомобила у српском делу града. У току наредног дана, један млади Албанац је напаствовао млађу српску девојку која га је ударила а прискочио је и њен дечко. Нападач је побегао али Срби верују да је из освете истог дана предвече нападнут Бојан Стаматовић. Нападачи су узвикивали „Алаху екбер" и опет је један био наоружан пиштољем а други бејзбол палицама. Још тежи и озбиљнији напад догодио се на стан, односно контејнер у коме је са супругом живео, Б.К. (41). О њему ће сви рећи да је добар човек и нема никакве сумње да је било кога изазвао, провоцирао или пружио било какав повод за то.
У стан им је упала група Албанаца наоружана ножевима, претила, посекла га и пар оставила у несвести. Медији су претежно преносили изјаву Жељка Бојића о томе шта „косовска полиција" мисли, сматра и какве ће мере предузети...
Зашто би некоме било важно да помене да се иза ограде, недалеко од контејнера где се одиграо напад, налази стационирана патрола „косовске полиције". Иначе је непомична а то пре свега јер им је већ извесно време патролно возило на овом критичном месту - неисправно. Зиму су полицајци провели у приватном возилу, паркираном поред, у коме су се грејали кварцном пећи укљученој у утичницу једне од пијачних барака уз обавезно задужење једног од њих да не сме да се успава како се не би запалили!
Нападнути пар се сутрадан, незаштићен, иселио и из контејнера од свега 4 квадрата иначе лоцираног на пијаци а који је заправо предвиђен да буде локал, обичан киоск. Њега није посетио нико осим екипе ТВ Мост из Звечана која јавно промовише стварање албанске државе на КиМ, њихове војске и полиције, а коју финансира Влада Србије и под потпуном је уређивачком контролом Канцеларије за Косово и Метохију. Свој програм емитује локално а прилоге овакве врсте не преузима РТС.
 |
| Читајте и у штампаном издању Магазина Таблоид |
„Проблем" медија на српском се састоји у само једном - буџет на коме се налазе. На Косову и Метохији они су подељени у две групе - оне које финансира Влада Србије или оне које финансирају ментори албанских сепаратиста, стране Владе најчешће британска, америчка или ЕУ. И једни и други спонзори имају за циљ да стање прикажу подношљивим или чак „видно побољшаним". Понекад ћете чути у локалним медијима да се нападају представници српских власти што ствара слику „слободних медија", врло ретко се нападају представници сепаратиста иако многи међу њима дојучерашњи терористи, некажњени зликовци и убице који иданас позивају на злочине против Срба али никада, баш никада ни код кога од медија на српском нећете наићи на критику америчких или европских! Чак ни недавно када је на мосту у Косовској Митровици Федрика Могерини каснила читавих сат времена на велико незадовољство новинара који су чекали а онда се појавила, прочитала припремљено саопштење и без могућности да било ко постави питање, окренула се и отишла. И тада је њена изјава пренесена са дубоким поштовањем и великом пажњом!
Док ово пишем пристижу информације о новим нападима, спаљеним аутомобилима у власништву Срба, напада на куће и имовину. Проверене или тек треба проверити, готово увек се испостави да је вест тачна али се она првобитна разликује. Но, много је случајева који не бивају никоме пријављени. Последњих дана најамње један се догодио и то у улици Лоле Рибара. Нападнути Срби су побегли и задовољни су тиме. Нису пријавили никоме јер ни у ранијим нападима то није дало никаве резултате. „...Нама сада само Бог може да помогне, само Бог и нико више!" каже један од њих који и не жели да говори о нападу. По његовом мишљену, то више апсолутно нема сврхе.
Не увек али понекад ће „косовска полиција" примити тужбу и „проследити је даље" где се све завршава. Приватно, полицајци ће тужно констатовати „њихово је време"... Али то време на северу КиМ где Албанци не живе, није било „њихово" док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике.
Сваки потез који данас повуку Александар Спирић, председник привременог органа Косовске Митровице при Влади Србије или Горан Ракић, албански градоначелник српске половине града а по систему сепаратиста, јесу по налогу из врха српске Владе у сврху маркетинга.
Зато је повучен „стратешки потез" обустава радова на шеталишту. А, док „обустава траје" никога не изненађује присуство радника који настављају да уређују улицу. Додуше, без тешких машина и механизације. Неко ту ипак наставља свој посао по старом...
„Благодарећи чињеници , што је Краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године , одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Конзулат у Приштини 1889. године , ми знамо шта се тамо дешавало Србима. Да она тада није то учинила , ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба . Овако пак , од српских конзула , који су радили у Приштини , остали су нам конкретни извештаји , белешке и путописи о догађајима на Косову и у Метохији за временски интервал од 24 године , односно од 1889. до 1913, када је Конзулат престао с радом" подсећа Драгиша И. Кецојевић у свом раду „Косово и Метохија: терор над Србима".
Међутим, равно 100 година касније, представници српске власти парафирају нови споразум којим ионако окупирана територија уз сагласност сада и српске стране, пристаје на сопствени губитак и озакоњује га.
Према доступним подацима у време од првог српско - турскога рата 1876. до 1912. године иселило се у Србију преко 400.000 „Старосрбијанаца ". Након Другог светског рата забрањен је повратак прогнанима а током деценија постепено су присиљавани на одлазак већ опробаним средствима принуде - силовања, пребијања, отимачине и убиства. Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба о којима се нигде не говори на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе. Од оних мањих па све до оних величанствених од 5:0
Да ли нам се понавља XIX век?
У свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић записао је: "...Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање српске деце - мушке и женске, одвођење српских девојака у шиптарске хареме, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба за Шиптаре, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост шиптарима и Турцима... Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскоријем времену... После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији. Уз благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци у градовима. Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали. Истребљење Срба с Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других..."
Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар,
што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у
свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.
Рођен је и живи на Косову и Метохији.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.