Син убијеног сарајевског свата Николе Гардовић, парота Милан Гардовић, говори о судбини своје породице: Имамо среће да су нас муслимани заборавили, па нас нико не дира.
Прота из Малмеа син је сарајевског пензионера Николе Гардовића кога су муслимански националисти убили 1. марта 1992. на Башчаршији, после венчања Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Дуго година избегавао је да јавно говори о овој породичној трагедији која је у јавности означена као историјски догађај, јер је, како су хроничари записали, “после убиства српског свата 1992. године започео рат у Босни”.
- Моји родитељи, отац Никола и мајка Јелена, те 1992. године били су у пензији. Тата је имао 55, а мама 51 годину. Било нас је петоро деце, четири сина и ћерка, и ја никада нисам успео да откријем како су нас отац и мајка подизали и школовали, јер су имали веома скромна примања. Пошто је наш отац био црквењак у храму Светог преображења у Новом Сарајеву, сви су га звали Поп. И ми деца смо уз њега радили у цркви, па није чудно што смо Јован, ја и Арсеније завршили богословију и постали свештеници. Био сам на последњој години студија када је отац убијен. Бог му је дао брзу смрт, за коју се молио, јер је био тежак шећераш и бојао се да не умре у ранама и тешким мукама - открива нам Милан Гардовић.
После злочина који су код Дома Текле и старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао богословију у Београду. Сестра Нада се удала за попа у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник.
- Ми на убиство нашег оца не гледамо као на историјски догађај, већ као на смрт једног честитог човека и правог хришћанина. Нисмо били опхрвани мржњом и осветом, јер смо морали да се боримо са животним проблемима. Као свештена лица рано смо се поженили и добили децу. Ја сам већ 1993. године рукоположен за свештеника у Енглеској, одакле сам, по одлуци владике Доситеја, епископа британско-скандинавског, пребачен у Гетеборг, а потом у Стокхолм. Пошто је тамо било доста наших избеглица из БиХ, врло брзо сам за њих постао “наш босански поп”. Када је мој брат Арсеније дошао у Стокхолм, ја сам пребачен у Малме. Ово је моја пета и најуспешнија парохија у Шведској - каже прота Милан.
У међувремену, мајка Јелена се из Сарајева преселила у Нови Сад. Због обавеза око цркве и породице, синови и ћерка са децом, односно 16 унучади, обилазе мајку једном годишње, и то 1. марта, када иду на гроб оцу Николи у Сарајево.
- Имамо среће да су нас муслимани заборавили, па нас Гардовиће нико не дира када посећујемо Сарајево. Познато је и да босанска држава није ништа учинила да казни убице нашег оца Николе, тако да, изгледа, и властима одговара да Гардовиће нико не дира и да буду заборављени - признаје нам прота Милан.
Међутим, неки муслимани у Шведској нису заборавили да су прота Милан у Малмеу и прота Арсеније у Стокхолму синови српског свата који се веселио на Башчаршији 1992. године и због тога био убијен. Јер, храмови које они воде, Свети Сава у Стокхолму и Свети Ћирило и Методије у Малмеу, били су последњих година двадесет пута мете напада муслиманских и албанских екстремиста.
- Храм у Стокхолму је много пута шаран графитима с националистичким порукама, а наша црква је 14 пута нападана, паљена, каменована, пљачкана, ружена графитима и два пута скрнављена. Пролетос је шведска полиција прво спречила тројицу изгредника да поломе позлаћени крст на крову цркве, а потом их је, када су крст ишчупали и украли, ухапсила - каже прота Милан.
Украдени крст израђен је од нерђајућег челика с позлатом која је плаћена више од 2.000 евра. Био је висок око метар и по, тежак око 20 килограма и причвршћен са четири велика завртња која се нису могла одврнути. Нападачи, млади муслимани и Албанци, ишчупали су га ласом које су привезали за аутомобил и потом га одвукли до великог градског парка.
- Такав насилнички подухват неко је морао да осмисли и да организује. После напада пронашли смо крст, однели га мајстору да га поправи и поново ставили на кров храма. Људи говоре, али ја нисам сигуран, да су сви ови напади на цркву били заправо напади на мене као члана породице Гардовић из Сарајева. Бог би знао да ли је тако! Јер, нападачи се бране да су се само шалили, за шта шведско правосуђе, изгледа, има разумевања, јер још није подигло оптужницу против њих - рекао нам је на крају нашег сусрета прота Милан Гардовић.
Прота из Малмеа син је сарајевског пензионера Николе Гардовића кога су муслимански националисти убили 1. марта 1992. на Башчаршији, после венчања Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Дуго година избегавао је да јавно говори о овој породичној трагедији која је у јавности означена као историјски догађај, јер је, како су хроничари записали, “после убиства српског свата 1992. године започео рат у Босни”.
- Моји родитељи, отац Никола и мајка Јелена, те 1992. године били су у пензији. Тата је имао 55, а мама 51 годину. Било нас је петоро деце, четири сина и ћерка, и ја никада нисам успео да откријем како су нас отац и мајка подизали и школовали, јер су имали веома скромна примања. Пошто је наш отац био црквењак у храму Светог преображења у Новом Сарајеву, сви су га звали Поп. И ми деца смо уз њега радили у цркви, па није чудно што смо Јован, ја и Арсеније завршили богословију и постали свештеници. Био сам на последњој години студија када је отац убијен. Бог му је дао брзу смрт, за коју се молио, јер је био тежак шећераш и бојао се да не умре у ранама и тешким мукама - открива нам Милан Гардовић.
После злочина који су код Дома Текле и старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева. Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао богословију у Београду. Сестра Нада се удала за попа у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник.
- Ми на убиство нашег оца не гледамо као на историјски догађај, већ као на смрт једног честитог човека и правог хришћанина. Нисмо били опхрвани мржњом и осветом, јер смо морали да се боримо са животним проблемима. Као свештена лица рано смо се поженили и добили децу. Ја сам већ 1993. године рукоположен за свештеника у Енглеској, одакле сам, по одлуци владике Доситеја, епископа британско-скандинавског, пребачен у Гетеборг, а потом у Стокхолм. Пошто је тамо било доста наших избеглица из БиХ, врло брзо сам за њих постао “наш босански поп”. Када је мој брат Арсеније дошао у Стокхолм, ја сам пребачен у Малме. Ово је моја пета и најуспешнија парохија у Шведској - каже прота Милан.
У међувремену, мајка Јелена се из Сарајева преселила у Нови Сад. Због обавеза око цркве и породице, синови и ћерка са децом, односно 16 унучади, обилазе мајку једном годишње, и то 1. марта, када иду на гроб оцу Николи у Сарајево.
- Имамо среће да су нас муслимани заборавили, па нас Гардовиће нико не дира када посећујемо Сарајево. Познато је и да босанска држава није ништа учинила да казни убице нашег оца Николе, тако да, изгледа, и властима одговара да Гардовиће нико не дира и да буду заборављени - признаје нам прота Милан.
Међутим, неки муслимани у Шведској нису заборавили да су прота Милан у Малмеу и прота Арсеније у Стокхолму синови српског свата који се веселио на Башчаршији 1992. године и због тога био убијен. Јер, храмови које они воде, Свети Сава у Стокхолму и Свети Ћирило и Методије у Малмеу, били су последњих година двадесет пута мете напада муслиманских и албанских екстремиста.
- Храм у Стокхолму је много пута шаран графитима с националистичким порукама, а наша црква је 14 пута нападана, паљена, каменована, пљачкана, ружена графитима и два пута скрнављена. Пролетос је шведска полиција прво спречила тројицу изгредника да поломе позлаћени крст на крову цркве, а потом их је, када су крст ишчупали и украли, ухапсила - каже прота Милан.
Украдени крст израђен је од нерђајућег челика с позлатом која је плаћена више од 2.000 евра. Био је висок око метар и по, тежак око 20 килограма и причвршћен са четири велика завртња која се нису могла одврнути. Нападачи, млади муслимани и Албанци, ишчупали су га ласом које су привезали за аутомобил и потом га одвукли до великог градског парка.
- Такав насилнички подухват неко је морао да осмисли и да организује. После напада пронашли смо крст, однели га мајстору да га поправи и поново ставили на кров храма. Људи говоре, али ја нисам сигуран, да су сви ови напади на цркву били заправо напади на мене као члана породице Гардовић из Сарајева. Бог би знао да ли је тако! Јер, нападачи се бране да су се само шалили, за шта шведско правосуђе, изгледа, има разумевања, јер још није подигло оптужницу против њих - рекао нам је на крају нашег сусрета прота Милан Гардовић.
Интервју објављен у "Вечерњим новостма"
26. јануара 2009. године.
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.