И БОГ СТВОРИ ЧОВЕКА
Тиха ноћ ме полако увлачи у вртлог мисли...
Ковитлају се, сударају, разилазе, па поново спајају. Размишљам о сличности и разликама
између људи и животиња.
У Старом завету, на самом почетку, описано је стварање света:
1. дан је створена светлост.
2. дан је створен свод небески и растављена вода под сводом од воде над сводом-настаде
небо.
3. дан, одели се вода од копна, а на земљи је израсло разно дрвеће и трава са плодовима.
4. дан се створише светла-Сунце за дан, а Месец и звезде за ноћ, да нам означе време, дане,
године...
5. дан Бог створи рибе и птице.
6. дан Бог створи ситне и крупне животиње на копну, разне врсте.
А онда Бог створи Адама, па Еву, од земаљског праха, удахну у њих живот, са поруком да су људи створени да се воле, узајамно поштују и испуне несебичном божанском љубављу...
И постаде свет...
Првобитни људи су учили од животиња. Посматрали су како и чиме се хране, па су радили то исто да би преживели. Живели су у заједницама, где се тачно знало ко је задужен за коју обавезу. Посматрали су небо, Месец, Сунце и орјентисали се према њему. Али су се увек држали заједно. Од вукова су научили да су тако јачи и да се лакше може све поднети. Јако добро су разликовали добро и зло и строго кажњавали оне припаднике племена који су били себични и грамзиви...
Али, како је време пролазило свет се мењао. Мењала се свест о томе која је сврха живота, мењао се начин живљења, навике, понашање. Човек је променио свет око себе и дозволио да поприми и прими у себе и оно што није смео и није требао.
Развио је технологију, науку, олакшао живот на милионе начина. А онда је ту исту технологију почео да користи за убијање и истребљивање других народа, због похлепе, територије,новца, нетолеранције, зла које је запатио у себи! Постао је немилосрдан. Иако окружен животињама, није их посматрао и није учио од њих.
Из беса и хира, из потребе за доказивањем ловио је вука, од којег је истовремено осећао силан страх. Јер вук је синоним за моћ, власт, храброст, победу, интелигенцију, а с друге стране и препреденост, лукавост и опрезност. У лов је ишао са себи сличнима, у чопору, са мислима од којих су настале изреке да:
"Вук длаку мења, али ћуд никада."Временом постаде: "Човек је човеку вук" - она која у мени изазива језу, да се неко истовремено представља и као пријатељ, а у ствари је звер, онај који нас прогони, а нуди заштиту! Невероватна трансформација и упијање зверског у Човека!
Уместо да од медведа научи како се води брига о потомству и схвати колико је важно неговати добре односе у породици и са околином, Човек је урушио породицу, као основни темељ друштва. Уместо да научи како да буде мудар, заштитнички настројен, он се вођен саможивим прохтевима постајао гори од медведа са неконтролисаном снагом, у жељи да изазове страх. Није научио од њега када је право време за корак напред, а када за повлачење.
Губећи самоконтролу, Човек је почео постепено да губи одлике које га чине Човеком. Погледа прикованог за небо видео је орла, који док лети изгледа као да је господар целог плаветнила. То је једина птица која може да гледа директно у Сунце без последица! Својим понашањем и летом орао је јасно поручивао Човеку да мора да буде достојанствен,поштован, снажан, усредређен на циљ, правичан и да се ослободи свих земаљских - материјалних окова, да се ослободи свих негативних мисли и духовно се обогати. Јасно му је дао до знања: "Лети, лети и постављај више циљеве"
Отворено и искрено, поручивао му је да се клони свих лукавих, закулисаних радњи, јер је ИСТИНА најважнија. Ако се проблем гледа директно у очи и његово решење ће бити мудро, са потезима којима ћемо се поносити.
Али Човек није желео тај тежи пут, већ је одабрао лакши по себе, не размишљајући о последицама. Грабио је плен халапљиво, остављајући иза себе сузе, бол и патњу. Остављао је горчину, која му је поплочала пут доласка до циља, до којег није бирао средства. Такав Човек постаје духовно сиромашнији и при крају свог века схвата да никада није могао погледати у Сунце као орао, као ни другим истинским људима, правдољубивим, у очи без гриже савести...
И Бог створи Човека...
А Човек се окрену од Бога и од природе и од другог Човека и од животиња и постаде гори од звери. Окрену небо и земљу, незајажљиво гладан моћи да господари, одређује живот и смрт, бесомучно жељан новца, територије, славе. Избаци из себе душу, срце, емоције, заборави историју, претке, порекло, згази све што је милосрдно и хумано.
А од праха створен, и у прах ће се поново претворити... Оно између је Живот! Тежак, лаган, тужан, радостан, болан, весео, али је Живот -дарован Човеку од Бога да буде Човек-свесно биће!
Да схвати да не може да лети ка Сунцу као орао, а да се не опече, да не може бити поштован, ако му Истина није водиља, да је Правда спора, али достижна, да се зло још горим враћа, да се свака суза коју проузрокује плаћа!
Да научи од природе, птица, животиња и мудрих оно најбоље, да схвати је гесло живота - Љубав - најјача покретачка сила, да лепа реч гвоздене браве разбија, да је пружена рука милосрђа највећа рука на свету, да се врати духовности и вери, да воли своју Отаџбину, да добротом и племенитошћу задоји потомство. Нема више времена за чекање...
И Бог створи Човека...
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.