 |
| Ђорђе Јевтић |
Један од многих новинара Косоваца у априори одбрамбеном ставу уз наредбу ''апорт'' док газда баца штап па понекад баци далеко а понекад близу, ту до ногу. Знао је Јевтић шта је новинарство величајући комунизам док га је пазио друг Тито, па Милошевић док је критиковао друга Тита па накрају Вучић док не криткује ништа. Ех да је среће да се ослободимо па да критикује некад и ову власт. Да је макар био мрљаво мастило што прави новинари врате у књижару као бајато па би се међ' првима побунио кад закуцаше на врата Јединства или Танјуга да их угасе, закатанче, продају. Па не би било згорег не због ничег другог него његових силних година новинарења које остави том Јединству или Танјугу па да младе дрчне новинаре научи да остану дрчни ако се као такви родише, али авај.
Кажем - сваки прави Косовски новинар мора да брани оно Јединство, оно Приштинско и сваки прави Косовски новинар враћа истину онде одакле је настала - на Косово. Када треба да напише да ипак Косово није зрно пшенице па да га било ко позоба, ижвака и прежива...
Или кад треба да каже да у његовом родном селу Сушици већ фале деца и да нема два, три тима да ископају рупе и заиграју кликере, или ударе по који ''клиско'' па навече жмурке код Дома Културе.
Или да пита '' а где иде овај народ'' и што продадоше ону кућу где беше продавница са кликерима, еурокрем таблама и жвакама... Па да упита а што продадоше и ону шуму надомак села што млађани момак не сме више цуру да прошета тамо.
Или да упита што више не мирише онолико на ајвар у септембру кад чека аутобус доле у дну код ''Сувог потока''. Или да пита што не мешају снаше лонце да ајвар не загори већ само бабе носе сомборке гегајући се усеклих прстију од џакова.
Него пита што је свет овакав или онакав а не што смо ми ''оваки'' или ''онаки'' или што је онај овакав или онакав. Авај... Ал' учи се новинарство, дуго...
Има много истина а још више новинарских. Наша је истина да се Косовски новинари не враћају на Косово јер се никад у њему нису ни родили, никада Косовским мастилом писали, никада Косовски папир користили. Јер да јесу увек би за Косово писали, Косовским мастилом грмели и никад Косовски папир цепали. Онај на коме некад неко написа да није Косово зрно пшенице па да га свако позоба. Или ижвака, прежива па испљуне па макар био и Српскога рода. Авај. Ал' учи се новинарство, дуго...
Онолико дуго колико траје бес оних који остављају своје светиње због деце. Онолико дуго колико ће дуго проклињати оне због којих су отишли а да очев гроб нису очистили. Онолико дуго колико ће проклињати оне који су их лагали. Лагали да немају ништа као и они, да живе бедно као и они, да воле Косово као и они.
Кад ја будем учио да постанем новинар писаћу како снивам о Косову. Писаћу како снивам много деце која играше кликере, како поломише прозор клиском и како не могаху да их нађем док играју жмурке код Дома Културе. Кад ја будем новинар писаћу како снаше трче да узму нани сомборке из руке да их не сече џак по прстима. Писаћу и како млађани момак девојку прошета до Сушичке шуме. Писаћу и о томе да има много истина а највише новинарских и да је наша највећа истина Косово и Метохија.
Научиће Ђорђе да пише о Косову. О дуплим платама, о тродуплим платама, о заменицима, градоначелницима, о одборницима, о директорима, њиховим синовима, женама, пријама, о становима, ваучерима, кућама на поклон... Научиће Ђорђе стан'те мало. Па и сви они као Ђорђе.
Јер научи нас Ђорђе... Новинарство се учи док си жив...
- Текст је реакција на интервју са Ђорђом Јевтићем објављеним недавно у листу "Јединство"
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2016 :: Хвала на интересовању
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.