Вести:

недеља, 31. јул 2016.

Срби у Метохији (3): Храбро срце бака Кате

недеља, 31. јул 2016. | КМ новине 0


Срби у Метохији (3): Храбро срце бака Кате
Бака Ката Грујић више не закључава врата капије. До пре неколико година, док је њен супруг Александар био жив, предвече би прошетала баштом, још једном бацила поглед на кокошињац да провери је ли све под конац и окренула кључ мале металне капије која затвара круг жичане ограде.

Бака Ката / Фото: А. Чукић, обрада: КМ Новине
На два степеника од улазних врата дохватила би метлицу и брзо, лево-десно, омела по кућном прагу. Ушла би у кухињу и приставила вечерњи чај.

Бака Ката је кршна жена из Славоније. Њен животни век није имао само каменчиће на путу, већ и кратере о којих се многи разбију, блатњаве рупе од чије се глине неки никад не отресу. Направила је цео избеглички круг од топлог дома у Доњем Петричу до мемљиве шупе негде у Аранђеловцу, сањајући повратак.

И једнога дана Ацо, како га и данас зове, њен јак, бистар, искрен и наочит мушкарац, узео ју је под руку. Вратили су се.


Кућа у пламену
- Наша кућа је била горе повише пута. Нисмо ни хтели тамо на ледину да се вратимо. Где ћеш сам? Када је од девера син ту направио кућу, није ни стигао до Клине а већ је горела у пламену. Радомир Грујић ни заноћио није, на Митровдан 2010. - сећа се старица.


Један од најтежих тренутака био јој је растанак с њим. Изгледао је мирно и достојанствено у одразу слабе светлости, у обновљеној кући, на њиховом имању у Метохији. Живо се сећа сваког уздаха, како су се чудно помериле сене на зиду, непосредно пред пут. Учинило јој се да није добро видела. Кувала је чај.


Пуна живота

Бака Ката Грујић од тада је принуђена да не закључава капију. Има дебео разлог за то. Али, сваког госта одмери кроз малени ПВЦ бели оквир на неомалтерисаној кући. Откада је Ацо отишао, осам пута су јој упадали у двориште, покрали све кокоши, почупали сву башту. Оставили је без ичега, на милости од 75 евра ''косовске'' пензије. То јој је све.

- Они. Знаш који, али не смеш да кажеш - слегнула је бака Ката раменима седајући са десне стане стола. Тамо где би увек седела и када је он био жив. Закуцкала је по мушеми квргавим прстима који и данас јако чупају коров међу парадајзом, паприкама и краставцима. Јешће их, чувати за унуке, ако јој не украду. Нешто би ипак важно да каже: - Видиш, ту где ми је двориште, ово је центар места, раскрсница, срце... А ту су све моје ливаде, на старом путу, и овде и с друге стране. Прича се да је један чак рек'о за нас: док њих не истерам нећу да останем жив. И тог дана је добио срчани удар.

Памти сваки пут када ју је ујутру дочекала разваљена капија, празни кокошињци, уништено све око куће:

- Стално ми краду. Било је то на Велику среду пред Ускрс, па уочи Госпојине чујем нешто чука, мислила сам да је неки пас или лисица, па затим...

О селу Доњи Петрич се не може на интернету прочитати пуно, тек оно што стоји на француској страни Википедије. Пише да се налази у пећкој области и да према попису из 2011. има 160 становника, Албанаца. Бака Ката је међу њима као статистичка грешка. Невидљива, али пуна живота.

- Иначе, имам један, леви бубрег, а на њему цисте. Оперисала сам жуч, чир на желуцу и килу. Али, ја на болест не мислим. Радим од јутра, идем у њиву, башту. Комшије ми вичу: "Еј, будало, стани мало, остаћеш негде у њиви". На овим мојим леђима сам изнела дрва за целу зиму. Сваки дан помало донесем колико ми треба. Кад је лепши дан, а мени добро донесем више, уграбим дебље комаде. Ако ми крене, и док сам врућа, вратим се по још једну туру - поносно прича нудећи соком, кафом, чајем.

Бако колико ти је година?

- Немој да пишеш да ми је 74, пиши 50. И знаш шта - мртву нек ме одавде изнесу, нећу да напустим. Али ми је криво и на ове наше - погледала је право у представника српске власти који је дошао да је обиђе.


Правда и неправда

- И ови наши су неправедни. У брк им кажем. Када је било за аутобус, хајде потпиши се Като, потпиши се Ацо за петицију. Али хуманитарни аутобус не долази овде, за друге има, а за мене нема превоза. Исто је тако и са садницама, другима сте их делили, нама никад. Стално обећавате, али прође једна година, друга, воћке неки пакују у аутобус па правац централна Србија, а за нас ништа. Ниједна!

Без помоћи
- Када смо се вратили нисмо добили ни повратничку помоћ. Све што имам је 75 евра косовских, а од наше државе немам ништа! Муж је имао пензију, био је возач, али оставинска расправа још није готова. Сада су ми дали неку помоћ, али и за то сам гребала - каже бака Ката.

Комшије су знале њеног мужа. И када су се вратили и сада, оне су им прва помоћ. Часком је бака Ката дохватила мали "самсунг" и окренула шест цифара:

- Ало Кристо, долази!

За мање од минут на врата је куцкао црномањасти Албанац. - И тако ми сви обећали да ће ми помоћи око орања баште и ништа. Кад један дан чујем свирају трактори, неко виче: "Ооооо, Катицаааа! Тањирамо редом!" И тако ми Кристови после и посејали и подрљали, њиву нисам ни видела. Али, шта вреди, када је све около банда!

Јелена Петковић



Извор: Вести    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању


Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.