Писмо са Косова о страху који убија све у нама

---

Не да нам да се опустимо, да видимо ишта лепо, под њим све губи смисао – паралише нас.

У последњих месец дана у централном делу Косова полицији су пријављена два напада Албанаца на српске девојчице – у Грачаници и Преоцу. Девојчице из Преоца имају 12 и 14 година, и њихова мајка каже да нема дана да им на улици Албанци погрдно не добацују из аутомобила. Нема српске средине на Косову и Метохији да се дневно не деси да нека Српкиња од Албанаца не доживи непријатност на улици. Добацују разне вулгарности, погрдно гестикулирају, и то ће вам рећи у Гораждевцу, Липљану, гњиланском крају, Грачаници, Лапљем Селу, Ораховцу, и да не набрајам даље. Лоша искуства имају и монахиње када изађу на улицу.

Лично познајем неколико породица чије су девојчице доживеле сличне нападе, али њихови родитељи нису желели да то пријављују полицији, јер не верују да ће то нешто променити. Нападачи на малолетну девојчицу у Грачаници су ухапшени и пуштени. Њени родитељи су одлучили да их туже, али то не значи да ће бити и осуђени нити значи да ће такви напади престати.

Ове нападе сам издвојила од, рецимо, паљења повратничке куће у селу Томанце у општини Исток, крађе стоке повратничкој породици у селу Бање у општини Србица, напада на српске новинаре у Обилићу или напада на возило ПТТ Србије у селу Ћушка код Гораждевца. (Сви инциденти, изузев напада на две сестре у Преоцу, десили су се у само неколико дана.) Издвојила сам их зато што они код Срба изазивају највећи страх. Не мислим само на нас што смо остали већ и на расељене, на оне који би желели да се врате. Страх који код родитеља изазива помисао да вам на улици непознати људи могу зауставити дете – женско дете – вући га за руку, ударати, додиривати или, не дај Боже, стрпати у ауто и негде одвести, не може се речима објаснити. Све то родитеље враћа у прошлост, јер су Албанци и на њих кидисали – и они су одрастали под тим притиском. Овде људи у буквалном смислу почињу да луде, јер се све понавља, исти сценарио више од пет деценија. Тај страх убија све у нама, не да нам да се опустимо, да видимо ишта лепо, под њим све губи смисао – паралише нас.

ЋУТАЊЕ НИЈЕ У НАШЕМ ИНТЕРЕСУ

 
Помињући тај страх у разговору са колегама на послу, један од њих ми рече да не треба све да посматрам на овај начин. Напади на девојчице дешавају се свуда у свету, не смеју, каже он, Албанци да нас нападају као што су то некад радили, јер су све очи упрте у њих. Каже још да није све црно и бело и да не треба таласати.

Већина Срба са Косова и Метохије ипак верује да Албанци све раде по задатку. Неколико дана прође мирно, а онда талас насиља, од свега по нешто. Да случајно не заборавимо шта све могу са нама да раде.

Верујемо да Албанци кидишу на девојчице само зато што су Српкиње. Ако грешим, онда улицама у српским срединама свакодневно пролази велики број манијака – нема другог.

Напади на Србе, 99 одсто њих, етнички су мотивисани. Тачка!

Шта би се догодило и како би се напади назвали да Срби то раде албанским девојчицама?

Откад је званични Београд дао зелено светло Србима да учествују у раду такозване владе и парламента „државе Косово“, полако се народу прилази са причом да не би требало дизати буку, да ћутимо, да није све како изгледа и слично испирање мозга.

После напада на девојчицу у Грачаници велики број људи је очекивао да ће се организовати неки протесни скуп, да скренемо пажњу да су такви напади учестали. Ништа се није догодило, наређено је да се ћути, да се трпе батине и понижења, да се не диже глас.

Ђути и трпи због братства и јединства у Брозовој Југославији, ћути и трпи због придруживања Србије Европској унији. Нема другог објашњења, јер Косово и даље треба прљавом Западу.


ПАТРИЈАРХ У ПРИЗРЕНУ

 
Док је већина Срба са Косова и Метохије у страху и у сенци последњих напада, у Призрен је дошао партијарх српски Иринеј са владикама и позвао Србе да остану у покрајини а расељене да се врате. Народ да се врати, али не и он у Пећку патријаршију, не Теодосије у Призрен.

Није рекао „за мном“; рекао је „напред“!

Оно што је видео тог дана у Призрену јесте лепа слика. Хиљаду људи у призренском Шадрвану – центру града где се налазе зграде Богословије, црква Светог Ђорђа и Епископија. Најмање је у тој гужви било Призренаца, јер расељени Срби из овог града нису имали организован долазак на литургију. То су људи доведени чак из Звечана, Лепосавића, централног Косова, Косовског поморавља, али не могу да тврдим да је то патријарх знао. Да је било да се окупе само призренски Срби, једва да би их било 15 – толико их је остало. Ето, и мала Милица најесен мора из Призрена, јер полази у пети разред. Нема српске школе у граду.

Још да кажем да новооткривена биста Симе Игуманова није враћена на место где је и била – поред Каменог моста. Постављена је у дворишту Богословије, коју је основао. Склоњена је од очију Албанаца, вероватно да их не провоцира, а и да не таласамо.

Само дан после литургије у Призрену Срба готово и да нема. Капија на згради Богословије затворена је а богослови ће у њој бити још недељу дана, онда иду на распуст. У читавом комплексу који је освештан остају само чувари. Срби који живе растурени по граду не причају гласно на улици, када им неко добаци праве се да нису чули и тако им пролазе дани.

Срби који су се вратили из Призрена причају да су видели тројицу млађих Албанаца како се шетају Шадрваном. На главама су носили кече на коме је писало „УЧК“. Сви су схватили да су намерно ту да Србима пошаљу поруку.

Инцидената у Призрену ипак није било јер је све организовано на највишем нивоу. Припадници Кфора и Еулекса су данима пре окупљања Срба боравили у Призрену и припремали терен. Кад они хоће да све буде како треба, онда и буде, то ми знамо. Из Призрена је тако отишла у етар слика да је све на Косову и Метохији сређено, још само да се расељени врате.

Тачно је да овде није све црно и бело. Црно је да црње не може да буде, а слика белог што се у свет шаље има наш потпис.

Знајући да та слика не одговара општем стању на терену, и да је све супротно од онога што глуматамо – нема друге речи, играмо своју улогу и код очију се правимо слепим, код памети глупим, па сами рекламирамо „државу Косово“ како они нити умеју нити знају. Они раде оно што им најбоље иде – малтретирају Србе, уништавају и отимају њихову имовину. 

Ми стварамо бољу слику о њима јер смо са њима у власти, имамо министре, заменика премијера, ето, и Сабор СПЦ је почео на Косову, није се наставио, додуше, али, признаћете, лепа је реклама била. Припадници Кфора и Еулекса ће косовско друштво да похвале у својим извештајима, оцене да је напредовало, и тако им још мало одшкрину врата за пријем у Уједињене нације.

Док у ових неколико дана релативног мира чекамо нов талас насиља, изнова се питамо ко је уствари крив за све оно што нам се дешава?

Пише: Јања Гаћеша

---

Извор: Стандард    :: © 2014 - 2016 ::    Хвала на интересовању

---