У
свим катакомбама епархије рашко-призренске у егзилу, на Теодорову
суботу после Свете Литургије, служен је Парастос жртвама мартовског
погрома на Косову и Метохији.
Насиље најширих размера, које је избило 17. марта 2004. године, а у коме је учествовало преко 50 хиљада Шиптара, јасно је показало да у ту врсту притиска нису укључени само такозвани екстремисти већ сви слојеви шиптарске заједнице на Косову и Метохији.
Још увек се спекулише одређеним чињеницама али се о неким стварима са прецизношћу може говорити.
Тих дана, од 17. до 19. марта, колико је насиље трајало, погинуло је једанаесторо Срба, 900 људи претучено и тешко повређено, 935 објеката, углавном српских, запаљено и оштећено. Око 4000 људи је протерано из 6 градова и 10 села отерани и последњи Срби док су два села сравњена са земљом. Страдало је и 35 верских објеката Српске православне цркве од чега 18 од посебног значаја. Више православних гробаља оскрнављено а уништене су многобројне матичне књиге, сведоци вековног трајања Срба на Косову и Метохији.
Ни за један од ових злочина нико није осуђен.
Још горе од тога последице 17. марта не само да нису саниране ни у потпуности евидентиране, већ оне још увек делују. Раслабљена је српска позиција, народу је, захваљујући пасивности Владе Србије, показано да нема на кога да се ослони а прогнане институције су или нефункционалне или угашене што све скупа значајно доприноси да Срби не престају да продају своја имања и напуштају Косово и Метохију.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
Систем који је шиптарско насиље наметнуло, оставио је много простора да се касније манипулише чињеницама са терена или криминализују институције па и поједини делови епархије рашко – призренске.
Док је владика Артемије заузео једини исправан став после овог масовног насиља, да више нема преговора са Шиптарима, истовремено је кукавичје јаје убачено кроз непослушне дечанске монахе, испилило неку чудну птицу и из голубијег гнезда излетела је грабљивица да растера ионако проређено и намучено стадо Христово. Уместо повлачења, непослушна братија са Теодосијем на челу, активирала је и умножила своје активностима које су ишле на руку управо организаторима овог али и свог другог насиља над Србима са циљем да се преотме Србији њен, не само духовно, најважнији простор.
До данас отишло се предалеко. Протеран је епископ који се истински старао за народ и цркву што се огледало на терену останком Срба упркос невољама и умножавањем монаштва насупрот разарању храмова. Управо то монаштво је било духовна основа која је бодрила и оне Србе који нису били црквени јер су осећали да је са њима Бог. Прогоном владике Артемија за највећи број Срба, поражена је духовна подршка јер узурпатори епархије најактивнији су управо у помагању Шиптарима да остваре своје планове о отимању Косова и Метохије. За оне правоверне такође су наступила тешка времена али не и нерешива. Нада је у искреној молитви и односу према свету без компромиса на штету вере.
Црква Христова истрајава у Србији управо у опстајању епархије рашко - призренске у егзилу чији су верници и овај пут учествовали у молитви за покој душа наше браће и сестара пострадалих у мартовском погрому. На Косову и Метохији сећање и осећај страдања јачи су него билог де друго јер, као што смо рекли, оно још увек траје.
ФОТО ГАЛЕРИЈА:
Жртвама безумног насиља нека Бог душу прости и подари Царство Небеско. Амин.
 |
| Парастос у кат. храму "Свети Сава" Жеровница, КиМ / Фото: КМ Новине |
Насиље најширих размера, које је избило 17. марта 2004. године, а у коме је учествовало преко 50 хиљада Шиптара, јасно је показало да у ту врсту притиска нису укључени само такозвани екстремисти већ сви слојеви шиптарске заједнице на Косову и Метохији.
Још увек се спекулише одређеним чињеницама али се о неким стварима са прецизношћу може говорити.
Тих дана, од 17. до 19. марта, колико је насиље трајало, погинуло је једанаесторо Срба, 900 људи претучено и тешко повређено, 935 објеката, углавном српских, запаљено и оштећено. Око 4000 људи је протерано из 6 градова и 10 села отерани и последњи Срби док су два села сравњена са земљом. Страдало је и 35 верских објеката Српске православне цркве од чега 18 од посебног значаја. Више православних гробаља оскрнављено а уништене су многобројне матичне књиге, сведоци вековног трајања Срба на Косову и Метохији.
Ни за један од ових злочина нико није осуђен.
Још горе од тога последице 17. марта не само да нису саниране ни у потпуности евидентиране, већ оне још увек делују. Раслабљена је српска позиција, народу је, захваљујући пасивности Владе Србије, показано да нема на кога да се ослони а прогнане институције су или нефункционалне или угашене што све скупа значајно доприноси да Срби не престају да продају своја имања и напуштају Косово и Метохију.
ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:
Систем који је шиптарско насиље наметнуло, оставио је много простора да се касније манипулише чињеницама са терена или криминализују институције па и поједини делови епархије рашко – призренске.
Док је владика Артемије заузео једини исправан став после овог масовног насиља, да више нема преговора са Шиптарима, истовремено је кукавичје јаје убачено кроз непослушне дечанске монахе, испилило неку чудну птицу и из голубијег гнезда излетела је грабљивица да растера ионако проређено и намучено стадо Христово. Уместо повлачења, непослушна братија са Теодосијем на челу, активирала је и умножила своје активностима које су ишле на руку управо организаторима овог али и свог другог насиља над Србима са циљем да се преотме Србији њен, не само духовно, најважнији простор.
До данас отишло се предалеко. Протеран је епископ који се истински старао за народ и цркву што се огледало на терену останком Срба упркос невољама и умножавањем монаштва насупрот разарању храмова. Управо то монаштво је било духовна основа која је бодрила и оне Србе који нису били црквени јер су осећали да је са њима Бог. Прогоном владике Артемија за највећи број Срба, поражена је духовна подршка јер узурпатори епархије најактивнији су управо у помагању Шиптарима да остваре своје планове о отимању Косова и Метохије. За оне правоверне такође су наступила тешка времена али не и нерешива. Нада је у искреној молитви и односу према свету без компромиса на штету вере.
Црква Христова истрајава у Србији управо у опстајању епархије рашко - призренске у егзилу чији су верници и овај пут учествовали у молитви за покој душа наше браће и сестара пострадалих у мартовском погрому. На Косову и Метохији сећање и осећај страдања јачи су него билог де друго јер, као што смо рекли, оно још увек траје.
ФОТО ГАЛЕРИЈА:
Жртвама безумног насиља нека Бог душу прости и подари Царство Небеско. Амин.
Припремио: Иван Максимовић
Извор: КМ Новине :: © 2014 - 2016 :: Молимо за навођење извора
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.