Пролазе дани, месеци.. јуче је чини ми се почела година а ево док смо
трепнули средина је фебруара, пролеће на прагу.
Додуше, једва да смо
зиму и осетили, али и календарско стиже. Мислила сам да је ова
неухватива појава само мени сувише брза, кад сви ми се хвале да не
морају више да „убијају време“, просто као да само жели да умре.
Недавно прочитах чланак, једног руског научника који вели да смо
зашли у другу димензију и да се тек прилагођавамо новим околностима,
вероватно и мерилима времена. Тај научник наводи да ће ова димензија
учинити пуно тога екстремним, глупе још глупљим, паметне паметнијим,
другим речима свака ће птица своје јато јасно видети и одлетеће ка
својима.
Доста сам размишљала о појави глупости која је прешла све границе
мерљивих вредности. У неким тренуцима, читајући о народима и поимању али
и понашању мислила сам да је свако доба исто, а онда, ваљда као и сваки
савременик оног садашњег који ма колико тежио објективости не може са
дистанце сагледати ствари, овакво стање приписавала сам могућности да
смо просто упали у неку црну рупу. Ту идеју исмејавах и пред собом,
поредих себе са Мијом Алексићем у чувеној комедији „Човек са четири
ноге“, који је још тих 80-их најављивао ново доба – непојмљиво и
несхватљиво појединцима, доба које ће многи објаснити уласком у „црну
рупу“.
Заиста, не мислим да је нашу планету прогутала нека тамна материја,
али да је свест измењена, да је граница моралног померена исувише, да су
на цени изопачености свих врста, као и да глупост као најезда скакаваца
једе све пред собом напросто је очигледно. И ма колико се враћала у
прошлост покушавајући да нађем нешто заједнично са садашњицом и самој
себи дам до знања да наилазе периоди и да је све то само пролазно доба,
да ће се напросто као грип повући – не налазим и не надам се.
Један од разлога јесте и психолошка структура човека. Далеко је теже
бити добар, вредан, марљиво учити, држати се неких етичких стандарда
којих су се придржавали наши преци, поштовати вредности на којима смо
саздани, него се просто вратити у мајмунско стање. Једна изрека коју све
чешће чујем – „видиш да су такви и сви остали“ – пара ми уши. Једна
тако проста реченица, а опет крајње погубна.
Овом реченицом, коју уз оправдавајући тон многи данас упражњавају ни
не схватају да није потекла од оних добрих сила, од Бога, већ напротив
од самог непоменика. Свакакве неприличне појаве се овим оправдавају, и
то не утиче само старије, већ углавном на нове генерације – баш оне на
којима свет и остаје. Ако све девојчице (или бар већина) већ у основној
школи имају момке са којима излазе у град и остају до касно у ноћ, при
том обучене као такозване старлете из ријалити програма, нажалост велики
број ће и свом детету коме можда до тог тренутка није дозвољавао исто
попустити и све уз оправдање или самооправдање – видиш да и сви остали
то раде.
Али да ли раде? Ко је први то урадио? Какав је став био и како је
осуђен тај први који је дете од 14, 15 година пустио само у ноћ, једва
обучено да „се проводи“? Осуђујући, са правом осуђујући. Но, ово је само
баналан пример, сличних има на хиљаде. И то је лењост која проради у
човеку, зачета од нечистих сила.
Ех, то – „данас“. То „Данас“ је очигледно постало синоним за модерно
доба, доба у ком црква саботира све вредности савременог света и не
схвата да је „данас“ оно нешто што је сам непоменик једва дочекао. Доба
када падају маске, и сви бивају онакви какви јесу, где се испољава
најгрђа природа најсуровијих предатора – људи. Данас је доба без
ограничења, без устезања, без савести коју та „досадна црква“ натура ,
ето да би се ти „савремени људи“ само лоше осећали – а не морају.
Али заиста, шта је то – данас? Само неизвесно доба, ком покушавамо да
се прилагодимо, додуше како ко! Неко ће заувек остати аутсајдер,
другачији, савременик доба али не и народа, просто речено свој – који
није као други данас, и не жели да ради исто то и што и други данас
раде. Са жељом да не посрне и не упадне у шаблон помодарства модерног
света.
Нисмо упали у црну рупу, иако време брже протиче, само прилазимо
нечем непознатом, не тако новом – јер наговештаји су ту. Царство
идиотизма и мајмууна преузима свет, људи свакодневно учествују у
сопственој пропасти немоћни – јер су данас сви такви – сувише лењи да би
се отргли из вртлога мрачних сила.
Није нам потребан ни астериод, чак ни нуклеарни рат да би се извршила
селекција, само ово време које убрзано тече, жури да и оно побегне из
ове глупости. И ко ли ће остати? Они „успешни“ министри, посланици,
запослени у јавном сектору, старлете, медијске „звезде“, сви они са
купљеним дипломама, квалитетне ленштине без основног знања који су се
надали да ће време глупости вечно трајати или пак они аутсајдери,
друштвени отпадници недовољно тупи према таквим „вредностима“?
Весна Веизовић
Извор: Васељенска :: © 2014 - 2016 :: Молимо за навођење извора
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.