Олга и Мома Павићевић у Призрен су се вратили пре три године. Живот у родном граду наставили су онако како је стао. Свакодневно шећу, посећују пријатеље, чекају пензију. Већих проблема немају, осим набавке лекова.
Пише: Јелена Петковић / Вести - онлајн
- Како живимо? Ето, покушавамо, за сада иде добро. Мало године, мало муке и болест, учинили су своје. Требају нам лекови, морамо да их купујемо. Некада поручимо у Нишу, па нам купе деца и пошаљу - прича Мома.
Његова супруга Олга оперисала је канцер и за њу је одлазак код лекара прилично компликован.
- Имам 66 година, то је напорно за мене. Морам да одем у Ниш да закажем, а онда чекам слободан термин. И то дуго траје, а и кошта. Још нисам отишла на контролу - додаје Олга.
Павићевићи сваког госта нуде "домаћом призренском" кафом у свом дому опремљеном најосновнијим стварима. Ту је и стари касетофон са којег се чује српска домаћа музика.
Као готово и сви Срби, и Павићевићи су Призрен напустили након мартовског погрома 2004. До изградње новог дома повремено су родни град посећивали и користили прилику да се виде са пријатељима.
- Призрен је Призрен. Он је непромењив. То што се изградило, урбанизовало, то је друго. Раније сам радио као возач аутобуса овде у граду и сви ме знају. Говорим и албански и турски и немам никаквих проблема - додаје наш домаћин.
Павићевићи имају две ћерке и петоро унучади. Ћерке не желе да дођу у Призрен.
- Оне су овде завршиле гимназију. Не верујем да ће доћи. Оне желе да им град остане у сећању онакав какав је био - објашњава Мома.
 |
| Своји на своме: Олга и Мома Павићевић / Фото: А. Чукић |
Пише: Јелена Петковић / Вести - онлајн
- Како живимо? Ето, покушавамо, за сада иде добро. Мало године, мало муке и болест, учинили су своје. Требају нам лекови, морамо да их купујемо. Некада поручимо у Нишу, па нам купе деца и пошаљу - прича Мома.
Његова супруга Олга оперисала је канцер и за њу је одлазак код лекара прилично компликован.
- Имам 66 година, то је напорно за мене. Морам да одем у Ниш да закажем, а онда чекам слободан термин. И то дуго траје, а и кошта. Још нисам отишла на контролу - додаје Олга.
Павићевићи сваког госта нуде "домаћом призренском" кафом у свом дому опремљеном најосновнијим стварима. Ту је и стари касетофон са којег се чује српска домаћа музика.
Као готово и сви Срби, и Павићевићи су Призрен напустили након мартовског погрома 2004. До изградње новог дома повремено су родни град посећивали и користили прилику да се виде са пријатељима.
- Призрен је Призрен. Он је непромењив. То што се изградило, урбанизовало, то је друго. Раније сам радио као возач аутобуса овде у граду и сви ме знају. Говорим и албански и турски и немам никаквих проблема - додаје наш домаћин.
Павићевићи имају две ћерке и петоро унучади. Ћерке не желе да дођу у Призрен.
- Оне су овде завршиле гимназију. Не верујем да ће доћи. Оне желе да им град остане у сећању онакав какав је био - објашњава Мома.
Кад би имали сијалицу
Кућа Павићевића налази се на крају стрме узбрдице у улици у којој нема осветљења.
- Увече је мркли мрак и не можеш никуда из дворишта да кренеш јер је стрмо. Општини Призрен подносили смо и писани захтев за сијалицу, али ништа, и даље је мрак - кажу Олга и Мома.
Извор: Вести :: © 2014 - 2015 :: Молимо за навођење извора
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.