https://1.bp.blogspot.com/-mlNCiaaJGtw/YBljytHAOqI/AAAAAAAAEK8/HNNDuRfgNkoowVRPiBJBwUFeeUTO8ExZACLcBGAsYHQ/s468/%25D0%25B2%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25B5%25D0%25BE-%25D0%25BE%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B0.gif
Вести:

петак, 17. април 2015.

Нагодба са српским језиком на Косову и Метохији

петак, 17. април 2015. | КМ новине 0


Нагрђен српски језик пласираће и сами Срби, преко тзв. повереништва за језике и разноразних комисија за праћење језичких права, каже Митра Рељић, професор српског језика.

Натпис на мраморном стубу Деспота Стефана Лазаревића

„Када је реч о општем стању и положају српског језика на Косову и Метохији данас, оно је по много чему горе у односу на претходне године. Уколико се у политици Републике Србије на овом плану нешто радикално не промени, преостаје нам да бележимо учесталост и видове кршења језичких права словенске популације”, рекла је др Митра Рељић у Српској академији наука и уметности где је јуче представљена њена књига „Српски језик на Косову и Метохији данас (социолонгвистички и лингвокултуролошки аспект)”, објављена у издању САНУ и Филозофског факултета у Косовској Митровици на којем ауторка предаје. О књизи су, поред ауторке, говорили и академици Миро Вуксановић и Предраг Пипер.

Професорка Рељић је истакла да је ситуација утолико гора што се маргинализовање, ниподаштавање и потискивање српског језика одвија иза сијасет тела, тзв. повереништва за језике, разноразних комисија за праћење језичких права, која служе као параван за несметано спровођење добро осмишљене стратегије.

„Будући да су у тим ресорима запослени и Срби, па и они без минимума језичке компетенције, стратезима је умногоме посао олакшан, нагрђен српски језик пласираће сами Срби, а слабо едуковано становништво веровати у његову исправност. Најбољи пример ’неговања’ српског језика под контролом приштинских власти представља други програм РТК, уступљен језицима мањина, јер се показало да од запослених назови новинара без елементарних знања нема бољег промотера загађеног српског језика”, рекла је ауторка књиге која инсистира да на државном нивоу мора да постоји јаснија језичка политика када је језик Срба на КиМ у питању.

„Многи житељи, на пример, Средачке жупе (област у околини Призрена), подвргнути бошњакизацији и тихој албанизацији, свесни да ће губитком властитог језика као најважнијег идентитетског ослонца, нестати, и те како су прижељкивали повратак у образовни систем Републике Србије, сматрајући да ту, у првом реду, припадају... Доласком Османлија започето, одсецање од свог рода и језика, те болно поновно располућивање протиче несмањеним интензитетом. Та чињеница показује да наша држава није ни покушала да смањи бројчано осипање корисника српског језика на Косову и Метохији. Последице су јасне: на територији целе призренске општине, изузимајући Богословију, у оквиру које је започела своје образовање и мала Милица, једино српско дете у Призрену, не постоји школа на српском језику”, истакла је у својој беседи др Митра Рељић.

Према њеним речима, уместо борбе за очување језичког и етничког идентитета косметског становништва словенске припадности, власти нас већ деценију и по „теше” латинизмом компромис,односно, нагодба, и сличним из читавог арсенала еуфемизама.

„Тако се дошло до нагодбе са језиком, са живим душама и њиховим достојанством, нечим што ни у једној цивилизованој држави не сме бити предмет нагодбе. На компромис се, по устаљеној навици језичке злоупотребе, наслања мноштво, свакој логици супротних, језичко-мисаоних конструката попут: ’Морална победа Србије’, ’Ми смо све покушали’, ’Боље ишта него ништа’ и слично.”

Истраживачки посао на овој књизи протицао је уз свакојаке проблеме, почев од оног како стићи до одредишта, па како у атмосфери општег страха и подозривости пронаћи саговорнике или проверити место српског језика у говорном репертоару ораховачких Албанаца, што је значило, упутити се инкогнито у албанску продавницу, у кафић, на дечје игралиште, у текију.

Проф Митра Рељић бележи тренутке током сукоба када је коришћена и ватрена муниција од стране окупаторских војника КФОР-а, пре али и после овог снимка а управо са оклопног возила у позадини. Фото: Иван Максимовић
„Ко није живео под незамисливим окупацијским (албанско-међународним) физичким и психичким терором какав су косметски Срби, Горанци и многи други подносили, тешко да може разумети чежњу за својом државом, каква год она била, и чежњу за слободом”, истакла је Митра Рељић.

Она је нагласила да што је више медијске промоције будуће „среће” косметских Срба у оквиру институција тзв. "републике Косово", то је више неразумевања за и најмањи глас отпора који стиже оданде.

У њеној књизи поменут је, у науци познат, феномен говорног поремећаја, изазван напрегнутим психичким и емоционалним стањима. „Тешкоће при артикулацији гласова, промуклост, све до престанка говора – стање које се понекад кобно завршавало, било је пратећа појава перманентног стреса, свесног и несвесног страха у првим годинама протектората, посебно у градовима заточених Срба. Таквих појава несумњиво има и данас.”


М. Сретеновић, Политика

Припремиле: КМ Новине

Share/Bookmark

Постави коментар

Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.