„Не варајте се, нема дијалога љубави без дијалога истине!“
Екуменистичка прича о првасходству „дијалога љубави“ над „дијалогом истине“ происходи из богомржње и човекомржње палих духова и плотског мудровања палог ума, усмереног ка земљи и трулежности смрти. Ту је истинска љубав искључена, јер не долази свише, већ је „земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3,15). Свето Писмо и Житија Светих, препуни су примера душегубитељности „дијалога љубави“ и спаситељности дијалога истине.
Типичан пример „дијалога љубави“, који није друго до дијалог лажи маскиран у љубав, видимо на самом почетку Библије. Тај дијалог сатана почиње лажју и лицeмерјем, с личином „саосећања“, „љубави“ и „бриге“ за „неправедан“ положај Адама и Еве, у који их је, тобоже, поставио Бог. Плод овог „дијалога љубави“ било је изгнање првих људи из раја, њихова смртност и проклетство на њихово потомство и на саму земљу.
„Дијалог љубави“ сатана је покретао и са Господом Исусом Христом у пустињи. Но, поражен Господњом речју истине, на крају је одступио од Њега (за неко време).
„…Али, занимљиво је знати, да ли Ви љубите јеретике? Не! Не, Ваша Светости, колико год то било парадоксално. Истински и искрено љубимо јеретике, ми – „затуцани“ и „фанатици“, а не Ви и не они који су са Вама. Ваша љубав није истинска, она је површна и вештачка, она не силази свише, већ је „земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3:15). Ко искрено љуби болесног? Онај ко му говори: „здрав си, једи шта желиш“, изазивајући самим тим појачавање болести и најскорију смрт, или онај ко указује болесном на болест и забрањује храну која му штети? Ми, говорећи јеретицима да следе опасни пут, надамо се да ћемо пробудити њихову савест и стремљење да траже истину. Ви и они са Вама, изјављујући да православне и јеретике „ништа не дели“ успављујете и обмањујете их, затварајући пред њима пут истине. Заиста, тачне су пророчке речи: „Народе мој! Који те воде, заводе те“ (Ис. 3:12). Кога сте од инославних Ви и „пратећи“ Вас медоточиви епископи бескичмењаци привели у Православље? Никога, Ваша Светости! Никога, без обзира на сва путовања, конференције, оброке, поклоне, осмехе. Истини Православља су јеретике привели само неки „затуцани“ – православни…
Потресни пример односа према онима који се не слажу са истином дао нам је Господ наш Исус Христос. Отворите шесту главу Јеванђеља по Јовану. Видећете тамо поражавајуће речи. Господ, говорећи о Тајни Божанске Евхаристије, учи истинама које превазилазе разум. Неки од слушалаца са отежалим умом, не могу да схвате ове истине и, испуњени досаде, одлазе. Како тада поступа Оваплоћена Љубав – Богочовек Господ? Можда трчи да би стигао оне који одлазе и растумачи им оно што је рекао? Можда, почиње да говори на језику који разумеју? Не! Како Он поступа? Страшно је рећи! Онај Који „сави Небеса и сиђе“ (2 Сам. 22:10), Онај Који је заволео човека – сваког човека – „до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2:8), Онај Који је ради једне заблуделе овце био спреман да сиђе у зјапеће провалије и попне се на неприступне планинске врхове (види Мт. 18:10-14; Лк. 15:1-7), Онај Који је био у стању да се смири до прања ногу (види Јн. 13:1-15), одбија чак и да ступи са њима у расправу, не иде ни на какве уступке у питањима вере. Међутим, непреклоњив и неумољив, Он се обраћа и Својој најљубљенијој Дванаесторици које је изабрао из света и које је заволео до краја: „Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6:67)…“
Грчки мирјанин, др Александар Каломирос, изрекао је све ово у још сажетијем облику:
„Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.“
Извор: Борба за веру
Преподобни Јустин Ћелијски
Екуменистичка прича о првасходству „дијалога љубави“ над „дијалогом истине“ происходи из богомржње и човекомржње палих духова и плотског мудровања палог ума, усмереног ка земљи и трулежности смрти. Ту је истинска љубав искључена, јер не долази свише, већ је „земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3,15). Свето Писмо и Житија Светих, препуни су примера душегубитељности „дијалога љубави“ и спаситељности дијалога истине.
Типичан пример „дијалога љубави“, који није друго до дијалог лажи маскиран у љубав, видимо на самом почетку Библије. Тај дијалог сатана почиње лажју и лицeмерјем, с личином „саосећања“, „љубави“ и „бриге“ за „неправедан“ положај Адама и Еве, у који их је, тобоже, поставио Бог. Плод овог „дијалога љубави“ било је изгнање првих људи из раја, њихова смртност и проклетство на њихово потомство и на саму земљу.
„Дијалог љубави“ сатана је покретао и са Господом Исусом Христом у пустињи. Но, поражен Господњом речју истине, на крају је одступио од Њега (за неко време).
Читавим својим животом и проповеђу, Христос нас је учио дијалогу истине. Сви Његови разговори са фарисејима, Пилатом, Иродом, Синедрионом, - јесу сведочења истине (да су били „дијалози љубави“, односно компромиси, Христос не би ни био разапет).Ни Свети Јован Крститељ, на пример, није водио дијалоге љубави. Тај глас вапијућег у пустињи „...Говораше људима који излажаху да их крсти: породи аспидини! ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите дакле родове достојне покајања, и не говорите у себи: оца имамо Авраама; јер вам кажем да Бог може и од овога камења подигнути дјецу Аврааму. Јер већ и сјекира стоји дрвету код коријена; и свако дрво које добра рода не рађа сијече се и у огањ се баца“ (Лк. 3,7-9). А свој дијалог истине са Иродом, Крститељ Господњи засведочио је сопственим животом: „Јер Јован говораше Ироду: не можеш ти имати жене брата својега“ (Мк.6,18), због чега га је Ирод посекао у тамници и главу Јованову донео својој пасторки на тањиру.
Дијалог истине водиле су и безбројне војске мученика и исповедника хришћанских. Нико од оних у Царству Божијем није водио „дијалоге љубави“ са јеретицима, хришћанским прогонитељима и мучитељима, већ су ишли путем истине у живот вечни, који им пропутио Онај Који је Пут, Истина и Живот.О истинском екуменизму као дијалогу истине и „екуменизму“ као „дијалогу љубави“, светоотачки снажно говорио је Старац Епифаније Теодоропулос, у свом писму васељенском патријарху Атинагори:
„…Али, занимљиво је знати, да ли Ви љубите јеретике? Не! Не, Ваша Светости, колико год то било парадоксално. Истински и искрено љубимо јеретике, ми – „затуцани“ и „фанатици“, а не Ви и не они који су са Вама. Ваша љубав није истинска, она је површна и вештачка, она не силази свише, већ је „земаљска, чулна, демонска“ (Јак. 3:15). Ко искрено љуби болесног? Онај ко му говори: „здрав си, једи шта желиш“, изазивајући самим тим појачавање болести и најскорију смрт, или онај ко указује болесном на болест и забрањује храну која му штети? Ми, говорећи јеретицима да следе опасни пут, надамо се да ћемо пробудити њихову савест и стремљење да траже истину. Ви и они са Вама, изјављујући да православне и јеретике „ништа не дели“ успављујете и обмањујете их, затварајући пред њима пут истине. Заиста, тачне су пророчке речи: „Народе мој! Који те воде, заводе те“ (Ис. 3:12). Кога сте од инославних Ви и „пратећи“ Вас медоточиви епископи бескичмењаци привели у Православље? Никога, Ваша Светости! Никога, без обзира на сва путовања, конференције, оброке, поклоне, осмехе. Истини Православља су јеретике привели само неки „затуцани“ – православни…
Потресни пример односа према онима који се не слажу са истином дао нам је Господ наш Исус Христос. Отворите шесту главу Јеванђеља по Јовану. Видећете тамо поражавајуће речи. Господ, говорећи о Тајни Божанске Евхаристије, учи истинама које превазилазе разум. Неки од слушалаца са отежалим умом, не могу да схвате ове истине и, испуњени досаде, одлазе. Како тада поступа Оваплоћена Љубав – Богочовек Господ? Можда трчи да би стигао оне који одлазе и растумачи им оно што је рекао? Можда, почиње да говори на језику који разумеју? Не! Како Он поступа? Страшно је рећи! Онај Који „сави Небеса и сиђе“ (2 Сам. 22:10), Онај Који је заволео човека – сваког човека – „до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2:8), Онај Који је ради једне заблуделе овце био спреман да сиђе у зјапеће провалије и попне се на неприступне планинске врхове (види Мт. 18:10-14; Лк. 15:1-7), Онај Који је био у стању да се смири до прања ногу (види Јн. 13:1-15), одбија чак и да ступи са њима у расправу, не иде ни на какве уступке у питањима вере. Међутим, непреклоњив и неумољив, Он се обраћа и Својој најљубљенијој Дванаесторици које је изабрао из света и које је заволео до краја: „Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6:67)…“
Грчки мирјанин, др Александар Каломирос, изрекао је све ово у још сажетијем облику:
„Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.“Извор: Борба за веру
Припремиле: КМ Новине
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.