Одржана трибина ''Крајишка трагедија у светлу међународне правде'' (ВИДЕО)

---

Трибина "Крајишка трагедија у свјетлу међународне правде" коју је организовао наш сајт упечатљивог имена www.zlocininadsrbima.com је прва (за нас историјска) у низу трибина које ћемо радити још више у будућности.

...

Како је све почело? Почело је још пре две године када сам дошао у просторије Веритаса, код Саве Штрбца, питајући га да ли би учествовао на једној трибини посвећеној српско-хрватским односима. Тад је он и предложио да се направи трибина са овим насловом каквим смо ми промовисали наш сајт. Од тада па до вечерас прошло је доста времена. У међувремену је пар ентузијаста покренуло идеју да се сачувају сведочења о страдањима Срба у 20. и 21. веку, сматрајући да управо у том времену наш народ је претрпео три пута геноцид, па смо направили и портал.

Како је и већина уредника нашег сајта са простора са западне стране Дрине, тако смо одлучили да направимо једну трибину, којом ћемо разбити медијски мрак у коме је непожељно причати о злочиначким акцијама: "Бљесак", "Откос", "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп", "Олуја"... а истовремено промовисати наш сајт у реалном свету. Сетивши се чика Савиног предлога за ту тему, нашао сам и на добар пријем код колега, па је одлучено почетком октобра да покренемо овако нешто. Прво, требало је наћи салу где би се овако нешто одржало. Знао сам да су људи из општине Нови Београд предусретљиви и да би нам могли изаћи у сусрет. Овим путем велико хвала г. Божовић. Но, постављало се питање кога звати за говорницу, што је можда и најважније у целој причи. Саво Штрбац се подразумевао, а требало је наћи још најмање двоје људи. Хтео сам да позовемо једног новинара из Источне Славоније, али је он одустао из разумљивих разлога. Њему би свако сликање поред Саве Штрбца направило велики проблем, те је он одустао после пар дана од прихватања понуде. Контактирали смо и Момчила Диклића, научног сарадника Института за европске студије, који се врло радо одазвао нашем позиву. Наш трећи (несуђени) говорник био је Ратко Дмитровић, уредник Вечерњих новости. Када смо му презентовали нашу идеју, он је то са радошћу прихватио, тако да смо и његово име дописали на плакат, размишљајући како је ово све добро успело. Но, није нам одушевљење било дугог века. Пар дана пред саму трибину, Ратко Дмитровић нас обавештава да му је искрсао пословни пут у иностранство и да не може да присуствује трибини. Мала паника у нашим редовима...

Онако у муци, назовем прво Момчила Диклића, а после и Саву Штрбца. Саво Штрбац ме изненадио својом мирноћом и брзином размишљања. Предложи нам "џокера" младог Милана Гулића, доктора историјских наука са Института за савремену историју. Поред њега, предложи и једни студенткињу са београдског Правног факултета Сању Лакић, која је мене посебно одушевила својом енергијом и умећем да пренесе своје емоције. Иначе, она је победница овогодишње традиционалног такмичења у беседништву 19. по реду на њеном факултету. Не знам како, али је и она предложила свог колегу, Марка Шукала, Крајишника пореклом са Козаре, рекавши да је вешт говорник и да има занимљиву беседу. Вођен чика Савиним предлогом "на младима свијет остаје", речем ја Сањи да позове и Марка. Иако је чика Саво запитао у једном моменту: - "Да нас не буде превише?".

Реклама за трибину се ширила како у виртуелном свету тј. на интернету, тако и у реалном, па смо одшампали 20 плаката, лепили по факултетима и крајишким удружењима. Шта је било делотворније не знам, но то вече скупило се нешто више од 60 душа не рачунајући говорнике за председавајућим столом. Након поздравног говора и добродошлице гостима, Сања је прочитала моју песму "Мрзим аугуст и врела љета", посвећену нашим људима из колоне, што је био пун погодак, јер након промоције бар 10 људи ме питало где се може песма наћи. Затим је за говорницу стао Момчило Диклић, који је без увијања и цензуре причао о томе како су хрватски комунисти направили темељ геноцида који су почетком 1990-их направиле хрватске "демократе" са Фрањом Туђманом, на челу. Како су Срби покрштавани у НДХ, а и касније, о тапијама на српску земљу у Крајини, сада Хрватској... Након тога, млађани Марко Шукало говори своју упечативу беседу о Козари и свом побратиму Крајишнику. Мислим да је та беседа освојила и друго место на једном беседништву.

Док су се говорници ређали, то сам приметио да у публици седи једна жена која је нон-стоп брисала сузе са очију. Верујем да овакве приче у нашим људима пробуде емоције. Не може то да се сачува и добро је то избацити из себе. Ту тугу и јад.

После Марка, на ред је дошао и Милан Гулић, причавши о томе како се у нашој стручној и свакој другој јавности вело мало, тј. занемариво причао страдањима Срба у протеклим ратовима 1990-их година на простору бивше Југославије. Како сам рече, чека се да правници обаве свој посао, мислећи на тужбе и судске процесе пред Међународним кривичним судовима, па да онда историчари дају свој суд.

Након Милана, своју беседу је казивала и Сања Лакић, причавши о невиђеном злочину над српским цивилима, који су убијени од хрватских авиона на Петровачкој цести августа 1995. године. Беседила је и о повратку у наш завичај. То је оно што све нас занима.

Остао је још и Саво Штрбац да каже своје мишљење и новости са међународних судова где се води правни рат између српских и хрватских, односно америчких тимова. Причао је чика Саво о томе како се десило то да су хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач, ослобођени 2012. године у Хашком Трибуналу. Како и када је покренута тужба и контратужба Србије и Хрватске пред Међународним судом правде. Та пресуда се очекује наредне године. Затим новости из судског процеса пред америчким судом у Чикагу, где је 2010. године група Крајишника покренула тужбу против америчке НВО, која је радила под именом "МПРИ". То је специјализована агенција америчког Министарства одбране, које се бави "малим ратовима". Они су одрадили "Пустињску олују" 1991. године у Кувајту, затим и хрватску "Олују" над Крајином августа 1995. године. И поред ембарга на увоз оружја, они су склапали уговор са хрватском владом и обучавали хрватске официре у САД. Крајишници у Чикагу су ангажовали америчке адвокате, мислећи да ће они нешто да "извуку" јер њихови адвокати не раде ништа ако немају добит. Обећано им је трећина од наплаћеног новца.

После Саве Штрбца имали смо једног "визионара" из Западне Славоније, како се представио, који је својим изненадним говором покушао да ометне трибину, али није му успело. Саво Штрбац и Момчило Диклић су то зналачки то прекинули и промоција је практично била завршена. Позвао сам људе на коктел у ходник, где смо због Божићног поста послужили људе са домаћим соком и киселом водом. Но, још док смо били у сали прилазе људи са одушевљењем честитају на трибини. Мало ме то изненадило, али видео сам задовољство на њиховим лицима, док ме свако од њих питао за контакт и наравно за песму којом је Сања отворила трибину. Од Душана Ђаковића добих и књигу. Са врха сале су сишли момци који су имали српску заставу са потписом "Банија". Дошли су специјално из Врчина, веровали или не. Обратило ми се њих тридесет, не знам више ни ко по имену, али драго ми је било да им се свидело.

У ходнику је настављен разговор још неких пола сата ако не и више, а наше цуре су се потрудиле око прављења сока и служења киселе воде.

Желео бих овим путем да се захвалим свима који су дошли, а посебно помагачима и говорницима, јер ево баш вечерас ми стиже једна порука на телефон, која говори да смо на правом путу. И верујем да јесмо. За разлику од неких других промоција и дешавања овог типа, где је углавном долазила старија популација, на нашој вечерашњој трибини било је бар четвртина омладине.

---

Извор: Злочини над Србима.цом