Када се српска војска у Битољу борила за ослобођење земље 1915. године, породици Станојевић у Азању стигла је вест да је њихов син Илија, војник Првог пука, погинуо за слободу. Локални прота га је уписао у књигу умрлих. По ослобођењу 1918. године Илија се појавио жив на кућном прагу. Када су му признали да су га опевали у цркви, Илија је лаконски одговорио: „Зато сам ја у туђини стално осећао мирис тамјана!“
А био је тешко рањен. Метак му је остао у телу. Више дана је, ни жив ни мртав, лежао у води у рову. И извукао се.
Ово је само једна од више стотина прича о Азањцима у Великом рату, коју је прибележио локални матичар Жарко Талијан. Инспирисан судбином Илије Станојевића, овај хроничар је својој књизи дао наслов „Мирис тамјана“.
– Илија је симбол пожртвоване борбе житеља доскора највећег српског села Азање код Смедеревске Паланке, која је у Великом рату дала 800 хероја борбе за слободу. Станојевић је имао срећу да се из мртвих врати у живот, ожени Милицом и изроди три ћерке. Био је качар по занимању, а умро је 1972. године. Међутим, многим другим Азањцима рат је „сакрио“ судбину. И то ме је нагнало да их потражим и опишем њихов живот – прича Жарко Талијан, чији су деда Живко и стричеви Светозар и Дмитар били српски ратници.
Азања је добила име по турској речи хазаин – житница. Пред Велики рат имала је 1.400 домова и око 10.000 житеља. У мутним и прекретним временима током ратова од 1912. до 1918. године ова мала варош је имала своје часно место. Њени најхрабрији синови бранили су отаџбину крвљу и својим животима.
Окупаторски војник постао Србин
Током рата окупаторски војник Михајло Рашајски, пореклом из села Уљма код Вршца, као аустроугарски солдат у Азањи је спасавао животе сељана од разјарених Шваба. Спасао је и Јаворку Јелић, која није хтела окупатору да преда жито. Писао је мајкама српских бораца писма и слао на фронт. После рата Рашајски је оженио Јаворку, дошао у њен дом и из поштовања према њеној породици узео презиме Јелић. Са новим именом Миша Јелић је постао прави Србин, који је славио Ђурђиц и Светог Николу. Умро је 1967. у Азањи.
Када их је краљ Петар I Карађорђевић позивао да у Балканском и потом у Првом светском рату бране отаџбину зборно место су им били дуд на раскрсници, гробље и друм Азања – Паланка. По угледу на претке, Азањци су масовно стали на браник отаџбине.
– Остављали би куће, њиве, родитеље, жене, тек рођену и нерођену децу. У Велики рат заједно су кренули очеви, синови, браћа, стричеви, синовци, кумови, рођаци, комшије. У одбрану Србије из најбројнијег села отишли су азањски домаћини, сељаци, учитељи, свештеници, кметови, деловође, трговци, занатлије, ђаци. У бежанијама било је стараца, жена и деце. Наишле су године патњи, страдања, туге и бола, црних барјака и марама. Завладао је непрекидни мирис тамјана – прича хроничар Жарко.
Страдали су у борби за слободу, умирали су у болницама Грчке, Туниса и Француске. Многи Азањци су избегли из вароши и отишли чак у Америку и у Аустралију. Њихови потомци нису знали каква им је судбина и где су све док их није пронашао Жарко Талијан.
– Годинама сам обилазио породице војника и официра, записивао њихове приче и суочавао се са истином о смрти мојих варошана. Несрећним родитељима Ђорђу и Јовани Агатоновић пет синова и један унук су погинули у рату. Вељку и Марији Мирковић од петорице вратио се само један син. Петорица људи истог имена и презимена – Петар Јелић – дали су живот за слободу – набраја Талијан.
Провео је Талијан сате и сате у Историјском архиву у Карнегијевој и Музеју Патријаршије Српске православне цркве, листајући тефтере од 1823. године наовамо. Истражујући корене сопственог породичног стабла, али и других Азањаца, ушао је у готово сваку кућу у месту. Нашао је гроб свог претка Милосава Арсенијевића на Зејтилнику. Надгробни споменик Илије Димитријевића у Бизерти, у Тунису. У првим истраживањима дошао је до податка о 400 страдалих Азањаца, што је и званична историја забележила, а потом је открио још 400 судбина Азањаца који су голготу преживели. Многе од њих је нашао преко разгледница које су писали најмилијима.
 |
| Официри и војници из овог села на лечењу у Африци |
– Реч је о 800 хероја Азање, који су донели слободу отаџбини и својој вароши. Отео сам их од заборава. Захваљујући њима Азања је почетком педесетих била највеће и најлепше село, са чак 25 венчања месечно. Данас нема ниједно… – разочаран је матичар Жарко.
Прича да је у некада највећем српском селу данас више развода него свадби и више умрлих него беба и ђака првака.
– Азања стари и одумире, а моја жеља је да се прошлост не заборави, да јој се врате потомци хероја Великог рата и да оживи – поручује Жарко Талијан.
Три брата рођена.
Хроничар Азање наводи да је у овом селу у преко педесет случајева погинуло и по три рођена брата. Он каже да су посебно истакнути борци били Срејић, Јаковљевић и Никосавић.
Аутор: Марко Лопушина
Извор: Новости - Магацин.орг
Припремиле:
КМ
Новине
Постави коментар
Молимо Вас да коментаришете у духу српског језика - искључиво ћирилицом! У супротном ће коментари вероватно бити уклоњени.